|
Prva međunarodna ženska konferencija 1907. godine donela je rezoluciju o ženskom izbornom pravu i proglasila 8. mart, u znak sećanja na agilne Amerikanke - za Dan žena. Toliko o istoriji.
|
Postoji kod nas uvreženo shvatanje da je Dan žena nekakvo "komunističko maslo", pa da zajedno sa komunizmom treba i da nestane. U tom pravcu čini se mnogo, pogotovu od kada su kase većine preduzeća prazne te nema para da se organizuju ždranja, pijanke, pa čak ni za onaj usamljeni karanfil. Slavlja su inače prava kolateralna šteta prisećanja da živimo i radimo zajedno sa ženama i da nam vrlo retko pritom pada na pamet jesu li one ravnopravne sa nama. Naime, ako ne češće, a ono bar svakog 8. marta, valjalo bi napraviti pregled od sopstvene porodice, preduzeća i zemlje, do planete, pa odmeriti kako stoji sa jednom od endemskih nepravdi u ljudskom društvu. Podestimo se: prvi ženski klubovi nastali su u Revoluciji 1848. a iste godine američke žene predvođene aktivistkinjama E. Stenton i L. Skot stvaraju prvu žensku sindikalnu organizaciju čiji je moto bio "Za jednaki rad, jednaka nagrada".
Prva međunarodna ženska konferencija 1907. godine donela je rezoluciju o ženskom izbornom pravu i proglasila 8. mart, u znak sećanja na agilne Amerikanke - za Dan žena. Toliko o istoriji. Za skoro vek i po, od prvih ženskih pobuna do danas, dogodilo se mnogo u prilog ženske emancipacije, pa čak i takve stvari da je 1970. godine američki predsednik Nikson, proglasio prve dve žene za generale. Nadobijale su se niza nagrada, sve do Nobelove; na desetine njih postale su predsednici država ili vlada, čak i u tipičnim maćo zemljama, i pokazale da ni u jednom poslu ne zaostaju za muškarcima. Prema tome, uvredljive biološke teorije o nižim svojstvima žena postale su definitivno besmislene. Pa ipak, u svakodnevnom životu, u onom što je najelementarnije - nagradi za rad, i dalje žene kaskaju za muškarcima. U Americi, koja je najranije počela da isteruje jednakost, a danas, posle skandinavskih zemalja, predstavlja svetski vrh, prosečna godišnja zarada muškarca iznosi 28.272, a zaposlene žene 16.190 dolara. Zbog te činjenice treba se setiti činjenice da bez jednakih prava nema stabilnosti društva.
Proteklu godinu, na čudan način obeležile su dve žene. Prva, Širin Ebadi, pravnica i borac za jednaka prava u Iranu, u žestokoj konkurenciji sa Papom, postala je dobitnik Nobelove nagrade za mir. Ta žena se nije sustezala da se suprotstavi jednom od najmračnijih teokratskih režima dokazujući da je borba za ženska prava još uvek bolno aktuelna. Sem toga u zemlji, gde bar polovina stanovništva poseduje oružje i veruje da se njime može nešto rešiti, propagirala je mir kao jedino trajno rešenje. Druga, Kondoliza Rajs, savetnica američkog predsednika za nacionalnu sigurnost, bar na pitanju mira sušta je suprotnost. U knjizi "Bushwoman – Cyinical Species", Laura Flanders, piše kako je možda sreća što je "Kondi" matičarskom greškom dobila ime, koje sem nje i dan danas ne nosi ni jedna osoba, već samo jedan tanker koga su po njoj krstili u naftnoj kompaniji Chevron, gde je nekada radila. Naime, otac, veliki ljubitelj opere, želeo je da svojoj ćerki da ime prema odrednici na operskim partiturama – "Con dolcezza" - iliti "Od milja". Matičar je zabunom jedno "c" napisao kao "e" i tako je nastala "Condoleezza", što ne znači ništa, ali je nezaboravno.
Teško je govoriti čak i o roditeljskom milju kada je u pitanju najmoćnija žena na svetu. Zastrašujuće sposobna: sa 15 godina upisana na univerzitet; sa 19 diplomirala političke nauke kao nenadmašna; sa 23 godine službenik, a kasnije član upravnog odbora Chevrona; sa 34 godine rektor (prva žena, prva "obojena" i najmlađa) Stanford univerziteta… Citiraćemo samo jednu njenu izjavu: "Pravo da se izrekne sopstveno mišljenje i neslaganje velika je demokratska vrednost… U vezi sa Irakom niko nema prava da iskaže svoje neslaganje. Ko to uradi treba mu odseći jezik…Rusima ćemo to oprostiti, Nemce ćemo ignorisati, a Francuze kazniti". Ova dva "ženska" slučaja još jedan su dokaz jednakih sposobnosti muškaraca i žena, u rasponu od dobrote do zla.
U maksimalno politizovanom svetu prave jednakosti, pa ni u platama, neće biti sve dok se ne izbori politička jednakost. U Švedskoj 42,7 odsto poslanika čine žene, u Danskoj 38, u Finskoj i Norveškoj 36 odsto, ali zato u Italiji samo 9,8 dok ih je u Grčkoj 8,7 a u Alžiru 3,4 i da ne nabrajamo dalje – jasno je da u direktnoj proporciji sa njihovim političkim statusom stoje i njihova prava. Pre mesec dana Italija je donela zakon po kojem su sve političke partije obavezne da na izborima kandiduju jednu trećinu žena. Prodijeva koalicija levog centra već ranije se obavezala da kandiduje 50 odsto žena za buduće parlamentarce, kako domaće tako i evropske. Čini se da je to jedan od bitnih pomaka koji bi mogao doprineti poboljšanju položaja žena njihovoj zemlji. Skandinavski nivo življenja i sklad zavise i od iskrene želje za jednakošću polova.
Ovaj članak objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu.
M. Mitrović |
