|
U svakom političkom kompromisu moraju da postoje ustupci na obe strane - Pozadina smene guvernera - Da li se približavamo ili udaljujemo od EU? - Zašto su potrebni prevremeni izbori?
|
Donošenje Zakona o Narodnoj banci Srbije usijalo je domaću političku scenu. Tinjajući sukob između monetarnih vlasti i Vlade Srbije razbuktao se u ozbiljan požar, koji sredinom prošle nedelje još nije bio lokalizovan. Iako je rano za procenjivanje nastale štete, već sada je izvesno da je nekada jedinstven reformski blok pretrpeo ozbiljnu havariju. Kako je i zbog čega do toga došlo i koji su mogući "izlazni scenariji" iz ove nove krize, za Ekonomist magazin govori Miroljub Labus, predsednik stranke G17 plus.
E: Situacija koja je pratila donošenje Zakona o Narodnoj banci Srbije, sa svim pratećim sukobima, sigurno nije doprinela ugledu države. Kako će se to odraziti na dalji tok ekonomske reforme?
Miroljub Labus: Tu se radi o dve suštinske stvari. Prva, kakav je uticaj politike na institucije, a preko njih i na privredu. Politika sada smenjuje dosadašnjeg i pravi slabog guvernera, menja instituciju i položaj centralne banke. To će uticati na slabljenje dinara. A slab dinar znači veći rizik, manje investicija.., što dovodi u pitanje projekcije stopa rasta društvenog proizvoda i izvoza. Teško je u ovom trenutku kvantitativno proceniti kakav će biti efekat ovakvih poteza, ali iz naše istorije znamo šta se u sličnim situacijama dešavalo. Posle smene Dragoslava Avramovića, centralna banka je jedno vreme nastavila da vodi istu politiku kako bi se pokazalo da ne postoje politički motivi za tu smenu. Ali, to je trajalo kratko i vrlo brzo se pokazalo koji su bili pravi razlozi za tu smenu.
Druga suština je naše priključivanje Evropskoj uniji. Sada smo dobili i od Evropske komisije primedbe na novi Zakon o Narodnoj banci, koje su još oštrije od primedbi drugih. U EU je nezavisnost centralne banke jače ispoljena nego što je prosečan standard nezavisnosti u zemljama Međunarodnog monetarnog fonda. Evropska komisija stavlja apsolutni naglasak na nezavisnost centralne banke i upozorava nas - da li ovim zakonom želimo da budemo korak bliže ili dalje EU i njenim standardima. Nezavisnost centralne banke, kao ključna stvar, ima svoju personalnu i finansijsku dimenziju. Guverner mora biti predložen ili od predsednika države ili od vlade. Još je važnije kako se guverner smenjuje. Mora tačno da se kaže da je jedini uslov za njegovu smenu narušavanje monetarne stabilnosti kojoj je guverner doprineo velikom nemarnošću, odnosno, sopstvenom krivicom. Ali, i tada guverner ili viceguverneri imaju prava da se obrate nezavisnom sudu i pokažu da nisu odgovorni za te propuste nego neko drugi. Na taj način se učvršćuje nezavisnost upravljačke strukture centralne banke.
S druge strane, što je važno finansijski, Evropska komisija zahteva da centralna banka ne daje uopšte kredite budžetu. Centralna banka može da finansira državu jedino kroz reeskontne poslove. Na taj način, preko indirektnih instrumenata, centralna banka finansira budžet, ali vodeći računa o količini novca u opticaju i kako će to uticati na stabilnost nacionalne valute. To je suština ekonomske nezavisnosti centralne banke. Evropska komisija ide i korak dalje pa kaže da centralna banka ne treba da vladi, odnosno parlamentu, unapred daje program monetarne politike, pošto to može da izazove pritiske na nju. Dužnost centralne banke je jedino da obavesti o odluci kojom povećava ili smanjuje količinu novca u opticaju. Predlog koji je došao iz ministarstva finansija, podrazumeva koncept po standardima MMF koji dozvoljavaju zaduživanje budžeta kod centralne banke. MMF takođe insistira da samo predsednik države može da predloži guvernera. Ako je uslov za poštovanje te preporuke donošenje novog Ustava, onda treba sačekati sa usvajanjem Zakona o narodnoj banci. Jer, kada smo sa MMF dogovarali da se do kraja godine donese ovaj zakon, postojalo je čvrsto obećanje da će do jeseni biti donet novi Ustav.
Ključno pitanje je da li smo novim zakonskim rešenjem korak bliže EU ili idemo korak natrag? Idemo li ka obezbeđivanju nezavisnosti centralne banke ili ne? Možemo sada da pričamo o sijaset tehničkih stvari - o monetarnom odboru, nadzornom odboru, ko koga i kako bira - ali su ovo dve suštinske stvari. Iza toga se krije politička želja za kontrolom nad Narodnom bankom, a iza toga ide upravljanje emisijom centralne banke, koji smo nekada imali.
