|
Da li je deljenje EPS na tri dela dobro ili loše? - Zašto se kopovi sa podzemnom eksploatacijom, što je činilo suštinu zahteva štrajkača, izdvajaju iz EPS?
|
Prošlu nesnosno vruću nedelju, stotinak rudara is svih delova Srbije obeležilo je protesnim lupanjem praznim plastičnim bocama mineralne vode o pločnik ispred srpskog ministarstva energetike u glavnoj beogradskoj ulici.
Nacija se podelila na simpatizere rudara - amblema pregalačkog, sirotinjskog rada u socijalizmu, iako u stvari tamo priličan broj zaposlenih nikada ne silazi u jamu, i mrzitelje ministarstva koje uvek povećava račune za struju i - oznojane i uzrujane, mahom (Beo)građane, koji odavno nisu dobili platu kakve primaju u Elektroprivredi Srbije (EPS), niti su bili u prilici da zapreče bilo koju ulicu i skrenu pažnju svih nacionalnih medija na "svoj slučaj".
Niodakle makar čaše mlake vode i razuma. Energetika učestvuje sa 14,1 odsto u ukupnoj industrijskoj proizvodnji (podaci za 2001. godinu), u formiranju cena na malo sa 8,83 procenta, a u cenama industrijskih proizvoda sa 9,1 odsto. Ovakva kakva je, elektroprivreda ima dalekosežan uticaj na proizvodnju lanca nelikvidnosti, (ne)konkurentnost ukupne nacionalne privrede, korišćenje (ili izrabljivanje) važnih prirodnih resursa, životni standard građana i zaštitu životne sredine.
Restrukturiranje EPS i podela sistema na proizvodnju, prenos, distribuciju i rudnike sa površinskom eksploatacijom nije pitanje nikakvog specijalno američkog zavereničkog diktata, već široko rasprostranjen racionalan način upravljanja proizvodnjom struje. Sama podela ne podrazumeva ni način organizacije budućeg EPS (on može biti čvrsto vertikalno integrisan po francuskom i švajcarskom uzoru koji su nam tehnološki najbliži, ili labavije organizovan kao u nekim drugim zemljama), niti prejudicira vlasništvo nad tako organizovanom kompanijom.
U predloženom Zakonu o energetici koji je prema vestima B 92, na inicijativu Demokratske stranke povučen "iz tehničkih razloga" iz skupštinske procedure, sve ove opcije su ostavljene fleksibilno otvorene, usklađene sa direktivama Evropske unije i direktivama o regionalnom povezivanju energetskih sistema.
Zakon će se verovatno već iduće nedelje naći u proceduri parlamenta i biti predmet novih političkih manipulacija kakve uvek prate teme koje bi mogle imati potencijalno vruć učinak na kredibilitet Vlade Srbije.
"Nema govora o zaustavljanju odvajanja preduzeća za podzemnu eksploataciju iz EPS-a. Ja ću radije podneti ostavku nego da pristanem na to", rekla je Kori Udovički, srpski ministar energetike i rudarstva, već viđena kao gvozdena lejdi u pregovorima sa štrajkačima. "Nema tog sindikata koji može u tome da me pokoleba. Sindikat se bori protiv ovih izmena, jer one ugrožavaju ustaljeni način rada, najavljuju dalje promene koje se takođe mogu videti u zakonu o elektroprivredi Srbije - po kojoj ni Elektroprivreda Srbije kao preduzeće, ni njen sindikat, više ne smeju imati neograničenu monopolsku moć. Znači ovde je reč o institucionalnoj borbi, ovde nije reč o radničkim interesima ili o interesima zaposlenih", izjavila je Udovički, pre nego što su ipak malo uplašeni članovi ministarstva u sredu u ponoć za korak reterirali u odnosu na svoje prvobitne stavove.
Ekonomski interes rudara, tehnološki katastrofalno zapuštenih rudnika sa podzemnom eksploatacijom je jasan: ako budu izdvojeni iz moćnog sistema kakav je EPS, imaće manje plate, znatno malobrojniji sindikat i, kao i u drugim zemljama, pre ili kasnije suočiće se sa zatvaranjem - jer su nerentabilni.
I sindikat EPS ima svoje razloge: što je članstvo brojnije, što je u njemu veći broj preduzeća, to je monopol jači, a mogućnost sindikata da uskrati struju potrošačima, ili zapreči pet glavnih beogradskih ulica, veća.
Nesumnjivo je da je ministarstvo u poslednjim pregovorima napravilo nekoliko neobičnih koncesija rudarima: otpisalo je ukupan dug tih rudnika od 1,4 milijarde dolara, čime je znatno oslabilo svoj prethodni pregovarački argument da ti kopovi (što je doduše tačno) prave konstantne i sve veće gubitke od dana kada su ušli u EPS. EPS se obavezao na trogodišnju kupovinu uglja iz tih rudnika, iako oni nisu njegovi snabdevači.
