|
Gde se Srbija nalazi nakon trogodišnjeg perioda ekonomske i političke tranzicije? - Da li je u Srbiji u poslednje tri godine ostvarivana radikalna liberalna reforma ili delimična regulisana?
|
I
Srbija je pre tri godine zakoračila u ekonomsku i političku tranziciju iz komandne ekonomije u tržišnu privredu i iz političkog autoritarizma u konstitucionalnu demokratiju. Za te tri godine kretanja od konsolidovane autokratije ka liberalnoj demokratiji ona je od politički represivne postala zemlja sa većim stepenom građanskih i političkih sloboda, ali nije postala konsolidovana liberalna demokratija. Takođe je prešla prvu fazu ekonomske tranzicije (monetarna i budžetska stabilnost, nezavisnost centralne banke i liberalizacija cena i spoljne trgovine), ali nije postala liberalna tržišna ekonomija. Srbija se praktično „zaglavila” između autoritarizma i demokratije, između komandne i tržišne ekonomije.
Kako se sada, dve i po godine nakon što je DOS počeo da se kruni i polako ali sigurno gubi većinu u parlamentu od početne dvotrećinske koja mu je osiguravala mogućnost da izvede radikalne reforme u ekonomskom i političkom području, stanje toliko komplikovalo da čak i nije pitanje da li će vlada ovih dana da padne i da se raspišu vanredni izbori, jer ona zasigurno ne može da „odradi” svoj mandat, ostaje da se pogleda šta je urađeno i šta sledi
nakon izbora.
Gde se Srbija nalazi nakon trogodišnjeg perioda ekonomske i političke tranzicije? U odgovoru na ovo pitanje ne može da nam pomogne trenutna skupštinska rasprava, ni ono za šta opozicija optužuje vladu: loši ekonomski pokazatelji, pad industrijske proizvodnje, povećan uvoz i destimulisan izvoz, „pljačkaška privatizacija”; niti ono čime se Vlada brani: podaci o asfaltiranim kilometrima i „rehabilitovanim železničkim saobraćajnicama”, remontovanim elektranama i obezbeđenoj količini megavata, popravljenim vodovodnim cevima i poboljšanom daljinskom grejanju, obnovljenim školama i ambulantama, jednocifrenoj inflaciji, rešenim dugovanjima države za penzije, kućnu negu i pomoć samohranim majkama, uvećanju plata za sto odsto i pojeftinjenju potrošačke korpe na pola plate. Svako ovde barata onim podacima koji mu idu u prilog: opozicija se poziva na ovogodišnje podatke, vlada, pak, svoju odbranu zasniva na poređenju sa stanjem od pre tri godine. Pri tome je tačno i da su ekonomski pokazatelji loši, ali je isto tako tačno da su neke očigledne ruševine sanirane (putevi, energetski sistem, škole, ambulante).
Ovakvo relativiziranje podataka je sasvim prirodno u odlučujućem obračunu u Skupštini, koji treba da se okonča glasanjem o poverenju i koji zavisi od spretnosti u kupovini i manipulaciji glasovima. Tako se i kritika opozicije i odbrana pozicije pokazuju kao politikantska prepucavanja i pozicioniranje za skoro nastupajuće izbore. Ali, kolikogod se nastupajuće glasanje iz ugla opozicije i vlasti smatralo sudbonosnim i odlučujućim i ma kako se ono završilo, jedno je sigurno: ova vlada neće dočekati kraj mandata. Da li će ona pasti u ovom glasanju o poverenju (što nije najizvesnije) ili će, pak, sama proglasiti vanredne izbore u skorije vreme, kao pogodniji joj način izlaska iz krize i u trenutku i na način koji joj više odgovara, sasvim je svejedno. Iz vlade se, uostalom, više i ne čuje argument kojim se obilno branila već duže vreme, argument „reformske svrsishodnosti” (ovo jako nalikuje na „revolucionarnu svrsishodnost” i „partijnost” iz nekih davnih vremena!), po kome je, za razliku od drugih, ona jedina koja garantuje ostvarenje reformi i zato bi izbori predstavljali njihovu kočnicu i prekid. Odlučujuće pitanje koje stoji iza iscrpljujuće politikantske igre političkih aktera, koja od početka Srbiju čini politički nestabilnom, nije kada će doći do izbora i da li će se reforme nastaviti, nego u kome će pravcu dalje ići. Odgovor na ova pitanja zavisi od kombinacije tri opredeljujuća faktora:
1) karaktera preduzetog modela, pravca i tempa reformi;
2) ideološko-političkog profila političkih aktera (pozicije i opozicije) i
3) stepena postignutog „prećutnog konsenzusa” birača i političara.
