|
Odakle smo pošli u institucionalne reforme? - 2001. godina: Sprovođenje ekonomskih reformi i otvaranje političkog raskola - 2002. godina: Zastoj ekonomskih reformi i blokada političkih reformi - 2003. godina: Politička i institucionalna kriza - Kuda dalje?
|
Da li nedavni politički sukobi usporavaju reforme (kao što bi to Vlada želela da prikaže) ili već duže suštinsko neslaganje oko prirode i pravca reformi proizvodi tektonski politički sukob koji tek sada izbija na površinu?
Da li je ovo „neprincipijelna koalicija” DSS i G17+ (uz SRS i SPS), sa jedinim ciljem da se sruši Vlada DOS-a i preuzme vlast bez promene suštine i pravca reformi ili je ovo spontana koagulacija heterogenog fronta političkih snaga da se zaustavi političko „krvarenje” i spreči srljanje profesionalno slabog i moralno posrnulog političkog vođstva DS-a, koje je tragičnim gubitkom Zorana Đinđića potpuno izgubio političku legitimaciju i reformski kompas?
Drugim rečima, da li je ovo čista borba za vlast ili se ovde takođe rešava sudbina kojim putem će zemlja ići narednih 10–20 godina?
Naravno, politika jeste borba za vlast i pitanje je samo kojim se sredstvima sprovodi i koja se pravila pri tom poštuju. Takođe je tačno da se trenutno rešavaju (prelamaju) dugo odlagana pitanja o prirodi reformskog procesa, o prirodi države i celog društva.
U ovoj situaciji je bitno da se makar elementarno prizna postojanje veoma očiglednih (mada još sudski nedokazanih) primera kršenja zakona od strane DOS-ove Vlade i da se na toj osnovi, potpuno nezavisno od parlamentarne većine, prizna prisustvo duboke političke krize koja se jedino može rešavati prevremenim izborima.
Pri tom valja imati u vidu da se na ovim izborima neće rešavati samo pitanje koliko će koja stranka dobiti mesta u budućem parlamentu, čiji će ljudi ući u novu vladu i koja se personalna rešenja nude za ključna ministarstva, već i kuda ide Srbija. Pre tri godine biračko telo je jasno reklo šta ne želi, ali još uvek nije imalo pravu priliku da kaže šta želi.
U uslovima demokratije jedino birači mogu da ukažu na put izlaska iz krize i izaberu kojim putem ići dalje.
• To može biti teži ali sigurniji put koji uzbrdo vodi u Evropu 21. veka sa transparentnim institucijama (znači pravilima ponašanja), radom i redom, reformisanom državom bez korupcije i kriminala.
• Ili to može biti oportunistički, na prvi pogled lakši put nizbrdo koji krivuda gudurama burazerskog kapitalizma i nezakonitog ponašanja, put popločan olako datim obećanjima, selektivno donetim i još selektivnije primenjenim zakonima, put koji vodi formiranju nove klase vlasnika, raslojavanju društva i velikim socijalnim troškovima reformi, konačno, put sa potpuno neizvesnim krajnjim ishodom.
Čisto statistički, postoji i treća mogućnost, da biračko telo pod uticajem medijske propagande i političkih manipulacija pruži mandat i nekoj trećoj opciji (npr. romantičarskom vraćanju u socijalizam ili možda nacionalni izolacionizam), ali to izgleda malo verovatno.
Kredibilitet ove Vlade, postojećeg vođstva DS-a i celog DOS bloka u parlamanetu kojim DS neposredno upravlja već su do te mere narušeni da je teško zamisliti kako bi oni mogli da nastave uspešno da upravljaju zemljom i sprovode reforme čak i kad bi preživeli glasanje o poverenju i na neki volšebni način bez traga sklonili sve optužbe o zloupotrebi položaja, kršenju zakona, korupciji i povezanosti sa organizovanim kriminalom i privrednom mafijom. Da smo bar nešto zrelija demokratija nego što jesmo, DS bi zarad svojih dugoročnijih stranačkih interesa tražila da ovaj kabinet i garnitura u parlamentu izlaz što pre potraže u novim izborima da se ne bi dalje erodirao ugled stranke. Na DS-u je da prekine ovo mrcvarenje, ubijanje demokratije i rušenja ugleda zemlje.