Ministarstvo je ponudilo rudarima da im "već u prvoj godini strateške konsolidacije obezbedi investicije u iznosu od 16 miliona dolara", od kojih je pola već obezbeđeno. Teško je zamisliti da bi taj novac mogao da služi za bilo šta drugo sem socijalnog programa, jer o ekonomskoj opravdanosti ulaganja u ove rudnike nema ni govora.
Daleko do privatizacije
Zašto se kopovi sa podzemnom eksploatacijom - što je činilo suštinu zahteva štrajkača - izdvajaju iz EPS? Odgovor dat iz istorijske perspektive izgleda ovako: Elektroprivreda Srbije pre 1990. godine nije obuhvatala podzemnu eksploataciju uglja i distribuciju električne energije. Stari EPS je držao površinske kopove, elektrane i prenos. Tek je 1992. uobličen ovakav EPS koji je sada predmet restrukturiranja.
U ranijem veoma uspešnom sistemu nije postojala potpuna vertikalna integrisanost u smislu jednog pravnog subjekta, već je tadašnji EPS prodavao energiju distribucijama. U komunizmu su postojala dva problema, cena prenosa električne energije je bila neekonomska, a alokacija investicija politički vođena.
Koncept restrukturiranja koji ide na odvajanje podzemnih kopova i sporednih delatnosti je uobičajen. Bitno je da proizvodnja električne energije sa površinskim kopovima ostane jedna firma. U devedeset odsto slučajeva vertikalna integracija podrazumeva kombinaciju "prenos plus distribucija", jer se to pokazalo kao efikasnija organizacija zbog manje stope rizika i efikasnosti investicija u sistem.
Ono što je važno je da vertikalna integrisanost ne znači samo integrisanost po osnovu svojine sa jednim preduzećem koje pokriva sve tri delatnosti, već je moguće da vertikalna integrisanost postoji po osnovu dugoročnih ugovora, kada preduzeće koje proizvodi električnu energiju ima dugoročni ugovor sa distributerima. Naša situacija iz 1980-ih je bila slična tome.
Sve dnevno političke rasprave i vraćanja u prošlost, međutim, vode daleko od suštinskih pitanja modela i načina na koji je restrukturiranje EPS preduzeto.
Ideja da se počne od izdvajanja podzemnih kopova, još pre nego što je zakon usvojen (što je suprotno slovu tog zakona koji nalaže proces restrukturiranja od dana usvajanja zakona) proizišla je iz činjenice da je taj posao zaostao još od prethodnog ministra Gorana Novakovića, a trebalo je da se obavi prošle godine. Programi ostavljeni u nasleđe iskorišćeni su ovog leta da bi se krenulo "od negde", jer restrukturiranje EPS-a veoma kasni.
Taj personalni razlog za izbor ovakve taktike je prilično nebitan, ako se pogleda ukupna slika. Naime, postavlja se pitanje da li je taktika restrukturiranja EPS-a početa sa razumnog ili pogrešnog kraja. Ministarstvo veruje da je izdvajanje kopova, a potom štrickanje svih delova EPS, poput turističke agencije, odmarališta i slično, razuman način da u kompaniji ostane samo ono što je njeno srce - proizvodnja struje.
Moguće je sasvim legitimno, kao što to čine retki ekonomski analitičari kojima je energetika struka, braniti i pristup po kome je izdvajanje odmarališta, koja možda i ne gube novac, nebitno u poređenju sa neefikasnošću, lošim menadžmentom i dezorganizacijom koja vlada u glavnim delovima EPS i ima uticaja na proizvodnju znatno većih gubitaka od onih koje prave kopovi sa podzemnom eksploatacijom.
Ministarstvo se, po sopstvenom uverenju, logički opravdano, odlučilo da energetsku politiku učini delom novog zakona o energetici, dok je strategija (koja je u nekom srednjem stanju izrade) shvaćena kao operacionalizacija jednom usvojene politike.
Iskustva drugih zemalja pokazuju da je prethodna priprema i široka rasprava o dokumentima o energetskoj politici, razvijenoj energetskoj strategiji i energetskom bilansu garancija da će posao restrukturiranja biti znatno bolje obavljen. Ili bolje rečeno, zemlje Centralne i istočne Evrope napravile su puno grešaka, jer su taj posao vodile unatraške, ponekad prvo privatizujući, a onda lupajući glavu o strategiji. I istočnoevropska iskustva u privatizaciji elektroprivreda lošija su nego u razvijenim zemljama. Razlozi su pre svega institucionalne prirode i nerazumevanje načina kontrole ove grane.
Stvaranje regulatornih tela je našim zakonom predviđeno i ona bi konačno trebalo da preseku sadašnji krug po kome je ministarstvo ono koje određuje energetsku politiku, a istovremeno je i regulator i upravljač u preduzećima.
