|
Ako su Albanci svojim ponašanjem poradili u korist Srba, ovi su im to, nesebično i gotovo u punoj meri, vratili. A, kako stvari stoje, tek će im vraćati. Jer, ova radikalizacija situacije u korist može da ide samo radikalima
|
Sve što su uradili Marović, Svilanović, Koštunica i drugi, koji su diplomatskim razgovorima i političkim akcijama pokušavali da svetu predstave i približe "srpsku stranu rata na Kosovu" i da izdejstvuju zaštitu za srpsko i ostalo nealbansko stanovništvo, koje se zaista našlo u užasnoj situaciji ("kristalna noć", kako se naziva pogrom Jevreja u noći između 9. i 10. novembra '38. godine u nacističkoj Nemačkoj, bila je "metafora" za stradanja Srba na Kosovu), poništio je ministar policije Jočić. Ili, možda, nije baš sve, ali dobar deo sigurno jeste. Jer, slike zapaljenih džamija u Beogradu i Nišu imaće istu, ili skoro istu težinu kao i zapaljenih pravoslavnih crkava u Prizrenu i Peći, a slike razularene mase koja viče "idemo na Kosovo", "hoćemo oružje" i "ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji"... ostavljaće isti, ili skoro isti, mučan utisak kao i divljački napadi Albanaca na srpska sela. Nije ovde reč, razume se, ni o kakvoj "veštačkoj" simetriji, ali ako neko misli da će svet praviti razliku između zapaljenih automobila u Beogradu i Prištini - ljuto se vara.
I umesto da te "izlive patriotizma", zapravo primitivizma, spreči, umesto da upotrebi sve snage, umesto da ako treba i lično ode u Gospodar Jevremovu ulicu (kao što je to uradio, ma iz kog motiva, Amfilohije Radović), pred džamiju - nije to ni pet minuta od sedišta Vlade - naš ministar je, poput nekog nezavisnog analitičara, preko televizije "opravdano ogorčenim građanima" upućivao apele da "protestuju mirno i dostojanstveno". Na šta su mu oni delom odgovorili šta misle o njegovom apelu. A i ostali članovi Vlade mogli su da odu na Dorćol, a ne da sede po kabinetima u Nemanjinoj. Što rekao Marko Miljanov: junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo braniti druge od sebe.
U svakom slučaju, to što se desilo u Beogradu i Nišu, pa i u Novom Sadu, razlog je za ozbiljno preispitivanje Jočićevih sposobnosti. Činjenica, međutim, da je američka ambasada uspešno branjena i odbranjena, a Bajrakli džamija nije, nagoni na još neka pitanja, a pre svega "zašto", tj. ima li u tome još nečeg sem ministrove nesposobnosti i neodgovornosti. Osim ako neko ne misli da takva pitanje predstavljaju "strančarenje" u situaciji kad parola "Srbi na okup" postaje ultimativni zahtev i neprikosnoveni cilj. Da li će to biti pretočeno i u neku (Koštunici omiljenu) "koncentracionu vladu" - videćemo; nije verovatno, mada je bilo nekih nagoveštaja.
Zanimljivo je da je do sukoba na Kosovu došlo svega petnaest dana posle Koštunicinog inauguracionog govora, gde je kao praktično prvi prioritet nove vlade naveo "bavljenje" Kosovom i Metohijom. Mnogi su tada, možda i naivno, pomislili da će to biti rad na pregovorima, unapređenju standarda, povratku.., i malo ko je mogao pomisliti da će se, evo, Kosovo ispostaviti kao, i u bukvalnom smislu, gorući problem. Mada su se u poslednje vreme događaji nekako baš zgušnjavali: ranjavanje srpskog mladića, primopredaja leševa Albanaca u Merdaru, dolazak delegacije Srba s Kosova u Beograd sa zahtevom da Nebojša Čović ostane na čelu Koordinacionog centra za Kosovo, odbijanje skupštinskog Odbora za bezbednost da prihvati izveštaj o radu tog Centra, osuda Saše Cvjetana zbog zločina nad Albancima - i sve to u nekoliko dana.
A kad je buknulo, najviše su vatrirali oni koji su od 1990. do 2000. izgubili sve ratove koje su vodili. Zlo koje je Srbiju zadesilo u toj deceniji, krenulo je upravo s Kosova. Istinski zločini nad Srbima danas, ne bi smeli da budu alibi ni za kakav sličan pokušaj. Davaoci tuđe krvi ovde uvek džikljaju, kao korov, što bi rekao Đinđić, čak i kad ih niko ne zaliva, a neko ih je zalivao, naročito u poslednje vreme. Vrhovni savet odbrane je delovao, i delao, razumno, ponudio je svoju pomoć za koju je unapred znao da neće, jer ne može, biti prihvaćena. Šta je stvarno, i da li je još nešto preduzeo sem onog što je objavio, a malo je verovatno da nije, ostaje da se vidi. No, u svakom slučaju, kod "političara, analitičara i kritičara" najgore je prošla tzv. međunarodna zajednica (Albanci su "samo pokazali svoje pravo lice"), njena politika na Kosovu i prema Kosovu.
"Ovo je evidentan totalni neuspeh međunarodne zajednice", i "ovo je kraj iluzije o multietničkom Kosovu": te dve rečenice sadrže dva ključne stava i dve glavne poruke koje je Srbija sredinom prošle nedelje upućivala svetu. Iz toga se, dalje, izvlačio zaključak da "nema više razgovora" i "nema više dijaloga", dodavalo se, doduše, da "to ne znači da treba da se vodi neki rat", ali - i to je valjda bila glavna poenta - da je neophodno "razgraničenje" dva naroda koji su, eto, sad je očigledno, nepomirljivi neprijatelji. Tako je faktički, i na velika vrata, na političku scenu lansirana ideja o podeli Kosova, koja, naravno, već dugo tinja u Srbiji (ali niko od političkih lidera nije bio spreman da je javno saopšti, a nije to, iz mnogo razloga ni bilo preporučljivo), a što je, u uvijenoj formi, u svom ekspozeu izneo i premijer Koštunica. Izgleda da se sada smatra da je - pošto su Albanci, kako procenjuju mnogi analitičari, prošlonedeljnom pogromaškom akcijom, u velikoj meri naškodili upravo sebi, svojim interesima i svom cilju, nezavisnom Kosovu - došlo vreme da se ti predlozi (zahtevi!?) javno i glasno stave na sto.
Šta će od svega toga biti - ne može se predvideti. Ako su Albanci svojim ponašanjem poradili u korist Srba, ovi su im to, nesebično i gotovo u punoj meri, vratili. A, kako stvari stoje, nije isključeno da će im tek vraćati. Jer, ova radikalizacija situacije, može da ide u korist samo radikalima.
Ovaj članak objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Komentar redakcije |