Zato potpuno isprazno zvuče vapaji sa govornice Skupštine da glasanje o poverenju Vladi zaustavlja proces donošenja neophodnih sistemskih zakona i koči tokove reformi. Još manje su uverljivi vatreni pozivi za odbranu Vlade na osnovu patriotizma ili zbog očuvanja planiranog ritma povlačenja odobrene finansijske podrške MMF-a, Svetske banke i Evropske unije. Konačno, potpuno patetično zvuče pokušaji da se Vlada brani objektivnim dostignućima koja uopšte nisu predmet sadašnjeg razgovora, niti pripadaju samo ovom sastavu Vlade.
Niko ne napada Vladu za jako mnogo dobrih stvari koje su urađene od 5. oktobra do danas, niti za dobar rad i pozitivne rezultate dobrih ministara. Predmet kritike su konkretni primeri kršenja morala i zakona, odnosno nesposobnost Vlade da se naslanjanjem na institucije obračuna sa ovim pojavama. Na višem nivou, zamerka Vladi je mnogo krupnija – to je gubljenje političkog liderstva i legitimiteta.
Odakle smo pošli u institucionalne reforme?
Srbija je danas po mnogo čemu drugačija zemlja nego do 5. oktobra. Na izborima septembra i decembra 2000. godine dobijen je mandat za promene. Uz politički i široki socijalni optimizam, postojala je i vera u promene. Ujedinjena nova politička i profesionalna pozicija dobila je mogućnost da formira zajedničku vizija promena, ostvari političko i programsko jedinstvo i formira vlast spojem partijskog predstavljanja i stručnosti. Dobar odnos sa svetom rezultirao je brzim vraćanjem u međunarodne institucije i dobijanjem relativno izdašne brze finansijske pomoći (posebno donacija za rešavanje najoštrijih egzistencijalnih problema deficita u snabdevanju energijom i vitalnim prehrambenim proizvodima – mada tri godine kasnije ovo nekako bledi u sećanju javnosti). Dobijena su visoka priznanja na političkom i iskreni komplimenti na profesionalnom planu, i to od strane organizacija i pojedinaca koji se profesionalno bave tranzicijom i kriznim situacijama i ne razbacuju se često komplimentima, posebno ne u internim izveštajima.
Nova opozicija – SPS, SRS i drugi politički i ideološki protivnici reformi i vraćanja u svet – nalazi se u velikoj defanzivi. Očigledan pad popularnosti kompenziraju intenzivnim delovanjem kroz republički i, posebno, savezni parlament gde u koaliciji sa crnogorskim SNP-om blokiraju sve što mogu. Nastavljanjem ogorčene borbe protiv „aveti demokratije i globalizacije” oni bezuspešno pokušavaju da spreče stampedo odliva racionalnog dela članstva, posebno na lokalnom nivou.
Slika ne bi bila kompletna da se ne pomene izuzetno pritajena i nejasna pozicija vojske i policije, kako komandnog kadra, tako i njihovih obaveštajnih grana (KOS-a, odnosno službe državne bezbednosti). Bez jasnog iskazivanja svojih političkih i institucionalnih opredeljenja vrhovi ovih najmoćnijih delova vlasti ostaju na svojim mestima mnogo duže nego što je iko mogao da očekuje. Činjenica je da se delovi vojske i policije priključuju vlasti, ali ne ni DOS-u kao celini niti procesu izgradnje demokratskih institucija, već direktno pojedinačnim partijama (DS-u ili DSS-u) i njihovim liderima. Time se izbegava jedno od ključnih pitanja reforme – jasno definisanje uloge i odgovornosti vojske i policije u uslovima demokratske vlasti. Ako se tome doda potpuno nereformisana sudska vlast i činjenica da su delovi vojske i policije ostali privrženi staroj vlasti, dobija se predstava o veličini nasleđenih problema u najmoćnijim delovima države.
