|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| Intervju sa: Svetozarom Marovićem |
| Svetozar Marović: Neću spavati na Dedinju |
11.02.2003 |
|
|
|
|
Srbija i Crna Gora prvi put ureduju odnose ne pitajući Tita, ne pitajući nikoga. Sada treba da pokušamo da postanemo mesto na kome se može živeti, da nam deca ne beže po svetu. Ne znam gde ću spavati kada dođem u Beograd.
|
Iskreno, ne mogu reci da možda ne bih u sebi našao emocija koje bi imale i nostalgičnosti, ali pokušavam da budem realan - to je prošlost, i više ne možemo razmišljati jezikom prošlosti, kaže u razgovoru za Reporter Svetozar Marović, kandidat za prvog predsednika Državne zajednice Srbija i Crna Gora, a posle usvajanja i poslednjeg akta kojim je prestala da postoji Savezna Republika Jugoslavija.
Više nema Jugoslavije, ali srećom postoje Srbija i Crna Gora. Postoje demokratske vlasti u te dve države, i postoji njihova volja da naprave zajednicu koja bi mogla da ih približi Evropi.
Kada je reč o emocijama prema Jugoslaviji, obično se govori o onima koje je žale, a šta je sa onima koji se raduju zbog toga?
Bilo je raznih Jugoslavija, pa ima i raznih emocija. Bilo je monarhističke Jugoslavije, pa Jugoslavije pod diktaturama, pa Jugoslavije pod komunizmom, pa posttitovim komunizmom, pa Miloševićeve Jugoslavije, pa je bilo Jugoslavije u nacionalnoj ili nacionalističkoj anticipaciji... Verovatno ce biti raznih tuga i raznih veselja.
Ovo je novi početak u odnosima Srbije i Crne Gore. Većina u Srbiji i većina u Crnoj Gori žele da se njihovi odnosi urede tako. Ne pitaju Tita, ne pitaju nikoga. Druga stvar da te odnose uređujemo po evropskim standardima i to Evropa podržava. Ja se radujem novom početku.
Da li su sve te Jugoslavije koje su postojale bile loše, jer eto nijedna nije preživela?
Ne mislim da su bile loše. Ideje o ujedinjavanju južnoslovenskih naroda bile su plemenite. Sve su bile vezane za jedan istorijski kontekst. Ali u svemu na kraju pobeđuje interes. Ako jedna zemlja nije istrpela iskušenjima samo jednog veka, onda očigledno da je u toj zemlji postojalo mnogo problema, za koje mi nismo znali.
Kako se sada formalno i zvanično zove zemlja kojoj ćete biti predsednik, čula sam ljude koji su u nedoumici pa pitaju - kako ćemo sada navijati za reprezentaciju?
Naslov je Državna Zajednica Srbija i Crna Gora - State Union of Serbia and Montenegro. Na engleskom odlicno zvuči. Neke stvari su kad se prevedu na engleski jednostavnije, jasnije. Što se tiče navijanja, bitno je da navijate za vaše. Morate prepoznati ko su vaši, a vaši su oni koji igraju u vašem timu.
Vi ne samo da ste predsednik, već imate i funkciju premijera, i Vaše je pravo da date predlog sastava Saveta ministara. Imate li spremne kandidate i zna li se kojoj će od članica Zajednice pripasti koji resor?
Kad me izaberu onda imam dužnost da u roku od pet dana predložim tih pet ministara. Sada moramo uvesti princip dogovora i međusobnog uvažavanja. Prema tome, za ona mesta koja u raspodeli pripadaju Srbiji, stvar je demokratske Srbije koga će predložiti. Verujem da će to biti kompetentni i kvalifikovani ljudi. Isto tako, stvar je Crne Gore da preloži kvalitetne ljude za ona mesta koja će pripasti Crnoj Gori.
Ja sam već pročitao u štampi imena nekih favorita iz Srbije, gospode Svilanovića i Živkovića. Mislim da pre imena treba definisati raspored funkcija. Gospodu Svilanovića i Živkovića lično poznajem, imam pozitivno mišljenje o njima. Što se tiče Crne Gore mi ćemo insistirati, s obzirom na to da će ministar inostranih poslova biti iz Srbije, da ministarstvo za međunarodne ekonomske integracije bude dodeljeno Crnoj Gori. Za nas je to glavna stvar. Mi mislimo da moramo raditi na ekonomskim problemima.
U Povelji stoji odredba koja govori da ministarstva odbrane i inostranih poslova ne bi trebalo da budu vezana za jednu članicu državu, ali mislim da princip dogovora i kompromisa treba da bude stabilniji faktor od bilo kojih postavljenih rešenja. U ministarstvu odbrane nas čeka težak posao. Uslov svakog napretka je i reforma vojske.