Ovde ćemo pokušati da obrazložimo ovo uverenje i da procenimo šanse liberalnih reformi u Srbiji.
II
Tranzicija predstavlja višestruko složen proces koji jednu zemlju treba da izvede iz neefikasne komandne (državne) privrede u prosperitetnu (tržišnu) ekonomiju i iz autoritarnog političkog poretka u liberalnu (konstitucionalnu) demokratiju. To je dugoročan proces koji zavisi od mnogih faktora, ali njegova uspešnost, a time i brzina, uglavnom zavise od političke volje, odnosno spremnosti da se izvedu obuhvatne i brze reforme. Dve su vrste tranzicionih reformi za koje se reformisti odlučuju zavisno od svog ideološkog stava i političke kalkulacije oko izgleda da ostanu na vlasti. Tako reforma može da bude radikalna (liberalna) i delimična (regulisana).
Liberalna reforma u ekonomiji podrazumeva odlučno potiskivanje države sa tržišta i njeno svođenje na posao nadgledanja i garantovanja fer igre, odnosno poštovanja pravila, svetost privatnog vlasništva, uklanjanje spoljnih i unutrašnjih barijera trgovini i protoku kapitala, stabilnost valute, snižavanje i pojednostavljivanje poreza i liberalizaciju cena roba, kapitala (slobodno formiranje kamatnih stopa) i radne snage, uz radikalno smanjivanje državne potrošnje i administracije. U političkom smislu liberalna reforma podrazumeva uspostavljanje ustavnosti i vladavinu prava, ograničenje vlasti, smanjenje diskrecione moći birokratije, obezbeđenje nezavisnosti sudstva, poštovanje procedura i konsolidovanje fer političke utakmice. Uporedo sa obezbeđenjem ovakvih radikalnih ekonomskih i političkih reformi znatno se popravljaju ekonomske i političke perfomanse, postiže se priliv kapitala, investicije, stimuliše ulaganje, ostvaruje ekonomski oporavak, produktivno korišćenje kapitala i radne snage i time smanjenje nezaposlenosti, ubrzan rast, jednom rečju uspostavlja se brže slobodna tržišna privreda i konstitucionalna
demokratija.
Za razliku od toga, regulisana (ili administrativno vođena) reforma podrazumeva reformu koja se izvodi dozirano, s oklevanjem i nespremnošću na radikalne zahvate, tako da se nasleđena mašinerija državne moći i monopolizovane vlasti ne ispusti iz ruku i da se zadrži veći deo regulacije u rukama birokratije (što iz ideoloških, a što iz političkih razloga). Tako se ide na kontrolisano liberalizovanje tržišta, uspostavljaju se ograničena prava vlasništva, zadržavaju se relativno visoki porezi, amnestiraju se neke grane od tržišne konkurencije, subvencionišu se neuspešne državne firme, zadržavaju se monopoli, samo delimično se liberalizuje trgovina, daje se prednost domaćim preduzetnicima u odnosu na strane i sve to uz visoke državne izdatke do 50% i birokratski decizionizam. Ovo podrazumeva i dalje snažnu državnu kontrolu i regulaciju tržišta uz visok nivo protekcionizma, pri čemu državne birokrate (zvali se oni nezavisni eksperti ili političari, svejedno) netržišno alociraju sredstva, prestrukturiraju (što znači i dalje subvencionišu, i to novcem od donacija i kredita) državna preduzeća, određuju šta će da se privatizuje i kojim tempom. U političkom smislu ovakva reforma znači monopolizaciju vlasti, nestabilan, nepouzdan i destimulativan pravni okvir, neostvarenu kontrolu i ograničenje vlasti, politički decizionizam i voluntarizam, zadržavanje
visokog nivoa korupcije, narušavanje pravila procedure, nepoštovanje ustavnih i zakonskih ograničenja. Rezultati ovakve reforme su: stalno opadanje proizvodnje, demotivisanje kapitala, osiromašenje, „revolveraška” privatizacija, tavorenje na stranoj pomoći, stalno zaduživanje kod netržišnih fondova, visok nivo nezaposlenosti, sve u svemu stangnantna privreda i politička nestabilnost. Takva privreda i dalje ostaje polu-komandna državno-socijalistička privreda u nekoj vrsti neliberalne političke demokratije.