Po ugledu na misao Vinstona Čerčila o duhu katoličanstva koji je nastavio da luta Evropom nakon raspada tela Austrougarske, u kojem je ranije komotno obitavao, ovde bi se moglo reći da dvadeset godina posle smrti Josipa Broza i deset godina posle raspada Jugoslavije „duh autoritarnosti” i dalje luta ovim prostorima. Nekada je ovaj duh odbrane socijalističkog kulta ličnosti komotno obitavao u moćnom telu JNA, inspirisao policiju i sudstvo. Danas on sprečava reformu najmoćnijih poluga države. Projekt demokratije u Srbiji neće biti ostvariv dok se ovaj duh autoritarnosti ne upokoji, jednom za svagda.
Na kraju, valja primetiti da su najvažnije interesne grupe takođe ostale pritajene. Sindikat najčešće mudro ćuti, radnici pojedinačno takođe. Kad progovori, sindikat postavlja svoje uslove ili prosto traži plate, pomalo van realnog konteksta, kao da pred sobom ima bogatu državu i moćne industrijalce koji ne žele da dele veliki ulov. Novi bogataši gledaju kako da se približe novoj vlasti ili nađu zaklon od predstojećih promena. Konačno, organizovani kriminal pomno prati novu situaciju i brzo traži (i nalazi?) svoje mesto.
Kako smo dovde došli – 2001. godina
Sprovođenje ekonomskih reformi i otvaranje političkog raskola
Pošli smo, dakle, od nedovoljno čiste startne pozicije, uz dijametralno suprotno viđenje pobede na izborima septembra 2000-te. Koštunica se nevoljno pridružio DOS-ovoj ekipi avgusta 2000. i pristao da bude dijamantska glava na burgiji demokratskog prodora. Posle pobede, s pravom je očekivao zasluženo političko i institucionalno priznanje. Đinđić je, naprotiv, mislio da je vrh demokratske burgije pozajmljen na „određeno vreme”, da se završi posao na izborima, i sada može da se vrati u političku alatnicu DSS-a. U odsustvu demokratskih institucija koje bi ovu kardinalnu razliku mogle da razreše, ona prouzrokuje prvi suštinski sukob među glavnim akterima demokratskog bloka.
Istovremeno, i Koštunica i Đinđić preziru „banalne probleme” ekonomskih reformi i vođenja ekonomske politike i taj dosadan, komplikovan i nepopularan posao predaju Labusu, Dinkiću i Deloit-Tuš ekipi koja je, doduše sa različitom kadrovskom postavom, imala važno mesto i u prethodnom režimu. Labus i Dinkić u svoju ekipu dovode mnogo „profesionalaca” i nekoliko „stranaca” od kojih ministarsko političku karijeru uspevaju da naprave Božidar Đelić i, nešto kasnije, Kori Udovički. U prvom periodu (od novembra 2000-te sve do kraja 2001. godine) ekonomski tim smelo ulazi u borbu sa naslagama problema u oblasti makroekonomije, bankarskog sistema, međunarodnih ekonomskih odnosa i privatizacije. Njihovi rezultati na širokom planu makroekonomske stabilizacije bili su brzi i očigledni. Đinđić preuzima ekvilibristiku dnevno-političkih problema, vođenja privrede i svakolikog odlučivanja. Sa retkim izuzecima („Laki je malo nervozan”), niko nema hrabrosti da mu javno protivreči.
Koštunica nominalno preuzima odgovornost za ne-ekonomske institucionalne promene, ali ne uspeva da ih nametne kao političke prioritete. Reforma ključnih političkih i demokratskih institucija počinje ozbiljno da kasni za ekonomskim, polazeći od donošenja novog ustava, do reforme načina rada i finansiranja političkih partija, definisanja odnosa sa Crnom Gorom, definisanja statusa Kosova, reforme državne administracije, odnosno javne uprave, sudstva, vojske, policije itd. Kasne i neke ključne ekonomske reforme, i to pre svega one koje modernim zakonima štite svojinu i dozvoljavaju njeno korišćenje kao osnove efikasnih tržišnih odnosa, odnosno nameću svetske standarde u oblasti finansijske i fiskalne kontrole, javnih nabavki itd.