I Crna Gora i Srbija i ta zajednica moraju da se probude i da daju šansu jednom novom kvalitetu. To će možda biti neprijatno za neke. Ovom poveljom više ništa nije isto. Sada imamo dve države, u zajednici koju Evropa hoće. Zato se treba oslobadati svega onoga što nas koči, a forsirati ono što donosi napredak. I zato mislim da ćemo morati kvalitativno da menjamo administraciju.
Jedan od problema sa kojima ćete se sresti jeste problem Kosova. Da li imate neki plan u vezi sa tim?
Treba podržati svaku inicijativu i korak vezan za Kosovo, koji ne ugrožava mir i slobode i prava ljudi. Posebno slobodu i prava manjinskog naroda na Kosovu - Srba i Crnogoraca, ali i ostalih manjina. S obzirom na to da je Kosovo u jednom specijalnom statusu koje su propisale Ujedinjene nacije, to znači da Kosovo nije samo problem Srbije i Crne Gore.
S druge strane, treba uvažiti i političku realnost da na Kosovu nema mira bez međunarodnih trupa. Kosovo je prema postojećim aktima sastavni deo teritorije Srbije. Mislim da dugoročno treba planirati akciju kako konačno da se reši taj status. To ce biti jedan od najdelikatnijih problema.
Dok se u Crnoj Gori, proteklih godina, raspravljalo o nezavisnosti i referendumu, Srbija se protivila tome. Sada kada je Crna Gora, kako kažu, popustila i prihvatila zajednicu, u Srbiji su se pojavile inicijative o nezavisnosti, pa čak i u Vojvodini. Kako gledate na to?
Mislim da su ovde postojale neke tabu teme. Bilo je proskribovano govoriti o samostalnosti. Reč referendum je bila omražena. A te neke reči su temeljni pojmovi savremene demokratije. Reč referendum je sasvim legitimna reč i ona je ušla u Ustavnu povelju.
Zajednica je budućnost, ne samo Srbije i Crne Gore, već i čitavog regiona. Samostalnost u kojoj ćete biti izolovani, siromašni, posvađani sa čitavim svetom je katastrofalna perspektiva. Ali samostalnost u okviru koje sa drugim narodima gradite ekonomske, privredne i političke veze je sasvim racionalna budućnost.
Doista se sada više priča u Srbiji o samostalnosti, o referendumu, pa može biti da će to u Srbiji postati dominantnija priča. Ja sam sada više posvećen tome kako da u ovom trenutku iskoristimo šansu Zajednice za dobro Crne Gore i Srbije. Da pokušamo da postanemo mesto na kome se može živeti, da nam deca ne beže po svetu.
Da li će novoformirana zajednica moći da smanji ili prevaziđe podele u Crnoj Gori koje postoje oko pitanja državnog statusa?
Ovde se radi o zajednici koja je atipična. Ljudi koji su za federeaciju i za Jugoslaviju neće biti zadovoljni i oni će i dalje misliti da je ovo neka vrsta skrivenog puta za nezavisnost Crne Gore i oni će biti protiv toga. S druge strane onaj deo Crne Gore koji nije zadovoljan emancipacijom Crne Gore, nastojaće da lovi greške zajednice kako bi pokazali da je to bilo glupo trošenje vremena. Te podele će na neki način ostati, ali u mnogo manjem intezitetu.
Izvesno je da nema više Jugoslavije i da je neće biti. Neka nova Jugoslavija se nikad više neće napraviti, osim kao neka evropska integrativna zona slobodne trgovine, bez tog imena i sa nekim unijama ovog tipa.
Odustajući od refrenduma DPS je izgubio liberale kao svoje saveznike, i liberali su veoma razočarani?
Liberali jesu bili naš saveznik u podršći manjinskoj vladi. Oni su mišljenja da je ovaj sporazum izdaja interesa Crne Gore. Ja za razliku od njih mislim da je ovo jedan racionalan potez Crne Gore, koja nije htela da zarati sa Evropom, nego je htela da napravi najkraći put do Evrope. Ideja o samostalnosti Crne Gore je dobra i plemenita, ali nije za vođenje politike dovoljno imati samo jednu plemenitu ideju. Potrebno je imati političku sposobnost da prepoznate u kojoj se situaciji i sa kojim političkim snagama i u kom vremenu može ta ideja realizovati. S druge strane morate biti otvoreni da čujete i drugo mišljenje. Najbolje je pustiti da narod vrednuje sve to. Ulazak Crne Gore u Evropu ne zavisi samo od Crne Gore, već zavisi od toga da li će Evropa da nam pruži šansu.
