Budući poslanici republičkog parlamenta zatećiće oko sto akata koje im je u amanet ostavila sadašnja skupština. Među predlozima je i nekoliko zakona bez kojih je dalja integracija u Evropu nezamisliva
|
Proleće 2004. godine sluti da bude najteže razdoblje u srpskoj postmiloševićevskoj političkoj istoriji. Problemi sa kojima će se susresti budući srpski poslanici i premijer biće, u neku ruku, dublji i složeniji od svih dosadašnjih nedaća koje su pritiskale srpske demokratske vlasti.
Oni će biti teži i od proletnje ozbiljne državne krize posle ubistva premijera Zorana Đinđića, jer je u to vreme srpska vlada pred sobom imala jasno identifikovane neprijatelje sa kojima se, više manje, uspešno obračunala, te je uspela da danas, čak i uprkos pomalo iznenađujućem rezultatu prošlonedeljnih predsedničkih izbora, stvori dobru potporu tezi da je jednom za svagda u Srbiji sprečen povratak zastarelih, protivevropskih i protivdemokratskih trendova. Strateški gledano, ključni problem koji nasleđuje buduća vlast je relativna sporost pri ulasku u evroatlanske integracije. Tadašnji potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus je još 2001. godine prvi rekao da veruje da bi, tada SRJ, mogla da se priključi Evropskoj Uniji do kraja ove decenije. U svom istupu Labus nije bio nekompetentan, ali su kasnije brojne spoljašnje i unutrašnje okolnosti osporile njegov optimizam. Sadašnji srpski premijer Zoran Živković, nedavno je izjavio da bi taj rok mogao da bude i kraći, ali slabo koji ozbiljni analitičar bi se usudio da potpiše tako optimističnu izjavu.
Srbija jeste izašla iz međunarodne izolacije koja je bila karakteristična za miloševićev režim, ali je ostala u međuprostoru omeđenom u dobijenom pozitivnom međunarodnom imidžu sa jedne, i u nemogućnosti da uđe među zemlje koje zaista jesu partneri i kandidati za ulazak u EU i NATO sa druge strane. Pored još nedovoljno razvijenog pozitivnih imidža, u proleće naredne godine pred novu vlast će se postaviti tri značajne grupe ekonomsko političkih problema. To su, pre svega, nerazvijena i za strane investitore i dalje nepovoljna poslovna klima, zatim saradnja sa međunarodnom zajednicom, prvenstveno po pitanju Haga, te nesređeni unutrašnji politički odnosi između glavnih demokratskih snaga. U osnovama svake od te tri oblasti, a ponajviše kad je reč o ekonomiji, leži činjenica da u Srbiji ne postoje zakoni i institucije koji bi jasno utemeljili pravila i smernice razvoja.
Uprkos deklarativnom zalaganju i, pomalo preteranom, isticanju činjenice da je prošli skupštinski saziv usvojio više akata od bilo kog prethodnog, iza raspuštenog parlamenta nije ostalo dovoljno vidljivih rezultata. Stoga će budućim poslanicima za vratom visiti barem stotinak predloga akata od kojih neki na usvajanje čekaju i više od godinu dana. Ekonomist magazin je u svom istraživanju pokušao da skrene pažnju na neke od njih. Primeri koji slede simbolično pokazuju da je Srbija danas blokirana između svojih ambicija i realnih dostignuća, da nije bila kadra da realizuje ciljeve koje je sebi postavila, te da u zemlji ni približno ne dolazi do napretka koji smo očekivali. Ako buduća vlast tokom proleća barem donekle odgovori na izazove koji je očekuju - možda ćemo ponovo dobiti razlog ili dva za optimizam.
Besmrtni porez na promet
Glavni ekonomski problem za buduću vlast, ujedno i jedan od zakona bez koga je nepojmljivo ozbiljno ekonomsko približavanje standardima Evropske unije, mogao bi da bude zakon o Porezu na dodatu vrednost, koji je ostao u amanet budućem skupštinskom sazivu. Najveća promena koju sobom nosi taj zakon je u obimu budžetskih prihoda - pri istoj stopi oporezivanja i uz zadržavanje istih olakšica i oslobađanja, porez na dodatu vrednost je izdašniji i sigurniji izvor od poreza na promet. Prvobitni plan bio je da parlament o PDV-u odlučuje krajem septembra sa idejom da sam Zakon stupi na snagu 1. oktobra. Gotovo sve odredbe - sem jedne - trebalo je da počnu da se primenjuju prvog dana naredne godine. Međutim, kad je postalo očigledno da Skupština neće usvojiti zakon u predviđenom roku, početak primene zakona najavljen je za 1. juli 2004. godine. Sada je, međutim, i taj rok na dugom štapu. Pogotovo s obzorom na to da je pre uvođenja PDV-a neophodno završiti evidentiranje poreskih obveznika. Uz PDV, predložen je bio i čitav set zakona koji predstavljaju treću fazu poreske reforme, koji će takođe sačekati buduće poslanike.