Đinđić nema ni strpljenja ni želje da se posebno bavi ovim pitanjima i vešto ih skida sa „političkog dnevnog reda”. Prvo, zato što bi to predugo trajalo i ne bi se uklopilo u njegov opšti politički senzibilitet. Drugo, i mnogo važnije, zato što bi to unelo previše transparentnosti u proces upravljanja i donošenja odluka i tako bitno ograničilo manevarski prostor za njegov već oformljeni stil munjevitog upravljanja, zasnovan na visokom stepenu diskrecionog odlučivanja, neformalnim kontaktima i improvizaciji. Ovaj suštinski politički razlaz se dešava u otežanim uslovima međunarodnog okruženja koje brzo menja svoje prioritete, a glavni igrači, paralelno sa velikodušnom pozivnicom za povratak u svet, imaju veoma uzdržan odnos prema otpisivanju finansijskih dugova prošlosti i pokazuju odsustvo svake „tolerancije” za otpisivanje ili umanjivanje političkih legata starog režima.
Neposredno posle naimenovanja nove Vlade, Srbiji se isporučuje čitav niz zahteva, pre svega u vezi saradnje sa Hagom. Koštunica instinktivno odbija ovako grubi diktat Zapada kojim se teret pisanja poslednje glave u „Srpskoj političkoj tragediji s kraja XX veka” baca u naručje nove demokratske vlasti. Bez političke ekvlibristike, koja nije u njegovom repertoaru, on pravilno oseća da je to gubitna kombinacija, nezavisno od toga da li se prihvati ili odbije saradnja sa Hagom. Đinđić, naprotiv, u političkim manevrima vidi rešenje, ako ne suštine problema, onda kvadrature političkog kruga u Srbiji. Umesto da odmah posle izbora lideri demokratskog bloka prepoznaju prave rizike i izazove koji ih čekaju na domaćem i međunarodnom planu i dogovore se (direktno međusobno ili zajedno sa Labusom) kako da na njih najbolje odgovore, Koštunica i Đinđić ulaze u tešku utakmicu međusobnog nadmudrivanja i optuživanja, sa lošim krajnjim ishodom za sve. Teške odluke u narednim mesecima produbljuju ovaj jaz, a sukob kulminira povodom pitanja saradnje sa Hagom i isporuke Miloševića. Uprkos datim obećanjima i jasnoj svesti o tome da tako erodira svoj već slabi delatni imidž, Koštunica ne može ili ne želi da privoli savezni parlament da donese zakon o saradnji sa Hagom. Đinđić u eklatantnoj demonstraciji impulsnog političkog delovanja sam donosi i sprovodi odluku o isporučivanju Milosevića Hagu. Ovaj čin je konačno do kraja otvorio tektonsku raselinu unutar demokratskog bloka i učvrstio:
• Koštunicu u tzv. legalističkoj poziciji da sve treba raditi poštovanjem zakona i kroz postojeće institucije tj. poštujući pravila čak i kad to očigledno ne daje rešenje,
• Đinđića u poziciji tzv. revolucionarnih sloboda, prema kojoj postojeće institucije, odnosno pravila sputavaju reforme i zato moraju biti kreativno primenjena i, u slučaju nužde, zaobiđena.
Koštunicu to vodi u dalju pasivizaciju u političkom i reformskom delovanju, uz paralelno građenje sve duže liste nerealnih očekivanja. Svima je bilo očigledno, sem, izgleda, Koštunici samom, da on jedini ima mandat, tj. poverenje birača da vodi zemlju i bori se za institucionalne reforme. Politička akcija je, međutim, izostala. Đinđića to vodi u napuštanje (gotovo) svih pravila odlučivanja, pravljenje dogovora sa interesnim grupama i odustajanje od nekih suštinskih i najtežih reformi. Istovremeno, to ga je etabliralo kao jedinog lidera svih reformskih procesa, politike, odlučivanja. Takva koncentracija moći dovela je i do paralelne koncentracije odgovornosti i ogromnog povećanja rizika kojim se nije moglo racionalno upravljati. Pokušaj da se još većom brzinom u odlučivanju „kupi vreme”, bukvalno novcem kupi podrška malih stranaka, a zakonskim i drugim ustupcima dobra volja tajkuna ili naklonost mafije pokazao se kao iluzija. Ali puta nazad nije bilo – politički raskol postao je predubok i preširok.