Ishodi ova dva tipa reformi su da je prva bolnija i trenutno skuplja, ali dugoročno blagotvorna, a druga je trenutno manje bolna, ali je dugoročno osuđena na neuspeh. Naime, u onim zemljama koje izaberu regulisanu reformu s vremenom „vrag dođe po svoje”, pa se nužno nameće „popravni ispit”, jer, zbog poraznih ekonomskih rezultata i nekonsolidovanog političkiog sistema, bivaju naterane na novi pokušaj. Takav primer je sa Ukrajinom, čija je prva reforma iz 1993. godine bila neuspešna i nedosledna regulisana reforma, pa je morala da se ponovi pet godina kasnije, a da je pri tome u čitavom periodu nacionalni dohodak bio u stalnom padu. Ukrajina je zato i do danas ostala primer hibridnog neliberalnog ekonomskog i političkog sistema. Iskustva istočnoevropskih tranzicionih zemalja pokazuju da su reforme uspele samo tamo gde su bile radikalne, dakle, liberalne, brze, konzistentne, dosledne i celovite, a svuda tamo gde su bile regulisane, dakle, spore, nekonzistentne, nedosledne i polovične, to se odrazilo na neuspešnost i ekonomske i političke tranzicije. Rezultat takvih opredeljenja je i to da je od 27 tranzicionih zemalja samo 8 zemalja ostvarilo uspešnu radikalnu liberalnu reformu, 12 zemalja neuspešnu i delimičnu regulisanu reformu, a da 7 zemalja nije praktično ostvarilo nikakvu reformu.
Kako stoji sa Srbijom stvar u ovom pogledu? Da li je u Srbiji u poslednje tri godine ostvarivana radikalna liberalna reforma ili delimična regulisana? Tačan odgovor na ovo pitanje neće nam dati ni opozicija koja će tvrditi da su svi potezi vlade bili pogrešni, ni vlast koja će se pozivati na pristrasne ocene raznih netržišnih fondova poput MMF, Svetske banke i EBRD (koji pohvalama opravdavaju svoje odluke o dodeljivanju kredita i donacija) ili na prigodne političke pohvale iz EU (koje leže na političkim kalkulacijama, pa su stoga jednako nepouzdane). Zato je sasvim neutemeljena samohvala koju iznosi vlada da je naša tranzicija „po mnogim ocenama jedna od najbržih od 27 zemalja Istočne Evrope”. Pohvale i priznanja koja dolaze od takvih partnera koji su na ovaj ili onaj način uključeni u tranziciju u Srbiji (bilo što daju pare i kredite ili kondicioniraju političke aktere) nije siguran pokazatelj. Nema potrebe tragati za nekim „skrivenim” i tajnovitim političkim razlozima: radi se o birokratiji u međunarodnim institucijama koja ima isti podsticaj kao i domaća da naduvava uspešnost svojih projekata i tako uvećava mogućnost da „ostane u poslu”. Dovoljno je zapitati se zašto nije ugovoren ni jedan ozbiljniji aranžman sa najvećim trgovinskim partnerom Nemačkom, zašto nema nemačkih investicija, zašto nema nemačkog poslovnog sveta, zašto nema nemačkih banaka itd, da ne govorimo o američkom kapitalu. Strani investitori, čiji dolazak jedino može da uzdigne posustalu privredu, ipak slušaju druge „prognostičare”, npr. uporedne podatke Frejzer Instituta iz Vankuvera u čijem istraživanju nismo ni zastupljeni. Ali da pogledamo dve druge rang liste iz nezavisnih izvora i to jednog liberatarijanskog (Heritidž Fondacija) i, da bismo izbegli prigovor pristrasnosti, jednog socijaldemokratskog (Fridom Haus).
