|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| Dve vesti, obe loše |
14.03.2004 |
|
|
|
|
Po svemu sudeći novi ustav neće biti donet u obećanom roku od tri meseca; tačnije uopšte neće biti donet novi ustav, nego će se on menjati postepeno i na parče
|
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica je u premijerskom ekspozeu kao jedan od svojih prioriteta označio donošenje novog republičkog ustava. Pre toga, u predizbornoj kampanji, tad opozicija, a sad aktuelna vlast, "dosovskom režimu" je ponajviše zamerala baš to što je malo uradila na renoviranju ili usvajanja "delotvornog" osnovnog zakona zemlje. Donošenje novog ustava je kao prva tačka, dakle zadatak broj jedan, navedeno i u koalicionom sporazumu koji su krajem januara potpisali DSS, G17 plus i SPO-NS. U tom dokumentu izričito se kaže da će novi ustav biti donet u roku od tri meseca. Od tog časa, međutim, kao da počinje "reteriranje". U svom obraćanju Skupštini premijer Koštunica nije pominjao nikakve rokove, a predsednik parlamenta Predrag Marković je nekoliko dana kasnije najavio da će u pomenutom roku samo biti sačinjen predlog novog najvišeg pravno-političkog akta, ne pominjući kada bi on mogao biti usvojen.
Nema sumnje da su i ustavno-pravni stručnjaci i najveći deo političara poodavno saglasni da je važeći ustav vrlo loš i da treba što pre doneti novi na bitno drugačijim temeljima. Pokazalo se, naravno, da i oko tih temelja ima puno krupnijih i sitnijih razlika. No, još je zanimljivije da kad god bi započinjala ozbiljnija priča o tome, ispostavljalo se da je mnogo veći, ili bar jednako veliki, problem "kako promeniti ustav", a ne samo šta promeniti. Tako da se sad, čak i da postoji potpuna saglasnost o sadržini novog ustava - a, kao što je poznato, nema je - njegovo usvajanje bi bilo vrlo teško, pa i neizvesno. Problem je, da podsetimo, u činjenici da Ustav Srbije (donet za Miloševićevog "vakta") propisuje izuzetno strogu proceduru (svoje) promene: potrebno je da za to glasa dve trećine od ukupnog broja poslanika u skupštini i da, zatim, na referendumu za tu promenu glasa više od polovine ukupnog broja birača.
Prethodna skupština je, podseća u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Tomić, profesor beogradskog Pravnog fakulteta i član Visokog saveta pravosuđa, pokušala da taj problem reši tako što je donela Zakon koji predviđa daleko lakšu proceduru za promenu ustava i po kome je dovoljno da za to glasa polovina poslanika prisutnih u skupštinskoj sali, kao i da na referendumu za promene glasa većina od broja izašlih, s tim što se traži da na referendum izađe više od polovine upisanih birača (tzv. prosta referendumska većina).
No, male su šanse da ovaj zakon opstane, jer je pred Ustavnim sudom već pokrenuta inicijativa za ocenjivanje njegove ustavnosti. Taj zakon je, naime, donet kao i svaki drugi zakon, tj. običnom većinom, a ne kao ustavni zakon na osnovu kog se Ustav jedino može menjati, koji podrazumeva proceduru istu kao i za promenu ustava. Po Tomićevom mišljenju, najbolje bi bilo ako bi ovaj zakon bio stavljen van snage odlukom Ustavnog suda. Druga mogućnost je, predočava naš sagovornik, da sama skupština, bez "mešanja" Ustavnog suda, jednostavno ukine taj zakon (ne donoseći drugi koji bi ga zamenio). U tom bi slučaju nastavio da važi revizioni režim iz "odlazećeg" ustava.
Političko je, a ne pravno pitanje da li bi postojeći odnos snaga u skupštini, kao i volja naroda na plebiscitu, omogućili donošenje novog ili promenu postojećeg najvišeg pravnog akta. Zoran Tomić ukazuje i na treću opciju: ako bi se donosio novi zakon o promeni ustava, on ne bi mogao biti običan nego ustavni zakon i za njega je, po mišljenju našeg sagovornika, potrebna ozbiljnija, a ne obična natpolovična većina.
Konačno, ako bi ova procedura bila nesavladiva za aktuelnu skupštinu, njoj na raspolaganju stoji još jedna, potpuno drugačija, radikalna mogućnost. Ona može da se proglasi ustavotvornom skupštinom i da tada, autonomno i autohtono, donese novi ustav (uz neku "kvalifikovanu", tj. izrazitiju - najbolje tropetinsku, smatra Tomić - većinu). U ovom poslednjem slučaju, koji pravno možda izgleda najjednostavniji, postavljaju se neki čisto politički, ali vrlo krupni problemi. Ustavotvorna skupština, naime, podrazumeva "jednokratnu misiju", a kad se ona ispuni takva skupština se - raspušta. Teško je zamisliti da bi se stranke na vlasti, samo što su njihovi poslanici kročili u parlament, odlučili na takav korak.
U stvari, sadašnjoj skupštini preostaje i mogućnost da postupa po gorespomenutom spornom Zakonu, naravno, ukoliko ga Ustavni sud ne stavi van snage, ali je taj put vrlo sumnjivog dometa i kvaliteta. "Moje su prognoze da će taj zakon otpasti i sada se pred novom vlašću postavlja, pitanje procedure za promenu a zatim obima promene ustava, tj. koliko će se duboko i daleko ići. Postavlja se i pitanje vremena. Verujem da su tri meseca isuviše kratak rok ako želimo ozbiljan ustav čije će odredbe prevazilaziti jednu vlast i koje će biti harmonizovane sa evropskim normama", ocenjuje Tomić.
