|
Ako nešto program nove vlade čini manjkavim - to je fascinacija državom, ona je i na početku i na kraju, ona je i kreator i realizator i sve se oko nje vrti i nema ničeg što od nje ne zavisi: previše socijale, premalo pojedinca, nimalo njegovog rizika i odgovornosti za sopstvenu sudbinu. U toj bašti preduzetništvo neće cvetati
|
Nova vlada Srbije je već na početku svog mandata stekla jednu neverovatnu prednost i neočekivanu pogodnost; od nje, naime, niko ništa ne očekuje. Već sama činjenica da je uspela da se sastavi, posle toliko muka i "neprincipijelnih" koalicija, doživljena je kao uspeh, pa kad ona više ništa ne bi uradila niko, čini se, zbog toga ne bi bio naročito iznenađen, niti bi bio nešto razočaran.
Svojom energijom i optimizmom - ne samo zbog činjenice da se datum formiranja nove vlade skoro poklopio sa prošlogodišnjim ubistvom premijera, neka, makar usputna poređenja ne mogu se izbeći: Zoran Đinđić je delovao zarazno, te je možda i više nego što je želeo učinio da nade naroda porastu do neslućenih visina (pa mu se, narodu, posle činilo da je dobio malo, što su Đinđićevi protivnici, naročito nakon njegove smrti, maksimalno kapitalizovali - ali to je druga priča). Danas, kad čovek vidi Koštunicu na tom mestu, instiktivno pomisli: samo da ne bude gore.
Ali, nije da novi premijer nije ništa obećao. Jedino što u tim obećanjima nema ništa, ili ima vrlo malo, konkretnog. Ni blizu, recimo, onom Đinđićevom obećanju da će "na kraju 2001. prosečna porodica od svoje zarade moći da kupi najmanje celu potrošačku korpu, umesto jedva 70 odsto koliko može danas" ili onom drugom, strateškom, da će Srbija "najdalje za 10 godina postati član Evropske unije". Zanimljivo je (blago rečeno) da se u četiri elementa, ili preduslova, koji, kako je rekao Koštunica, Srbiji treba da omoguće da nastavi kretanje napred - ne pominje ekonomija ni ekonomski razvoj. "Srbija danas mora prvo da reši svoj državni status", rekao je Koštunica, imajući u vidu da je Kosovo pod vlašću međunarodne zajednice; na drugom mestu je jačanje državne zajednice, tj. unije sa Crnom Gorom, na trećem uspostavljanje pravne države, a na četvrtom rešavanje "pitanja svog statusa u Evropskoj uniji".
Odmah se postavlja pitanje šta znači to "danas" i "prvo" ako se zna da će se status Kosova rešavati (u najboljem slučaju) tek 2005. godine. Slično važi i za ostale tri tačke; sve su to, u stvari, više strateški ciljevi (uglavnom nesporni - mada je pitanje kako će druga najjača partija u Vladi raditi na jačanju srpsko-crnogorske unije kad je to suprotno njenom programu) i dugotrajni poslovi, nego nešto što može biti završeno brzo, makar pod tom brzinom smatrali i dve-tri godine.
Program vlade je prosto morao, jer se ne vidi ni jedan razlog da tako ne bude, sadržati jasnu i preciznu obavezu da će u najkraćem roku, a najduže za sto dana, biti usvojeni najvažniji privredno-sistemski zakoni koji su već napravljeni i na koje stručna javnost nije imale ozbiljnije primedbe. U Sporazumu o vladi Srbije koji su krajem januara potpisali DSS, G17 plus i SPO-NS rečeno je da će novi ustav biti usvojen u roku od tri meseca. Izgleda da se od toga u međuvremenu odustalo, jer ni to premijer u svom izlaganju pred skupštinom nije pomenuo.
Strateška opredeljenja i dugoročni ciljevi, naravno, treba da se nađu u programu vlade, ali ne kao nešto što Srbiji treba da omogući da ide napred, već bi se, možda, pre moglo reći obrnuto: samo ako se Srbija bude kretala napred, moći će da, na po sebe povoljan način, razume se, obavi i te dugotrajne poslove i dosegne strateške ciljeve. A Srbija će se kretati napred ako se bude ekonomski razvijala.
I u ekspozeu, a još više u polemici sa kritičarima u parlamentu, Koštunica je isticao odgovornost kao ključni princip svog, odnosno rada nove vlade. "Jedini pridev koji treba da stoji uz vladu - rekao je premijer, odgovarajući onima koji su tvrdili da nova vlada neće biti reformska - jeste da je odgovorna, sve drugo treba da sudi narod". Prava odgovornost, međutim, ne može se svesti na golu formu, ona mora da ima neki sadržaj. Odgovornost političara, pak, sastoji se posebno u tome da povlače i nepopularne poteze koji će, međutim, za tri ili četiri godine i privredi i naciji doneti veći i trajni boljitak. Suštinska odgovornost u ovom trenutku za novu vladu - ko god da bi je činio - jeste izgradnja otvorene privrede, tj. privrednog sistema zasnovanog na načelima konkurencije i kompeticije.
Dakle, da se kaže: gospodo (drugovi, braćo i sestre, kako vam drago), hoćemo u Evropu, onda moramo da se sa njom takmičimo, moramo da joj budemo ravni (uostalom, samo se tako može dostojanstveno), znači morate biti radni, efikasni, kvalitetni, neće biti lako, boleće, ali ćemo posle toga biti zdraviji i jači. Umesto toga, nova vlada obećava donacije, protekcije, beneficije, stimulacije, tako reći svima i svakome: i rudarima i tekstilcima, i ratarima i mlekarima, i lekarima i profesorima, (i pekarima i apotekarima, što bi rekao Bora Đorđević), i radnicima i seljacima i poštenoj inteligenciji, i plavim i belim okovratnicima. I za sve njih će, pride, vlada da napravi "nacionalnu strategiju". Aferim. Ili amin? "Ne znam, nisam pametan".
Tako ostaje potpuno nejasno kako će moći da održi ono svoje nesumnjivo (i jedino?) ispravno obećanje o smanjenju poreza. Ako nešto program nove vlade čini manjkavim - to je fascinacija državom, ona je i na početku i na kraju, ona je i kreator i realizator i sve se oko nje vrti i nema ničeg što od nje ne zavisi: previše socijale, premalo pojedinca, nimalo njegovog rizika i odgovornosti za sopstvenu sudbinu. U toj bašti preduzetništvo neće cvetati.
Razvojni ili socijalni budžet - to je dilema koja se postavlja i pred novu vladu Srbije. Kad uskoro javnosti bude predočen godišnji državni proračun za 2004. to će biti prvi signal i prva mogućnost da se procene stvarne namere novog dvojca na kormilu Srbije (jednog zaduženog za pravne i opšte poslove, drugog nadležnog za finansije i komercijalu). Dok se ne umeša Tomislav Nikolić.
Ovaj članak objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu.
Reč redakcije |