Privremeno finansiranje
Iako je Vlada Srbije usvojila Nacrt budžeta za 2004. godinu u zakonski predviđenom roku, odnosno do 1. novembra, srpski parlament nije "poživeo" dovoljno dugo da Srbija naredne godine izbegne privremeno finansiranje. Tako je srušen san čuvara srpske državne kase Božidara Đelića da Srbija bar na taj način pokaže potencijalnim investitorima da, uprkos političkim sukobima, u njoj vlada stabilna poslovna klima.
Sudbinu Zakona o budžetu za 2004. godinu dele i zakon o rebalansu budžeta za 2003. godinu, kao i Zakon o završnom računu budžeta za 2002. godinu. Po ideji ministra Đelića, novi budžet je trebalo da omogući redovnu isplatu penzija i socijalnih davanja, ali i finansiranje nastavka reformi ovdašnje ekonomije. Predloženi prihodi budžeta za 2004. iznose 324,4 milijarde dinara, a rashodi 366 milijardi dinara. Budžetski deficit je projektovan na 41,6 milijardi dinara. U evrima, budžet Srbije, posle dve protekle godine u kojima je iznosio oko 5,2 milijarde evra - iduće godine trebalo bi da skoči na oko 5,5 milijardi evra, što je realni porast od oko 5,7 odsto.
Privatizacija velikih
Sledeći veliki problem sa kojim će morati da se suoči buduća vlast je privatizacija velikih društvenih sistema. Ekonomisti se slažu da će nastavak privatizacije, posebno velikih sistema, biti usporen bez novog zakona o stečaju. Novi propisi trebalo bi da omoguće da se iz velikih preduzeća koja danas većinom proizvode gubitke izdvoje i na prodaju ponude zdravi delovi. Takođe, stečajni postupak ubuduće bi trebalo da ne traje duže od nekoliko meseci, a odvijao bi se pod dirigentskom palicom specijalno obučenih stečajnih upravnika. Ključni cilj ponuđenog zakonskog rešenja je da se kroz bankrotstvo i reorganizaciju preduzeća zaštite poverioci. Jedna od novina je da bi stečajeve ubuduće trebalo da vode obučeni stečajni upravnici koji će, nakon specijalne obuke, dobiti licencu za obavljanje tog posla. Stečajni postupak ne sme da bude poveren bivšim članovima upravnog ili nadzornog odbora tog preduzeća u prethodne dve godine, kao ni onima koji imaju obaveze prema firmi u stečaju.
Berza
Još jedno teško rešivo pitanje, takođe neophodno za dalji ekonomski razvoj, jeste tržište hartija od vrednosti. Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata donela je bivša savezna administracija novembra prošle godine sa odloženim rokom primene - stupio je na snagu 1. oktobra ove godine. Pošto je Zakon rađen pomalo na brzinu - žurilo se jer je polako počela da se raspada Savezna skupština - podbacila je tehnička redakcija. U inicijalnom tekstu postoji oko 40 tehničkih grešaka, a najozbiljnija je - upućivanje na pogrešan član Zakona. Vlada Srbije predložila Izmene i dopune ovog Zakona kojima se ispravljaju tehničke greške, usaglašavaju odredbe sa republičkim propisima ali i uvode novi instituti.
Tužna pruga
Bitno mesto među glavnim ekonomskim problemima koji ne smeju da se zaobiđu je pitanje srpske železnice. Predlog zakona o železnici, koji je republička vlada dostavila Narodnoj skupštini Srbije još krajem marta 2002. godine, trebalo je da doprinese poboljšanju efikasnosti domaće železnice i njenoj integraciji u evropski sistem. Zajedno s pratećim aktima, predloženi zakon predviđa podelu železnice na saobraćajni i infrastrukturni deo. Reorganizacija železničkih sistema je, pokazalo je iskustvo drugih zemalja, višegodišnji proces. U Srbiji nije daleko odmakao najvećim delom zbog toga što njeni poslanici nisu skoro godinu i po dana našli za shodno da raspravljaju o zakonu koji bi dao bazične smernice za sprovođenje tog procesa.
Nadzor osiguranja
Jedan od uslova za dobijanje određenih kredita od međunarodnih finansijskih institucija jeste i donošenje Zakona o osiguranju, za šta je rok od maja ove godine pomeren na novembar. Pošto reakcija iz pomenutih institucija nema, verovatno se i rok za donošenje ovog zakona pomera. Osnovne promene koje novi zakon treba da uvede u domaće osiguranje su povećanje cenzusa za bavljenje ovim poslom, pojačanje nadzora rada osiguravajućih društava uvođenjem Agencije za nadzor, i obaveza osiguravajućih društava da, ukoliko žele da se bave i životnim i neživotnim osiguranjima, za to moraju da imaju odvojene firme.
Ovaj članak objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Ekipa Ekonomist magazina |
