|
Samo da je neko hteo, mogao je, ali i morao da se zapita kako su za relativno kratko vreme proizvođači iz SCG uspeli da izvezu više od 150.000 tona šećera - Umesto prebacivanja odgovornosti na Brisel, ovdašnji zvaničnici trebalo bi da utvrde ko je, zarad ličnog profita, zloupotrebio gest dobre volje EU i na dugi rok ugrozio budućnost srpskog agrara i industrije šećera
|
Uverenja dovitljivih srpsko-crnogorskih trgovaca da se Evropska unija i njena birokratija mogu u nedogled "vući za nos" pokazala su se kratkog daha. Suočena se neverovatnom "ekspanzijom" domaće industrije šećera, Evropska komisija je početkom maja privremeno, za početak na tri meseca, suspendovala isporuke šećera iz Srbije i Crne Gore na svoje tržište po povlašćenim uslovima. U međuvremenu, zvaničnicima iz Beograda prenet je spisak mera koje bi trebalo da preduzmu kako bi se i definitivno otklonile sumnje da se u Srbiji zapravo samo prepakuje šećer prethodno nabavljen iz EU. Ako je za utehu, za sada niko ne tvrdi da su čak i poslovično "dovitljivi" srpski biznismeni mogli biti toliko bezobrazni da Evropljanima podvaljuju tako što bi prepakivali kubanski, brazilski ili tajlandski šećer, proizveden od trske i prodavali im kao svoj.
Na domaćem terenu - prva direktna posledica tromesečne suspenzije povlastica na izvoz šećera iz SCG mogla bi biti smanjenje već ugovorene otkupne cene sa dva na samo 1,2 dinara po kilogramu proizvedene šećerne repe. U tom slučaju, ceh će, ni krivi ni dužni, na svojim plećima najpre osetiti domaći primarni poljoprivredni proizvođači. Seljaci su ovog proleća, privučeni stimulativnom cenom, šećernim korenom zasejali 97.000 hektara, ili za 43.000 hektara više nego lane i prema grubim računicama paori bi zbog novonastale situacije mogli ostati "kraći" za oko 2,4 milijarde dinara. Na takvu mogućnost posredno ukazuje i Dragan Popović, pomoćnik direktora šećerane iz Crvenke, koja se od nedavno nalazi u većinskom vlasništvu grčkog Helenik šugara. Tromesečna suspenzija nepovoljno će se odraziti na poslovanje šećerana, a pre svega na otkupnu cenu šećerne repe, smatra Popović i objašnjava da bez izvoza ovdašnje fabrike "neće moći da ispoštuju dogovorene paritete", odnosno ugovorenu cenu od dva dinara za kilogram repe. Primarnim proizvođačima ovaj problem ni u kom slučaju nije bilo potreban, jer najpre mraz, a sada i suša uzima danak u vidu manjih prinosa. Po procenama Lazara Kovačeva, upravnika Zavoda za šećernu repu Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, elementarne nepogode "preživeće" oko 70.000 hektara, dok su kvalitet i sadržaj šećera u repi pod velikim znakom pitanja.
Igor Kurjački, vojvođanski sekretar za poljoprivredu
Izvoz šećera je neophodan
Našoj industriji šećera, kako bi se razvila i modernizovala, neophodan je izvoz izvesne količine, bar 100.000 tona godišnje, po uslovima iz Evropske unije. Zato bi u celosti trebalo poštovati standarde i procedure EU. Bilo je neophodno pravovremeno i znatnije povećati carine i prelevmane tako da se nikakav uvoz šećera ne isplati. Koliko je to podsticajan aranžman upravo pokazuje prošlogodišnja žetva, kada smo, i na iznenađenje upućenih iz EU, uspeli da proizvodnju povećamo za 35 odsto. Izvesne nepreciznosti iz ugovora, gde se eksplicitno ne kaže da možemo izvoziti samo višak domaće proizvodnje, ne bi trebalo tumačiti van konteksta agrarne politike Evropske unije. Ugovor je vid donacije razvijenih zemalja Evrope i zato ekstra dobit od povlašćene trgovine šećerom mora podstaći ovu granu, uz eventualno izdvajanje dela ekstra dobiti i za budžet. Ipak je ovo poklon, u specifičnom obliku, građanima ove države.
Ž. L.