Upoređivanjem dostignutog stepena privrednih sloboda (što je ravno procenjivanju postignutog nivoa reformi) na rang listi koju pravi Heritidž fondacija „Indeks ekonomske slobode” za 2003. godinu, Srbija se nalazi na 149 mestu od 156 zemalja u svetu. Indeks ekonomskih sloboda, naime, meri stepen privredne slobode na skali od 1 (visok stepen ekonomske slobode odnosno liberalne privrede) do 5 (malo ekonomske slobode, što znači netržišna privreda), pri čemu zemlje koje imaju visoka ograničenja trgovine (carine, kvote, kontingenti itd), visoke poreze, obimnu državnu intervenciju, inflatornu monetarnu politiku, mala strana ulaganja, nesiguran i restriktivan bankarski sistem, kontrolisane cene i nadnice, nesigurna vlasnička prava, visok stepen regulacije i široko razvijeno crno tržište, dakle, visok stepen državne prinude, odnosno državnog mešanja, regulisanja i ograničavanja privredne aktivnosti, nalaze se u kategoriji represivnih, dakle onih zemalja u kojima se guše privredne slobode. Te zemlje imaju indeks (ne)slobode od 4–5. Srbija i Crna Gora je ove godine „sakupila” čitavih 4,25 indeksnih poena i tako „doživela” čak i pad u odnosu na prošlu godinu, kada je prvi put rangirana sa 4,05 poena i nalazila se na 144 mestu. Bolje od nje su rangirane sve susedne i sve zemlje u tranziciji. U ovogodišnjem pojedinačnom izveštaju za Srbiju i Crnu Goru se kaže da je u njoj visok nivo protekcionizma u trgovinskoj politici, nizak nivo zaštite vlasničkih prava, da državni službenici i političari utiču na sudstvo, da su visoke barijere protoku kapitala i stranim ulaganjima, visok nivo restrikcija bankarstva i finansija, visok nivo regulacije, sve u svemu, radi se o represivnoj, dakle neliberalnoj ekonomiji.
U uporednom istraživanju Fridom Hausa koje se vodi za tranzicione zemlje Istočne Evrope „Nacije u tranziciji”, evidentiran je blagi trend uvećanja građanskih i političkih sloboda od 2000. godine, tako što je stepen demokratizacije poboljšan za 1 indeksni poen, vladavina prava (ustavni, zakonski i sudski okvir) takođe, a ekonomska liberalizacija za 0,33 indeksna poena, tako da je za tri godine iz kategorije autokratija prešla u kategoriju demokratija sa „malom” konsolidacijom (dakle, radi se o nestabilnoj i neliberalnoj demokratiji) i u ovom političkom pogledu su od nje gore samo azijske zemlje bivšeg SSSR-a, poput Uzbekistana i Tadžikistana, a od susednih zemalja samo Makedonija, Bosna i Albanija. U ovom istraživanju je njena ekonomija definisana kao „mešovita državna”, a politički je određena kao demokratija sa „izvesnom” konsolidacijom.
Zaključak koji se može izvesti iz ovih podataka o karakteru reforme u Srbiji je da je Vlada vodila u osnovi neliberalnu regulisanu reformu i da nije postojala jasna i nedvosmislena politička volja da se ostvari puna ekonomska i politička liberalizacija. Rezultat je da u ekonomskom pogledu to nije liberalna tržišna privreda već mešovita državno-socijalistička privreda, a u političkom smislu je samo izborna neliberalna demokratija. Zašto je to tako?
III
Kada se pažljivije razmotre 1) politička polja u Srbiji, vladajuće i opoziciono, 2) dominantna kritika vlade koja dolazi iz akademskog sveta i civilnog sektora, kao i 3) u istraživanjima iskazan stav birača prema reformama, stvar postaje nešto jasnija. Tada se može videti da postoji jedan snažan polureformski (anti-liberalan) većinski stav, bez obzira na uzajamna politikantska nadmudrivanja vlasti i opozicije, vlade i njenih levičarskih kritičara.
Što se tiče vlade, ona je pod kontrolom levo-centrističke stranke DS koja je nedavno, zajedno sa jednim svojim koalicionim partnerom (SDP) primljena u Socjalističku internacionalu (kao i dve vladajuće stranke u Crnoj Gori – DPS i SDP)!