Jedan od uslova za ulazak u Evropu i uopšte međunarodne institucije, jeste saradnja sa Haškim tribunalom, kojom predstavnici tog suda nisu zadovoljni. Da li ćete Vi moći da učinite nešto sa tom situacijom?
Mislim da treba izaći pred građane Srbije i Crne Gore. Da bi Srbija i Crna Gora mogle da idu napred, moraju da skinu kao što je jedan diplomata rekao, taj neprijatno teški crni oblak, koji ne da da dođu do sunca, do svetlosti, do izvora života. Mislim da svi oni ljudi koji žele dobro Crnoj Gori i Srbiji, ne bi smeli da ih drže za taoce svog statusa. Ako je gospodin Milošević otišao u Hag, mislim da svi oni koje Hag potražuje treba da odu dobrovoljno, i da dokažu da Hag nije u pravu što je podneo optužnicu, ili da budu kažnjeni i kao takvi žrtve koje ce pomoći emancipaciji Srbije i Crne Gore. Bez toga, mi ćemo stalno imati Domoklov mač nad glavom, i bez toga ne verujem da će svet u jednom trenutku reći - OK, vi ne možete to da rešite, mi nastavljamo da radimo.
U poslednje vreme u Crnoj Gori su prisutni neki elektronski mediji iz Srbije, koji ranije nisu mogli da se prate na njenoj teritoriji. Podgorički listovi su to nazvali "kulturnim genocidom". Kako gledate na to?
Mislim da nije loše što u Crnoj Gori možemo da gledamo Pink i BK televiziju. S druge strane, treba stvoriti uslove da se u Beogradu mogu gledati neke privatne TV stanice iz Crne Gore. Mada mislim da to ne zavisi samo od propisa već od materijalne moći onih koji su vlasnici televizija. Mislim da ne bi bilo loše da u Beogradu pogledaju nezavisnu televiziju Montena, ili MBC (bivši Blu Moon), koji je više sa nekim američkim uticajem ovde. Mislim da tu stvar ne treba politizovati.
Trenutno i Srbija i Crna Gora nemaju predsednika. Zašto?
Tu ima jedna sličnost i postoje neke razlike. Sličnost je u tome što mi biramo predsednika na način koji je presedan, da se zahteva 50 odsto izlaznosti. Nedavno su u Podgorici boravili ambasadori Evropske unije, i oni su zvanično preneli da je pozivanje na bojkot, koje imamo u Crnoj Gori, suprotno evropskim standardima demokratije. Taj probelm visokog cenzusa je zajedničko i u Srbiji i Crnoj Gori. Drugo, što nije isto - u Srbiji je ipak gospodin Koštunica imao konkurenta i to dosta jakog, dok mi ovde nemamo, Vujanović trči sam. Ostali kandidati su ipak anonimni, bez moćnih stranaka koji ih podržavaju.
Kako Vaša porodica gleda na odlazak u Beograd, posebno supruga. Da li će ona sa Vama?
Oni uopšte ne gledaju na to sa prevelikim oduševljenjem, zato što se moramo malo razdvojiti. Moj sin ima 19 godina, on igra odbojku i stalno je na putovanjima, sa odbojkašima budvanske Rivijere. Moja ćerka je u srednjoj školi, neće mijenjati školu. Ostaće u Budvi. U nekim trenucima porodica će mi trebati, i mislim da ću ja više dolaziti do Budve nego oni do Beograda. Mada, možda se desi da oni budu više u Beogradu nego što sam planirao.
Obično su savezni predsednici želeli da žive na Dedinju. Da li ste Vi razmišljali o tome, ili ćete biti skromniji?
Kad bih mogao ja bih svaki dan putovao od Budve do Beograda, ali to neće biti moguće, kao što sam putovao od Budve do Podgorice. Mi imamo u Beogradu kuću koja je pripala Crnoj Gori, koju zovu "Crnogorska vila", i možda ću tu spavati prvih dana, kada dodem. Ne znam gde ću spavati kada dođem. Nisam razmišljao ni gde ću raditi. Pretpostavljam da će mi kancelarija biti u palati gde su i sada te državne institucije. Pretpostavljam da ću i jedan dio uticaja na to gde su mi dobri uslovi rada imati i ja sam. Nisam od onih kojima je potreban neki veliki luksuz, ali su mi potrebni uslovi za rad, za razgovore, za prijem, uslovi da mislim i da imam tim koji će mi pomoći u svemu tome. Ima ljudi u Crnoj Gori koje bih voleo da vidim oko sebe. Razmišljam i o tome kako ću da vikend budem u Budvi i kako cu pomoći da se shvati, iako je Beograd administrativni centar, da su Srbija i Crna Gora članice, a Beograd i Podgorica glavni gradovi dve države. Mislim da povremeno jedan deo poslova obavljam u Crnoj Gori. U Podgorici će biti sud. Neke sastanke i skupove možemo imati na Miločeru, Svetom Stefanu, posebno kad dođu strani gosti, da vide da smo mi mediteranska zemlja. Tu su nekada dolazili najslavniji ljudi iz svetskog kulturnog života i politike, pa zašto to tako i danas ne bi bilo.