Paralelno beležimo najbrži napredak ekonomskih reformi ne samo kod nas, nego u celom istočnoevropskom bloku koji je poslednju deceniju prolazio istim putem. Postignuta je potpuna makroekonomska stabilizacija, pojavljuje se ekonomski rast, veoma uspešno je reprogramiran dug prema Pariskom klubu poverilaca, uz rekordan otpis duga za zemlju sa srednjim nivoom dohotka.
Kako smo dovde došli – 2002. godina
Zastoj ekonomskih reformi i blokada političkih reformi
Početkom 2002. godine zatvorene su četiri najveće banke – crne rupe u srpskom bankarstvu, bez finansijskih potresa i sa minimalnim protivljenjem profesionalnih sindikalaca, koji su se u javnosti diskreditovali neodmereno „luksuznom garderobom”. Zatvaranjem ovih propalih banaka iz socijalističkog perioda poslat je pravi signal i stvorena osnova za dublju reformu bankarskog sistema. Nekoliko nedelja kasnije otvorena je Nacionalna štedionica, kao politička protivteža zatvaranju banaka i potez da se obezbedi široka nezavisna mreža ekspozitura za servisiranje stare devizne štednje i efikasnog prikupljanje novog otkupa deviza. Ma koliko je impresivno delovalo ujedinjenje celog ekonomskog tima povodom ovih ključnih reformskih poteza, bilo je primetno odsustvo javne podrške i Koštunice i Đinđića.
Razlike među njima sledeći put su se ispoljile punom snagom već polovinom marta, kada je potpisan Beogradski sporazum o državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Đinđić je očigledno napravio pragmatski politički dogovor sa Đukanovićem i pred svršen čin stavio ne samo Koštunicu, koji nije prihvatao suštinske elemente novog ustrojstva privremene zajednice, već i Labusa koji se usprotivio potpuno nerealnim i štetnim predlozima rešenja u ekonomskoj sferi, ali je na kraju, uz javne ograde, ipak potpisao sporazum. Sudeći po kasnijem razvoju događaja, Đinđić je ovim sporazumom ponovo na delu pokazao ne samo političko liderstvo i inicijativu, već i sposobnost da političke protivnike nizom političkih manevara i driblinga izbaci u aut. Na žalost, time je istovremeno pokazao da je potpuno zaboravio na strateške reformske i nacionalne interese Srbije.
Nedugo zatim vojna obaveštajna služba „otkriva” špijunsku aferu sa Perišićem i predstavnikom CIA-e za Balkan, što Đinđića po prvi put tera u privremenu političko-diplomatsku i medijsku defanzivu. Đinđic „vraća udarac” isključivanjem DSS-ovih poslanika iz parlamenta krajem maja 2002. godine, čime pokazuje da su Koštuničini poslanici blokirali rad na reformama (nezavisno od toga što su suštinski reformski zakoni diskrecionim odlukama bili blokirani mnogo pre dolaska na skupštinske odbore). Izvesno je samo to da su i skupština Srbije i Savezna skupština nekoliko meseci bile potpuno neoperativne.
Naredna faza sukoba nastupila je sa predsedničkim izborima septembra 2002. godine. Prvi krug izbora dao je manje-više očekivani konačni rezultat (Koštunica prvi, Labus drugi), ali je zbunjujuće veliki broj glasova dobio trećeplasirani Šešelj (inače podržan i od strane Miloševića sa haške distance). Đinđić je zatim aktivirao sve svoje potencijale da na nivou podsvesnih poruka pozove članove i simpatizere DS-a na suštinski bojkot drugog kruga izbora. Kao rezultat, drugi krug izbora je propao, Koštunica je onemogućen da postane predsednik, iako je za njega glasalo preko dva miliona ljudi, a Labus je ostavljen na cedilu bez podrške DS-a. Đinđić je politički pobedio, i to direktnom opstrukcijom institucija izbora i predsednika. Na ponovljenim izborima, Labus je odbio da učestvuje i javno se opredelio da političku podršku ubuduće ne traži više od DS-a već u okviru sopstvene partije G17+ koju će sa Dinkićem osnovati pre kraja godine. Koštunica nije imao izbora nego da izađe na ponovljene predsedničke izbore, mada je bilo očigledno da će Đinđić upotrebiti sada već oprobani mehanizam bojkota da još jednom porazi svog protivnika i pokaže da pod kontrolom drži ključne demokratske institucije.