O Kosovu
E: Da li će Kosovo ostati sastavni deo Srbije? Šta je sadržina istorijskog sporazuma sa kosovskim Albancima?
M. Labus: Sadržina sporazuma se pregovara, pa i sadržina istorijskog sporazuma. Istorijski sporazum znači da moramo da pregovaramo jednovremeno i o statusu i o sigurnosti i povratku Srba na Kosovo. Pre pregovora, naravno, ide diplomatsko sondiranje mogućeg sporazuma. Uz svo uvažavanje javnosti i novina, to je stvar za diplomatiju iza zatvorenih vrata. A pre i jednog i drugog, mora da postoji dogovor relevantnih političkih partija u zemlji o okvirima za pregovore. Tema pregovora ne sme da bude predmet dnevnih političkih borbi u Srbiji.
E: Da li je takav scenario uopšte moguć kada se svakih šest meseci sa misijom MMF dogovaraju monetarni okviri?
M. Labus: Nema nikakvih garancija da se ti pregovori neće završiti neuspehom. Nema nikakvih garancija da će trogodišnji aranžman sa MMF skladno da se sprovede. Ako Vlada proceni da postoje unutrašnje potrebe, izvršiće pritisak na guvernera i on će probiti dogovorene okvire sa MMF.
E: Nema garancija da se tako nešto ne može dogoditi, ali bi to bilo političko samoubistvo. Vladin rejting bi jako pao, što bi sigurno uticalo i na izborni rezultat partija koje participiraju u vlasti.
M. Labus: Ali, oni ne razmišljaju na taj način. Pogledajte samo priču o izboru radio-difuznog saveta. To pokazuje odnos Vlade prema međunarodnim institucijama i standardima. OEBS je rekao da postupak treba da se ponovi, jer ne garantuje nezavisnost tog tela, na šta je potpredsednik Vlade odgovorio da OEBS ne razume naše prilike. Ko Vam ne garantuje da taj isti potpredsednik neće da kaže budućem guverneru kako MMF ne poznaje naše unutrašnje prilike? Ova Vlada je promenila odnos prema međunarodnim institucijama u odnosu na prethodnu Vladu. Ne želi, zbog svojih razloga, da prihvata međunarodne standarde.
E: Kako onda komentarišete tesnu saradnju ovdašnjih vlasti sa EU prilikom donošenja Akcionog plana, odnosno prihvatanje svih sugestija koje su došle iz Brisela?
M. Labus: Naprotiv, potpuno je suprotno. Kris Paten je u pismu u kojem ocenjuje Akcioni plan, u prvoj rečenici rekao da je napravljen napredak. U drugoj rečenici sa žaljenjem konstatuje da je naša vlast prihvatila koncept sporog pridruživanja EU, pošto je unutrašnjim dogovorom proces usaglašavanja carinskih stopa odložen do 2008. godine. Ugovor o stabilizaciji i asocijaciji ne može da počne da se primenjuje dok ne postoji jedno tržište, sa jednim sistemom carinskih stopa. Nijedna zemlja ne može da promeni ta pravila.
E: Da li je to posledica činjenice da je srpska Vlada pristala na sporiji tempo liberalizacije spoljne trgovine?
M. Labus: Ne, Vlada je pristala na brzi proces liberalizacije, ali sa Crnom Gorom nije dogovorena harmonizacija carinskih stopa. Ugovor će se realizovati kada se završi harmonizacija stopa, a to je za pet godina. Suština je u tome da je srpska vlada liberalizovala spoljnu trgovinu pre i više nego što je potrebno, ali to nije ništa ubrzalo proces priključivanja EU. Napravio si žrtvu, izložio si privredu konkurenciji da bi dobio nešto na drugoj strani, ali nisi dobio ništa. Po Akcionom planu naša zaštita poljoprivrednih proizvoda na granici je u proseku 18 odsto, dok je takva zaštita u EU 16 odsto. Međutim, EU troši na subvencije u poljoprivredi oko 120 evra po glavi stanovnika, a mi gotovo deset puta manje. Naša poljoprivreda ne može da izdrži konkurenciju EU zbog subvencija i mi jedino možemo da se branimo preko carina. To je napušteno u Akcionom planu, a za uzvrat nije ubrzan naš proces pristupanja EU.
E: EU je na to pristala.