Šteta i profit
Još veću štetu bi mogla pretrpeti srpska industrija šećera, a kolika će ona na kraju biti prevashodno zavisi od toga da li će Evropska komisija krajem jula ukinuti ili produžiti tromesečnu suspenziju povlastica. Jedino dobro u ovoj lošoj vesti je što, kako potvrđuje i sekretar Odbora za agrar Privredne komore Srbije Milan Prostran, domaćeg šećera nije mnogo ni preostalo u magacinima.
Ovih dana domaći mediji plasirali su razne podatke o proizvodnji i izvozu šećera i po nekim tvrdnjama od lane proizvedenih 270.000 tona kupcima iz EU već je isporučeno dve trećine, odnosno 180.000 tona. U studiji "Rehabilitacija srpske industrije šećera", koju je po narudžbini srpskog Ministarstva za poljoprivredu uradio francuski institut za šećer "Er-suk", ukazuje se na neobjašnjivu razliku od 71.000 tona u srpskom bilansu proizvodnje i potrošnje šećera. Na levoj strani bilansa, naime, uz procenjenu domaću potrošnju od 226.000 tona, navodi se i podatak da je izvezeno 154.000 tona, tako da je ukupan "izlaz" 380.000 tona. Na desnoj strani, pak, stoji "ulaz" od samo 309.000 tona, jer je uz 212.000 tona proizvedenih u Srbiji uvezeno još 97.000 tona i to 47.000 iz EU, 24.000 iz jugoistočne Evrope i 26.000 tona šećera od trske iz Brazila i Tajlanda. Po rečima Patrika di Žanestua, čak i pod pretpostavkom da je 30.000 tona u Srbiju ušlo iz Crne Gore, ostaje ozbiljan problem, jer za 41.000 tona ne postoji nikakva evidencija, tako da se ne zna odakle potiče taj šećer.
Ukidanje preferencijala praktično ima istu posledicu kao i da je briselska administracija uvela embargo, jer se bez povlastica domaćim fabrikama ne isplati da šećer plasiraju u EU. Ovdašnji izvoznici do pre nekoliko dana za svaku tonu šećera prodatu kupcima iz EU dobijali su, kako navode vojvođanski sekretar za poljoprivredu Igor Kurjački i direktor srpske Uprave carina Vladan Begović, između 600 i 630 dolara. Bez povlašćenog tretmana njihovi izvozni prihodi bili bi upola manji, jer za tonu šećera ne bi mogli dobiti više od 324 dolara, a u većini slučajeva morali bi da se zadovolje cenom od 300 dolara. S obzirom da je cena šećera na domaćem tržištu iznad tog nivoa, šećeranama do kraja jula izvoz ne samo da se neće isplatiti, već bi takvim poslovanjem sigurno zabeležile gubitak.
Imajući sve ove podatke u vidu, može se izračunati da bi, u slučaju da suspenzija bude produžena, srpska industrija šećera mogla biti oštećena za oko 54 miliona dolara, pod uslovom da se ove godine proizvede planiranih 400.000 tona šećera, od čega je oko 180.000 tona nespornih tržišnih viškova, koji su mogli da se plasiraju kupcima iz EU, a Milan Prostran podseća da je za jesen bio planiran izvoz čak 200.000 tona slatkog kristala. Uz povlastice EU, za 180.000 tona domaći proizvođači prihodovali bi 108 miliona dolara, a ukoliko suspenzija bude produžena priliv bi se mogao prepoloviti, jer ovdašnje fabrike neće moći da se nose sa tolikim zalihama i moraće dobar deo šećera da izvezu. S tim u vezi valja napomenuti da je trenutno berzanska cena šećera oko 200 dolara po toni, dakle barem za trećinu manja nego što je u EU i bez preferencijala.