Delovi i celina
U pogledu obima ustavnih promena za sada su aktuelna dva predloga. Prema jednom išlo bi se na tzv. totalnu ustavnu reviziju što zapravo znači donošenje potpuno novog ustava. Prema drugom predlogu, za koji se, kako kaže, imajući u vidu i svetsku i domaću realnost, zalaže i Zoran Tomić, došlo bi do parcijalne promene ustava. "Imam u vidu, ističe naš sagovornik, najpre stupnjevitu promenu; dakle, ne da se ustav samo delimično promeni, nego da se promeni u dva ili više koraka - da se, prvo, na osnovu amandmana izmene neke njegove odredbe i da to bude uvod u temeljniju i sveobuhvatnu promenu. Razlozi za takav pristup su čisto pragmatični, jer se pretpostavlja da oko pitanja, koja su istovremeno i najpreča, kao što su slobode i prava, svojina.., neće biti većih problema. Za pitanja koja su složenija, kao što su posebno organizacija vlasti i teritorijalna organizacija, čini mi se da treba oslušnuti glasove raznih struktura, teritorijalnih zajednica, nevladinih organizacija, parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka. Potrebna je šira javna i stručna debata, a to se ne može obaviti za tri meseca. Naravno, treba imati u vidu i sugestije međunarodne zajednice i Evrope.
Da rezimiram, po mom mišljenju najbolje je najpre promeniti revizioni postupak u postojećem Ustavu, a to naravno, kao i svaka druga promena zahteva dvotrećinsku većinu i onaj teži vid referenduma. Imam utisak da bi onda sve druge izmene ili usvajanje novog ustava po novom, jednostavnijem postupku bilo lakše", zaključuje Zoran Tomić. Profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu Marijana Pajvančić takođe smatra da je Zakon o načinu promene ustava bio samo "nespretan i neuspeli pokušaj da se strogi zahtevi postupka revizije Ustava ublaže". Po njenom mišljenju okolnosti u kojima će se odvijati ustavna debata su se promenile što, kako konstatuje u januarskom broju 'Prizme', "valja imati u vidu u procesu revizije Ustava". I Marijana Pajvančić se zalaže za put sukcesivnih ustavnih promena koje bi se odvijale po postojećem postupku promene najvišeg pravnog akta ili nekom drugom koji bi, takođe, morao biti prihvaćen po postupku revizije Ustava.
I Slobodan Samardžić, Profesor Fakulteta političkih nauka, proceduru promene ustava smatra "najtežim i najkrupnijim pitanjem". On ocenjuje da je test te procedure zapravo test poštovanja budućih institucija. Srbija ovde, kaže Samardžić, ima dva loša iskustva koja ne bi smela da sledi.
Prvi, "Miloševićevo nepodnošljivo lako donošenje ustava u jednostranačkoj monolitnoj skupštini obezbeđenog nepodnošljivo teškom procedurom njegove promene". Drugi rđav slučaj, smatra Samardžić, predstavlja dosovska formula izmenjene procedure promene ustava u kojoj o svemu odlučuje prosta skupštinska većina.
Ovaj DOS-ov pokušaj nametanja svog ustava preko postupka koji ne predviđa minimalni politički konsenzus verovatno će biti stavljen ad acta odlukom Ustavnog suda, prognozira Samardžić (opet u 'Prizmi', ali u decembarskom broju). On, međutim, priznaje da ostaje problem tvrde procedure kojom je "Milošević želeo da ovekoveči svoj ustav". Takva procedura se, veli Samardžić, "možda može ukloniti zakonom koji ima ustavnu snagu, ali je za ovo potreban konsenzus koji uz, punu saglasnost stranaka koje streme ustavnim promenama, zahteva i podršku jedne od dve parlamentarne stranke koje ne žele promenu - SRS ili SPS". Samardžić uviđa da bi takav pristanak automatski značio ustupak "druge strane" na neke njihove materijalno-ustavne ili političke zahteve.
On zatim primećuje da ni proceduralni konsenzus stranaka koje žele promenu ustava ne znači ništa konkretno u vezi sa budućom sadržinom tog akta. Drugim rečima, s obzirom na to da su međustranačke razlike najveće u oblasti uređenja vlasti i teritorijalne organizacije, ovaj ekspert zaključuje kako je gotovo izvesno da je donošenje potpuno novog ustava - na dugačkom štapu. Zanimljivo je takođe da Samardžić smatra da to ipak ne bi moralo da predstavlja neprelaznu prepreku za institucionalnu reformu, jer je, kako kaže, moguće da ona bude i parcijalna, ako je to izvesniji način s obzirom na teško uspostavljanje političke saglasnosti između parlamentarnih stranaka. Samardžić pod tim, dakle, podrazumeva ne promene u ustavu, već donošenje "odgovarajućih zakona i dobrog skupštinskog poslovnika", za šta nije potreban tako širok konsenzus kao za izmenu konstitutivnog akta. Činjenica da je svojevremeno bio Koštuničin savetnik - dok je aktuelni premijer bio predsednik SRJ - Samardžićevim ocenama i prognozama daje posebnu specifičnu i real-političku težinu.
Sve u svemu, novouspostavljena vlast se našla pred (ne)očekivanim izazovom: prvo - kako uopšte da promeni ustav i, drugo, kako da to učini na celovit i konzistentan način. Tojest, kako da održi svoje glavno obećanje, dato biračima u predizbornoj kampanji.
Ovaj članak objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Bojana Oprijan Ilić |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