Vladajuća garnitura izvornog DOS-a je u reforme ušla entuzijastički, ali nespremna na radikalne zahvate. Otprilike takav je bio i izvorni ekonomski program DOS-a koji je prihvatio od G-17 i koji je manje-više dosledno primenjen, jer nije podrazumevao radikalnu nego regulisanu reformu, zadržavajući se uglavnom na prvoj fazi tranzicije (blaža liberalizacija cena i spoljne trgovine, monetarna stabilnost i umerena fiskalna disciplina). Nakon prvih žalbi birača vlada je dobila poruku koju je u osnovi htela da čuje: nemojte tako brzo, usporite, nemojte radikalno… i tada je na scenu stupila kratkoročna politička kalkulacija birokrata i političara, koja im govori da će na izborima dobiti glasove samo ako ne vrše radikalne reforme, što je rezultiralo implicitnim konsenzusom vlasti i birača da se radikalne reforme ne vrše. U međuvremenu je ova nova vladajuća garnitura preuzela neinstitucionalizovane poluge vlasti iz ruku onih koje je srušila i – nešto zahvaljujući logici nekontrolisane vlasti, a nešto kao posledica regulisane polovične reforme koja birokratiji povratno donosi enormnu moć – sve više se uveravala da je zadržavanje postojećeg pravca i tempa reformi i politički probitačno. Tako su levičarski ideološki okvir „reformista”, mogućnost monopolisanja nasleđene nekontrolisane vlasti i politička kalkulacija delovali kumulativno u pravcu održanja regulisane reforme.
Kritika koja dolazi iz akademskih krugova i dominantno levičarskog civilnog društva (da ostavimo po strani po definiciji antireformske sindikate sa njihovim u državnom sektoru uposlenim članovima) poklapa se sa većinskim mišljenjem birača, koji pokazuju visoku sklonost za zadržavanje mešovite državne privrede i za neliberalne reforme. Tako se vlada koja se opredelila za regulisanu neliberalnu reformu optužuje s leva da je uspostavila „neoliberalni”(!) koncept reformi uz korišćenje „šok terapije” (!), da „ne brine o radničkoj klasi” (!), da je Zakon o radu „antiradnički” (!), da se „firme rasprodaju” itd, ali se istovremeno kritikuje za slabe ekonomske rezultate, pad proizvodnje, odsustvo direktnih investicija, što jednako govori o valjanosti levičarske kritike, koliko i o uspešnosti Vlade. Za temeljnu pogrešnost ovakvog kvalifikovanja reformi u Srbiji kao „neoliberalnih” i „šok-terapijskih”, dovoljno je pažljivo uporediti podatke Heritidž fondacije o ekonomskoj uspešnosti stvarnih liberalnih reformatora Marta Lara, Vaclava Klausa i Jože Mecingera (Estonija se na skali privrednih sloboda nalazi na 6. mestu u svetu, ispred svih zapadnoevropskih zemalja izuzev Irske i Danske i neposredno ispred SAD; Češka na 35. mestu, a Slovenija na 62). Nešto tu nije u redu, jer da je reforma u Srbiji doista tako radikalno-liberalna kao što tvrde socijaldemokrate, onda bi to podrazumevalo da se bar nešto više kotiramo na rang-listama ekonomske uspešnosti i političke stabilnosti. Biće da je stvar obratna, da nema liberalne reforme i da nema liberalnog političkog poretka i konstitucionalne demokratije.