Dodatnu potencijalnu opasnost za neke srpske šećerane mogla bi da predstavlja "nelojalna" konkurencija, jer su u međuvremenu uvezene značajne količine stranog šećera, koji je nabavljen po upola nižoj ceni od maloprodajnih u Srbiji, uglavnom po 300 dolara za tonu. S druge strane, sasvim je izvesno da pojedine šećerane nisu bile samo izvoznici, već su istovremeno i uvozile šećer, pri čemu su "tuđi" usmeravali na domaće, a svoj na evropsko tržište. Ta "dvosmerna komunikacija" bila je veoma isplativa i na njoj su pojedinci bukvalno preko noći stvorili profit od nekoliko desetina miliona dolara. Oni koji su istovremeno uvezli i izvezli po 20.000 tona šećera, zaradili su više od 10 miliona dolara. Od stranih kupaca za svoj šećer oni su, naime, dobili 12 miliona, a uvozni su platili upola manje. To, međutim, nije sve, jer su oni profitirali i tako što su strani šećer nabavili po 18 dinara za kilogram, dok je maloprodajna cena za domaće potrošače duplo veća. Nisu, naravno, sve fabrike šećera bile uključene u ovakve transakcije. Direktor Željko Kovačević naglašava da šećerana u Žablju nije ni mogla da se bavi takvim operacijama, jer nije registrovana za poslove uvoza. Zato je, kaže on, suspenzija povlastica EU ravna katastrofi, jer su one omogućavale da se izvozom zaradi više nego prodajom na domaćem tržištu.
Pitanja bez odgovora
Prve reakcije nadležnih organa bile su, blago rečeno, "trapave", a po nekim mišljenjima i neodmerene. To pre svega važi za startne ocene ministara za poljoprivredu i trgovinu Dragana Veselinova i Slobodana Milosavljevića - da je odluku Evropske komisije isposlovao nekakav "lobi", nezadovoljan sve većim udelom srpske industrije na evropskom tržištu. Takve izjave su, čak i po mišljenju nekih članova Vlade Srbije, nedopustive, uz obrazloženje da je bilo daleko bolje nastojati da se "spusti lopta" umesto da se "čačka mečka", pa čak i ako su potpuno neosnovane sumnje da je neko u Srbiji prepakivao i potom izvozio tuđi šećer. Uostalom, navode zagovornici drugačijeg pristupa nastalom problemu, EU će za tri meseca, kada bude odlučivala o tome da li će produžiti ili ukinuti suspenziju, sigurno imati u vidu i kakve su poruke u međuvremenu stizale iz Beograda. Zato je sasvim na mestu upozorenje predsednika Izvršnog veća Vojvodine Đorđa Đukića da "prvo moramo počistiti svoje dvorište, pa tek onda tražiti razumevanje Evrope i zato se hitno mora utvrditi da li je bilo zloupotreba, a eventualni krivci primereno kazniti". I Novica Mijatović iz Jugošećera smatra da bi bilo najbolje "da ispunimo ono što se od nas traži, kako bi se izvoz nakon isteka tromesečne suspenzije mogao nesmetano nastaviti".
U nastaloj "slatkoj aferi" indikativno je i što su i posle svega neka pitanja ostala bez odgovora, a među njima i zašto niko od nadležnih nije ranije reagovao, jer su bar dva meseca unazad iz Brisela stizala upozorenja da se nešto slično može dogoditi i na osnovu kojih je saznanja ministar poljoprivrede u nekoliko navrata tvrdio da su neosnovana strahovanja da bi EU mogla stopirati povlastice za uvoz šećera iz Srbije? Obrazlažući svoju odluku, predstavnici EU su bez uvijanja potvrdili da je vlastima u Beogradu "već bio dat rok od dva meseca da srede još prošle godine uočene nedostatke u izvozu šećera".
Zbog svega toga nedovoljno ubedljivo deluje i izjava srpskog premijera Zorana Živkovića - da bi tek trebalo da se utvrdi da li se "neko igrao sa povoljnim uslovima za izvoz šećera u države EU, jer dosadašnja istraživanja komisije Vlade Srbije i organizacije OLAF, koja se bavi prevarama i korupcijom u EU, nisu otkrile da je bilo prepakivanja šećera uvezenog iz EU i ponovnog izvoza na njihovo tržište". Suština problema i nije u tome, već u činjenici da je neko zloupotrebio gest dobre volje EU, koja je povlasticama želela da pomogne srpskom agraru i industriji šećera. Na vlastima je, dakle, da stanu na kraj švercerima "svih boja", zbog čijeg bi neodgovornog ponašanja, sračunatog na brzo zgrtanje ekstraprofita, domaća poljoprivreda mogla na duži rok biti stavljena na "crnu listu". Tim pre što pojedini analitičari upozoravaju da bi EU, ako ovdašnji "biznismeni" nastave da se poigravaju sa njenim standardima i procedurama, mogla ponovo da zatvori i tek odškrinuta vrata svog tržišta i za srpsku govedinu. Uostalom, zamenik šefa beogradske kancelarije Evropske komisije Jan Vilijem Blankert upozorava da bi sutra, ako se problem sa šećerom ne reši, isto moglo da se desi sa čelikom, voćem, ili nečim trećim!