U zaključcima radnog stola koji su organizovali UNDP i Međunarodna agencija za energiju (IEA) u oktobru 2002. godine, zasnovanog pre svega na papiru koji je pripremio Emanuel Bergras, član IEA, zapisano je da zemlje Jugoistočne Evrope troše oko 16 odsto energije od ukupne količine energije koju troše zemlje OECD, i da je način korišćenja te energije za 60 odsto manje efikasan od zemalja OECD.
Prema ovoj dijagnozi, situacija u Jugoistočnoj Evropi nalikuje prilikama u Centralnoj Evropi na kraju 80-ih. "U centralnoj Evropi najvažniji faktor u određivanju energetske politike i dugoročne strategije, i kreiranju odgovarajućih institucija bile su vlade. One su bile ključni faktor i u ukupnoj reformi tog sektora i ubrzano su premeštale svoju regulatornu ulogu na nezavisne kompanije koje su obezbeđivale usluge iz oblasti energetike na komercijalnoj bazi. Takvo deljenje uloga vlade je bilo ključno u limitiranju konflikata interesa i političkih uticaja na energetiku", zaključuje Bergas.
Redosled koraka je ovaj: nacionalna energetska politika treba da postavi jasne ciljeve i smanji neizvesnost. Morala bi da bude podržana prognozama o tražnji za energijom, planom za obezbeđivanje te energije po najnižim cenama i planiranjem tražnje za energijom na nacionalnom i regionalnom nivou. Nešto od svega toga postoji u našem predloženom zakonu, ali ima zamerki da ministarstvo nikada nije izašlo sa dovoljno jasnim energetskim bilansom.
Sledeći korak je uspostavljanje regulatornih tela. Potom sledi restrukturiranje, decentralizacija i povećanje efikasnosti preduzeća u sektoru energetike. Uspešno restrukturirana državna preduzeća podrazumevaju razvoj dobrog upravljanja (bez političkih upliva u postavljenja upravnih odbora i direktora), korporatizaciju (stvaranje nezavisnih kompanija), strategiju koja će biti orijentisana prema potrošaču i veliki broj odluka koje će suzbijati monopol.
Tek kad u potpunosti bude završen ovaj proces, kad pravni i regulatorni okvir budu postavljeni i uslovi za konkurenciju ostvareni, ima smisla delove preduzeća ponuditi strateškim investitorima.
Iako su štrajkači, a za njima i svet opsednut teorijama zavere i rasprodaja na doboš, tvrdili da je namera ministarstva da rasproda delove EPS, ministri Udovički i Aleksandar Vlahović (zadužen za privatizaciju) bili su izričiti da će se to dogoditi verovatno na samom kraju procesa privatizacije u Srbiji, koji će očito trajati znatno duže od predviđene četiri godine.
Da li je deljenje EPS na tri dela dobro ili loše? To je pitanje troškova ukoliko je preduzeće državno ili profita ukoliko je privatno. Neki stručnjaci smatraju da se dosta stvari može popraviti u samom EPS u osnovnim delatnostima i bez razdvajanja, ali da će konkurencija ipak imati neke pozitivne efekte. Merenje efikasnosti (državno versus privatno vlasništvo) u specifičnom slučaju ekonomisti nisu tehnički uspeli da do kraja razmrse. Grafikon izvučen sa websajta najsnažnije državne kompanija EDF francuskog proizvođača struje, koji pokriva jednu trećinu ukupne proizvodnje u Evropi, pokazuje da ni regulacija i deregulacija nemaju sasvim jasan učinak na cene.
U poslednjoj regulativi Evropskog parlamenta izdatoj u junu ove godine, i dalje se insistira na uvođenju konkurencije, ali se kao njena ključna mera postavlja javni interes. Pouke su verovatno izvučene iz slučaja tada još živog američkog "Enrona" koji je Kaliforniju ostavio u mraku, jer je za tamo proizvedenu struju imao bolje i platežnije kupce na nekom drugom tržištu.
Nevolja malih zemalja i regiona kao što je Jugoistočna Evropa je da se na njemu povremeno uvode mere koje ni EU sebi ne bi rado pripisala, bar ne u tako kratkom roku. Prema ideji Erharda Buseka, specijalnog koordinatora Pakta za stabilnost za ovaj region, inače veoma nevoljenog u srpskoj administraciji, zemlje tog područja moraju da otvore regionalno tržište za konkurenciju do 2005. godine.
Već pomenutom direktivom Evropskog parlamenta predviđeno je da se otvaranje evropskog tržišta (mogućnost za snabdevanje električnom energijom i gasom iz drugih zemalja) za velike potrošače dovrši do 1. jula 2004, a za male potrošače do 2007. godine. Toliko o putokazima za ljubitelje teorija zavere.
Ovaj članak objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist". Ostale sadržaje možete videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Tanja Jakobi |