Kako smo dovde došli – 2003. godina
Politička i institucionalna kriza
Nekako u isto vreme ponovo je bilateralnim dogovorom između Đinđića i Đukanovića prevaziđena blokada u dogovaranju Ustavne povelje SCG i zakona o njenom sprovođenju. Kada su početkom februara 2003. godine ovi dokumenti usvojeni, dva predsednička kandidata (Koštunica i Labus), kojima je poverenje poklonilo više od polovine biračkog tela Srbije oktobra 2002. godine i legitimni nosioci nastavka institucionalnih reformi, ostali su bez zaduženja u vladama DOS-a, a dalje političke i ekonomske reforme potpuno su prekinute. U to vreme (početak 2003. godine) jedini izuzetak je bilo pripremanje novog Zakona o Narodnoj banci Srbije koji je, protivno odredbama Ustavne povelje i Zakona o njenom sprovođenju, predviđao implicitni pravni diskontinuitet i, samim tim, razrešenje starog i naimenovanje novog guvernera od strane Skupštine Srbije. Time bi kompletna politička i ekonomska vlast bila skoncentrisana u rukama Đinđića, Vlade i skupštinske većine DOS-a.
Svega mesec dana od konstituisanja nove Skupštine državne zajednice dogodilo se tragično ubistvo Zorana Đinđića. Teško je i neopravdano špekulisati gde bismo danas bili da do toga nije došlo.
Činjenica je da je DOS predložio novu Vladu i da danas govorimo o velikim problemima koje ta Vlada ima sa zakonitim i transparentnim ponašanjem. Činjenica je da se na mnogim mestima u društvu potpuno izgubila podrška reformama. Upućeni kažu da je upravo to razlog da govorimo o potrebi nastavka ključnih političkih i ekonomskih reformi kako bi se u Srbiji kompletirala institucionalna osnova funkcionalne tržišne demokratije, uvela vladavina zakona, modernizovala država i trasirao put napretka i ulaska u Evropu.
Kuda dalje?
Kompletiranje institucionalnih reformi na osnovu jasnog društvenog ugovora
Ostavka Vlade i pokretanje postupka protiv svih koji su narušili zakon je prvi korak za izlazak iz krize.
Raspisivanje novih izbora je drugi neophodni korak.
Ukoliko izbori budu održani u narednih pet-šest meseci i ukoliko vodeće partije ostanu pri iskazanom stavu da predizborne koalicije nisu poželjne, postoji realna opasnost da postizborne koalicije budu nužne i da iz njih proizađu veoma heterogena viđenja nastavka reformi. Ako su pre tri godine iz jedne predizborne koalicije DOS-a proizašle nepremostive razlike o kojima smo govorili, onda možemo samo da zamislimo kolike razlike mogu da
budu sadržane u postizbornim koalicijama.
Kao što je iz prikazane sekvence političkih odnosa glavnih lidera demokratskog bloka jasno, u Srbiji nikada nije ni postojao jasan dogovor o ciljevima reformi, niti je postojao jasno iskazan socijalni konsensus o prihvatanju novih ekonomskih i društvenih odnosa zasnovanih na efikasnoj tržišnoj demokratiji. Ne može se jedna nacija voditi putem evropske integracije vrućim političkim obećanjima i parcijalnim istinama o prirodi tog puta. Drugim rečima, da bi biračko telo moglo da iskaže svoj stav o tome šta želi, predizborna kampanja i programi partija moraju jasno da ukažu na tip političkih i ekonomskih institucionalnih rešenja koja se nude. U protivnom postoji opasnost da ovi procesi još dugo ne konvergiraju što može bitno da povećava socijalne troškove reformi i opštu frustraciju.
Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću Centra za liberalno-demokratske studije.
Ostale sadržaje iz martovskog broja biltena "Prizma" možete videti na adresi www.clds.org.yu
Dušan Vujović |