Mada je neprijatna vest iz Brisela, sudeći po prvim zvaničnim reakcijama, iznenadila nadležne u Srbiji kao "grom iz vedra neba", malo je razloga za nevericu. Samo da je neko hteo, mogao je, ali i morao da se zapita kako su za relativno kratko vreme srpski proizvođači uspeli da izvezu 150.000, a po nekim procenama i 180.000 tona šećera na tržište EU. Već taj podatak bio je dovoljan da neko postavi pitanje odakle Srbiji toliki "viškovi" slatkog kristala. Tim pre što se posle prošlogodišnje kampanje baratalo sa procenama da će posle zadovoljenja domaćih potreba za izvoz preteći jedva 70.000, a najviše 80.000 tona šećera, uključujući i "prelazne zalihe" iz prethodnog perioda.
Jedina olakšavajuća okolnost je što EU nije nikoga zvanično ni optužila da je prepakivao šećer prethodno uvezen iz drugih zemalja i potom ga pod oznakom "made in Serbia" izvozio u EU. Za razliku od Hrvatske, koja je uhvaćena u "direktnoj prevari", zbog čega je šećerani iz Osijeka zabranjeno da isporučuje šećer u EU, jer je pokušala da u Grčku kao hrvatski izveze kubanski šećer od šećerne trske, tromesečna suspenzija za SCG usledila je uz obrazloženje da je carinski sistem "manjkav" i da stoga ne postoje dovoljne garancije da to nije rađeno. To znači da je neko iz Brisela ipak posumnjao u mogućnost "kružne pronevere", koja se sastoji u tome da se najpre, uz korišćenje izvoznih premija, uveze šećer iz EU, a potom prepakovan vrati nazad kao domaći bez ikakvih carina, odnosno po znatno višoj ceni.
Činjenica da je suspenzija usledila zbog "potpune manjkavosti carinskog sistema" u SCG ne uliva optimizam da će se cela priča na leto pozitivno okončati. Teško je, naime, poverovati da će se zvaničnici iz Beograda i Podgorice za tri meseca dogovoriti o formiranju zajedničkih carinskih institucija na nivou SCG. Uostalom, pregovori teško napreduju i o pitanjima koja bi, po Ustavnoj povelji i Zakonu za njeno sprovođenje, trebalo da budu regulisana na nivou državne zajednice, a jedinstvena carinska organizacija tim dokumentima nije ni predviđena. I Blankert smatra da će to biti "dodatni problem", ali bez uvijanja poručuje da je zajednička carinska služba na nivou SCG i efikasan, jedinstven sistem kontrole porekla - uslov za normalizaciju odnosa sa EU. Zato je na zvaničnicima Beograda i Podgorice da uz pomoć 30 eksperata Uprave za carinu i poreze EU, koji su već došli u SCG, učine sve da suspenzija bude zaista samo privremena. Tim pre što bivši potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus tvrdi da preferencijali nisu ni bili ograničeni samo na tržne viškove, već na celokupnu domaću proizvodnju šećera.
Cela priča sa suspenzijom izvoza poklopila se, slučajno ili ne, sa lane obavljenom privatizacijom najvećeg broja domaćih šećerana koje su još u pogonu. Italijanski Sfir i grčki Helenik šugar kupili su po dve, dok su tri šećerane prešle u većinsko vlasništvo novosadskog biznismena Miodraga Kostića, vlasnika MK Komerca, po čijim je rečima odluka EU "posledica snažnog pritiska ekonomskog lobija u Briselu na evropske političare". Uz opasku da se evropskim proizvođačima svakako nije svidela ekspanzija izvoza šećera iz Srbije, Blankert odgovara da to ipak nije bio razlog zbog kojeg je Evropska komisija donela svoju odluku.
Ovaj članak je objavljen ljubaznošću časopisa "Ekonomist".
Ostali sadržaji mogu se videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Milan Ćulibrk |