Gospodin Srđa Božović optužio Vas je u nekoliko navrata da ćete biti "novi Mesić", a Vi ste mu vratili izjavom da je on upravo bio Mesić?
Nisam hteo da optužim njega, već sam hteo da optužim te glupe optužbe. Mesić je bio okrivljen zato što je rekao da Jugoslavije više nema. Ja to nisam rekao, nego je to potpisano Beogradskim sporazumom, a za to je glasao i gospodin Božović. On je, kao i ja, digao ruku da se taj sporazum prihvati, prema tome možemo reći da smo se mi u Crnoj Gori i Srbiji dogovorili da je dobro da krenemo sa novim evropskim početkom i da je time nekako prirodno završila život jedna zemlja.
Ukoliko građani zaključe da ne žele Zajednicu, da li će biti potrebni referendumi ili će se samo konastatovati da ni Zajednice više nema?
Moj prijatelj Filip Vujanović često navodi model Češke i Slovačke, a drugi je model referenduma. Mi smo mišljenja da nama trebaju otvorene granice, nama treba status u kome ni Crnogorci u Beogradu, ali ni Srbi u Crnoj Gori neće biti stranci. Razlika je jedino u tome da li ćemo imati međunarodno priznanje, himnu, zastavu. Mislim da će ljudi posle tri godine moći mirnije da odlučuju o svojoj sudbini.
Koliko znam gospodin Momir Bulatović i vi ste kumovi. Kako je nastalo to kumstvo, vidate li se u novije vreme, i kako je on?
Da. Kada sam odlučio da krstim svoga Miloša, jer i ja sam kršten, pošto se to u mojoj porodici uvek radilo, s obzirom na to da su tada još recidivi komunizma bili problematični, a bio sam na visokom mestu u partijskoj nomenklaturi, otišao sam kod Momira i rekao mu - znaš Momire, ja sam odlučio da krstim dete i da to ne bi saznao na neki drugi način ili da ne bi neko zloupotrebio, odlučio sam da ti sam kažem. Onda je on rekao: "Odlično, sjajno, ni ja nisam krstio svoju decu. Oćeš da krstimo decu zajedno i da budemo jedan drugome kumovi."
Pošto se kumstvo u Crnoj Gori ne odbija, ja ga nisam odbio, bilo mi je zadovoljstvo što je moj prijatelj postao i moj kum. Tako je nastalo moje kumstvo sa Momirom. A onda nas je politika u jednom trenutku udaljila. Njemu je bilo važnije da čuje Miloševića, i ja sam to doživeo kao ljudski poraz. Još veće razočarenje sam doživeo kasnije, kada sam ga mogao čuti kako govori, iako ja nikad nisam uzvratio, da sam ja izdao kumstvo, jer nisam bio za Jugoslaviju bez alternative. Do danas nisam razumeo zašto sam ja više izdao njega nego on mene.
Neko ljudsko poverenje koje sam ja imao prema njemu i danas sam spreman da imam. Mislim da ti je ipak neko sa kim svaki dan deliš sudbinu bliži, nego neko ko je u Beogradu. Sam Momir nam je pričao, da kad je odlazio kod Miloševića, pre nego što ude kod njega, njegovu tašnu obezbeđenje gospodina Miloševica do sitnica pregleda, da on ne nosi kakav opasni predmet. Kod mene svako ulazi bez pregledanja.
Niste mi rekli da li se čujete?
Nažalost ne. Poslednji put smo se čuli u jednoj izbornoj kampanji kad je on još bio predsednik SNP-a, i kada je imao neki mali incident i on je zvao, i to smo miroljubivo rešili, i nismo se na žalost od tada gledali.
Naše kumstvo bila je privatna stvar, dok je politika nešto drugo. On je sve to u politici doživeo previše lično, i bojim se da i danas to lično doživljava. Politika je pravo na različito mišljenje i angažman koji ne treba da ugrožava prijateljstva.
Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću časopisa .
Ostali sadržaji mogu se videti na adresi www.reportermagazin.com
Slavica Jovović |
|
|
|
|
|
Vesti na temu:
|
|
|
|
|
|
|
|