M. Labus: EU će da pristane na sve. Da mi kažemo kako ćemo u EU pristupiti 2050. godine, oni će to prihvatiti. U Solunu je rečeno da red vožnje za pristupanje EU zavisi od političke odluke konkretne zemlje i da se Evropska komisija u to neće mešati. Iz političkih razloga nešto se žrtvovalo, ali se za uzvrat nije dobilo ništa i cela stvar se prikrila. Niko više ne priča o Akcionom planu i šta on sadrži. Na narednom sastanku, 21. jula, dobiće se zeleno svetlo za početak izrade Studije o izvodljivosti. Taj posao će trajati šest meseci, pretpostavljam da će mišljenje na kraju biti pozitivno. Onda će početi pregovori, ali neće biti operativnosti Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju dok se ne usaglasi i poslednja carinska stopa.
E: U javnosti je aktuelna polemika o potencijalnoj opasnosti dužničke krize. Da li nam se takav scenario može dogoditi i kada?
M. Labus: Mi smo u vrlo kratkom roku, takoreći u paketu, pregovarali tri aranžmana: otpis i reprogramiranje dugova, trogodišnji sporazum s MMF-om i trogodišnju kreditnu podršku jeftinih sredstava Svetske banke. Ja sam nakon toga više puta isticao da nam je svet pružio šansu da za tri godine uredimo privredu i obezbedimo normalno servisiranje dugova, ali da dugovi još uvek postoje. Nisam siguran koliko je ovo upozorenje bilo ozbiljno shvaćeno. Nisam siguran ni danas da se razgovori o "dužničkoj krizi" vode na pravi način. Dužnička kriza nije neizbežna kako vi pretpostavljate vašim pitanjem. Ako se ne izvrši prestrukturiranje privrede u naredne tri godine, vaša predviđanja se zaista mogu obistiniti. Ako se prihodi od privatizacije u međuvremenu potroše, vi takođe možete da budete u pravu. Ako se, nadalje, ponovo uđe u recesiju i to može da ide u prilog vašoj tezi. Ako se, dakle, sve uradi pogrešno, dužnička kriza nam kuca na vrata za tri godine. Pitanje je, samo, zašto bi baš sve moralo da se dešava po "crnom" scenariju. Ja sam uveren da ne mora. Znam, da smo i do sada gubili vreme i da ćemo možda izgubiti još jednu godinu, ali još uvek ima šanse da se stvari srede.
U našem slučaju, realni kurs ne može da utiče na trgovinski deficit. Na grafikonu se vidi da izvoz i uvoz imaju istu tendenciju kretanja, a kurs ide gore-dole. To znači da je pitanje uvoza i izvoza i trgovinskog bilansa strukturno pitanje, na koje ne može da se utiče kursom. Drugo, nije naš problem veliki uvoz, već mali izvoz. A izvoz može da se poboljša jedino kroz osnivanje novih preduzeća. Pre dva dana bio sam u Bečeju, u fabrici "Linde". To je mala investicija od 6 miliona evra, ali će ove godine njen izvoz biti dva miliona evra. Potrebno je da imamo na hiljade takvih malih investicija kako bi porastao naš izvoz. Opet, ta investicija ne bi mogla da se realizuje da svojevremeno nisam dao tumačenje kako u investicije spada i kupovina akcija firme, a ne jedino ulaganje u opremu. Da nisam otklonio tu prepreku, takvo sjajno preduzeće ne bi postojalo. Takvih prepreka ima na hiljade - od dozvola za gradnju zemljišta, do izvoznih taksi... Ali nema ministra koji je zadužen za otklanjanje tih prepreka. Sistem još ne pravi dobar ambijent za formiranje malih preduzeća. Planirani rast izvoza od 15 odsto, uz rast društvenog proizvoda od 5 odsto je minimum koji moramo da ostvarimo. Pod tim pretpostavkama, neće biti problema sa servisiranjem spoljnog duga. Ako mislimo da to ne možemo da ostvarimo, mi ćemo propasti - ne zbog spoljnog duga, već zbog nezaposlenosti i bede koja će vladati u zemlji. Tema je kako povećati izvoz i videti šta sve treba da se uradi kako bi se pomoglo konkretnoj, maloj fabrici da premosti prepreke u poslovanju. Država ne treba da bude investitor, država treba da otklanja prepreke. S druge strane, fabrici u Bečeju, ali i celom tom kraju bi strašno bilo važno da se obnovi železnička pruga. I tu država može da interveniše.
O Crnoj Gori
E: Stav stranke G17 plus o budućnosti državne zajednice SCG je nedvosmislen. Zašto mislite da bi formalno razdvajanje Srbije i Crne Gore ubrzalo proces evropske integracije ovdašnjeg prostora?