U takvoj atmosferi u kojoj većina birača i levičarski kritičari zahtevaju od vlade da reforma bude još više regulisana, da država još više interveniše – dok se istovremeno na suprotnoj strani kritikuje zbog visoke korupcije, nepoštovanja zakona i monopolisanja vlasti, kao da je to nešto što nema nikakve veze sa regulisanom ekonomskom reformom! – liberalna kritika vlade, koja dolazi od jednog manjeg broja ekonomista i ukazuje na pogrešnost vladinog opredeljenja za regulisanu reformu, ostaje uglavnom prigušena unisonim levičarskim horom. Kada bi se ova vlada kojim slučajem održala do kraja mandata, ona bi nastavila sa utvrđenim modelom i trendom kontrolisane reforme. Ali ova unisonost u pogledu opredeljivanja za regulisanu (neliberalnu) reformu od strane vladajuće grupacije, levičarske inteligencije i većine birača, ima još jednog saveznika: opoziciju. Naime, u eventualnoj novoj konstelaciji vlasti gde se može očekivati da dođe do neke vrste preraspodele u „odabranom krugu” reformatora (DS, DSS, G-17 plus) ne može se očekivati radikalizacija reformi, nego opet samo njihovo nastavljanje manje-više istim trendom i istim tempom. Tako se može zaključiti da ni posle ovih izbora neće doći do radikalizacije reformi, izuzev izvesnog prilagođavanja u onom segmentu u kome nas želja i nužda približavanja Evropi bude terala. Dakle, sami izbori sa stanovišta preduzetih reformi ništa neće izmeniti bez obzira na njihov ishod. Evo nekoliko generalnih razloga koji govore zašto ni posle sledećih izbora ozbiljnije reforme nisu verovatne:
1. Od ranije postoji, a sada se učvršćuje „prećutni konsenzus” birača i političara, gde su i jedni i drugi rukovođeni kratkoročnim interesima, a to znači: ne ići u dalekosežne (bolne) reforme.
2. Liberalne reforme nisu izgledne i zato što među strankama i političarima nema nikoga ko bi se mogao imenovati kao beskompromisni liberalni reformator. To se ne može očekivati ni od koga iz odabranog „reformskog” kruga.
3. Partije Vlade misle da neuspeh njihovih reformi ne leži u samoj prirodi preduzetih reformi, nego u „preprekama” na koje su nailazile od strane „spoljne”, a potom i „unutrašnje” opozicije, tako da, „ometane” političkim uslovima, praktično nisu imale „dovoljno vremena” da izvedu sve što treba. Zato ako bi došle ponovo u poziciju vlasti nastojale bi da nastave tamo gde su „prekinute”. Sličnu logiku imaju i „odbačeni” ili „otpali” pripadnici vlasti iz G-17 plus, tako da se ni od njih ne može očekivati nikakva radikalnija reforma.
4. Kao i do sada, dalji reformski tokovi u zemlji će bitno zavisiti od ideoloških uverenja i političkih proračuna. U ideološko-političkom polju danas imamo dvostruku podelu: na tradicionaliste i moderniste, pri čemu se ona ne poklapa sa drugom podelom: na etatiste i tržišnjake, što još više usložnjava odgovor na pitanje ko bi eventualno mogao da pokrene radikalniju reformu. Među modernistima dominiraju socijaldemokratski etatisti (većina u DOS-u) i etatistički socijal-liberali (DS, G-17 plus) koji nisu skloni radikalnim reformama, a među tradicionalistima umereni tradicionalisti (DSS, pre svega i DHSS, na primer) – koji govore o „nacionalnom” putu u modernizaciju, što podrazumeva etatistički model regulisane reforme –i radikalni tradicionalisti (poput SRS, SJS, SPS, Nove Srbije i sličnih manjih stranaka) koji su anti-modernistički i anti-zapadno orijentisani, ističu važnost organske zajednice i zahtevaju autoritarnu državu i državno kontrolisanu ekonomiju.
Dakle, od sledećih izbora se ne može očekivati ništa bolje u pogledu ekonomskih reformi, samo preraspodela političke moći i možda, za izvesno vreme, smirivanje političkih tenzija i uspostavljanje kolike-tolike političke stabilnosti za nastavak reformi u manje-više istom pravcu, istog karaktera (neliberalne regulisane reforme) i sa manje-više istim tempom tranzicije. Jedino što se može očekivati od ovih izbora je neki mali pomak u političkom smislu, jer će veća politička konkurencija i međusobna kontrola vlasti naterati političke poslenike, hteli oni to ili ne, da koliko-toliko poštuju procedure, ali će Srbija i dalje ostati „zaglavljena” u mešovito-državnu neliberalnu ekonomiju i neliberalnu demokratiju.
Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću Centra za liberalno-demokratske studije.
Ostale sadržaje iz martovskog broja biltena "Prizma" možete videti na adresi www.clds.org.yu
Ilija Vujačić |