M. Labus: Nije umesno da na ovom mestu podsećam na obećanja Vlade o Akcionom planu i brzom članstvu u EU do 2007. godine. Moram, međutim, ponovo da navedem deo iz drugog pisma komesara Patena - da po sadašnjem tempu harmonizacije mi ne možemo pre 2008. godine da dobijemo efektivan ugovor o stabilizaciji i pridruživanju. A to je tek prvi ugovor. Posle njega sledi period primene dogovora u kome moramo da se kvalifikujemo za drugi ugovor i to za ugovor o članstvu u EU. Između jednog i drugog ugovora lako može da prođe deset godina. Moje prethodne procene o 2015. godini kao datumu ulaska u EU, ako se zadrži državna zajednica Srbije i Crne Gore, postaju isuviše optimističke. Samostalna Srbija ne bi trošila vreme i resurse na rešavanje pitanja održavanje državne zajednice koja je inače sputava u njenom priključenju EU. Na dnevnom redu bi bile prave teme, a ne lažni prioriteti.
E: Da li ste za socijalni ili razvojni budžet?
M. Labus: Da ste mi pre trideset godina postavili ovo pitanje ne bih znao kako da odgovorim. Iako je privreda tada bila socijalistička, država je prestala da investirala iz budžeta, osim u retkim situacijama. Danas ulogu države svi vide na drugi način, a ne kao investitora. Zašto je, ipak, Vlada postavila tu dilemu? Zašto su odlučili da testiraju jednu ideju koja predstavlja profesionalnu grešku? Razlog je vrlo providan. Od prodaje duvana i benzinskih pumpi očekuju se pare, pa je politički marketing želeo da zna šta bi birači najviše voleli - da li da ih potroše penzioneri ili radnici u bankrot preduzećima. Izbori se približavaju i to je važna informacija.
E: Očekujete li da će novonastala politička kriza dovesti do prevremenih izbora?
M. Labus: Očigledno je da je Vlada donela odluku da izbori budu iduće godine u novembru. Moja je procena da to nije dobro za državu, jer ćemo kroz ovo muljanje i afere prolaziti još godinu dana. Kao zemlja, izgubićemo kredibilitet za strane investicije. Svako ko dođe sa strane kaže nam da je Srbija ponovo postala bolesnik na Balkanu. Možda možemo da to stanje produžimo još godinu dana, ali mislim da to nije razumno.
E: Ove svađe dele reformski korpus...
M. Labus: Naravno, i to je veliki problem. Mi nemamo ogroman reformski kapacitet. Pitanje je da li bi sada reformski blok u biračkom telu dobio 51 odsto. Nadam se da bi dobio, ali ne kao podeljen.
E: Da li i G 17 plus kao stranka nosi deo odgovornosti za nepovoljna zbivanja na političkoj sceni?
M. Labus: Ja sam više puta razgovarao sa predsednikom Vlade Srbije i pokušavao da nađem rešenja. Mislim da sam lično uradio sve što sam mogao i mislim da ne snosim nikakvu odgovornost. U svakom političkom kompromisu moraju da postoje ustupci na obe strane. Ako neko želi da napravi kompromis tako što će pre izbora da porazi jednu stranu, to onda nije kompromis. Ja sam čovek dogovora, pokušavao sam da ga napravim, ali u tome nisam uspeo. Ovo što sada imamo je posledica politike koja želi da skine guvernera, a da posle toga "pritiska" G17 plus kako bi smanjila njen rastući rejting.
E:Da li možete da kažete nešto detaljnije o tim pregovorima sa premijerom Srbije? Gde je "zapelo"?
M. Labus: Ne mogu ništa konkretnije, ali je u osnovi najveća razlika da li nam trebaju prevremeni izbori.
E: Šta će se dešavati u budućnosti, sa kim će G 17 plus sarađivati?
M. Labus: Ja nikada iza sebe ne spaljujem mostove. Pogotovo u politici, odgovorni ljudi moraju da vode interes o državi i ne smeju svoje lične probleme da stavljaju ispred partijskih, odnosno partijske ispred državnih. Za mene mostovi postoje, ali su na njima veliki ožiljci. Posle svega ovoga, biće mnogo teže da se ta saradnja obnovi. Mi ćemo za buduću saradnju sa koalicionim partnerima imati uslove. Jedan od njih će biti i vraćanje nezavisnosti centralne banke. Ako naš koalicioni partner to ne prihvati, neće biti ni postizborne koalicije. Sada je za nas to postalo centralno pitanje stabilnosti bankarskog i monetarnog sistema. Žao mi je, ali ko god bude izabran za guvernera, sedeće u tuđoj stolici i moraće da bude smenjen posle promene tog zakona. To je loše za zemlju, ali je to tako. U protivnom, neka prave vladu sa socijalistima i arkanovcima. Nemam ništa protiv.
Ovaj intervju objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Mijat Lakićević, Vlastimir Stevanović |
