|
Mnoge stranke pokušavaju, svaka za sebe, da reše sadašnji zastoj reformi - Potrebno je da se saberemo i sačuvamo ono malo potencijala što imamo
|
Dušan Vujović stariji savetnik izvršnog direktora u Svetskoj banci u tzv. Švajcarskoj konstituenci u kojoj su Srbija i Crna Gora, i predstavnik naše zemlje u toj instituciji, napušta 15. juna ovo mesto. Odlazi na poziciju "Rorija O' Salivena Ukrajine" odnosno, predstavnika Svetske banke u toj zemlji.
Vujovićev odlazak poklapa se sa odlukom da fiskalni agent nove državne zajednice u toj instituciji bude centralna banka Crne Gore, ali je, po njegovim sopstvenim rečima, motivisan dubljim razlozima - gubljenjem reformskog kompasa zemlje i znatno suženim mogućnostima za njegovo angažovanje u datim okolnostima. "Ne znam više koga da savetujem ni čiji broj telefona da okrenem da pitam šta se dešava".
Iz Vujovićevog ugla, kroki istorije dvoipogodišnjih reformi mogao bi se ukratko prepričati na sledeći način.
U vreme kad su započete, reforme su uživale punu političku podršku svih aktera Demokratske opozicije Srbije. Postojala je složnost celog reformskog tima i zrela koordinacija kojom je rukovodio tadašnji potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus. Imali smo pun rezervoar reformskih ideja i široku podršku javnosti.
Posle dve godine, politička podrška je potpuno rastočena, koordinator je otišao, članovi reformskog tima utonuli su u međusobna optuživanja i svađe, rezervoar ideja se ispraznio, a javnost hvata zamor od reformi. S druge strane, pritisci koji su se pojavili iz različitih smerova troše energiju i rastaču političku volju reformatora i oduzimaju legitimitet reformama, smatra Ekonomistov sagovornik.
"Suština onoga što želim da kažem je: ljudi ovo je alarm, avion gubi visinu, kerozin curi iz rezervoara i ako se nešto ne uradi, pre ili kasnije udariće o zemlju", kaže Vujović.
Vujović je dugogodišnji bliski prijatelj i kolega Miroljuba Labusa, i takođe dugogodišnji član nevladine organizacije G17 Plus, ali ne i član te partije.
Reforme su, po mišljenju Vujovića, krenule sa prećutnim sporazumom da je nebitna uža partijska pripadnost, već da su bitne demokratska politička orijentacija, sposobnost i uloga pojedinaca u reformskom procesu.
"Bez namere da dublje ulazim u političke aspekte sadašnje situacije, čini mi se da mnoge stranke pokušavaju da, svaka za sebe, reše sadašnji zastoj reformi. G17 Plus želi da svojoj prepoznatoj stručnoj reputaciji doda politički legitimitet i tako osigura podršku birača za svoju vodeću poziciju u nastavku reformi zajedničkim snagama šireg demokratskog fronta. Demokratska stranka želi da kapitalizuje svoju trenutnu snagu i pretežno političkim sredstvima osigura liderstvo među manjim partijama i ekspertima, praveći u potrebnoj meri reformske kompromise. Demokratska stranka Srbije želi da na osnovu mišljenja većine birača dobije mandat da eventualno promeni kurs aviona, odnosno pravac reformi nezavisno od toga što možda ne zna kako da avion ostane na održivoj putanji. Čini mi se da su pojedinačno posmatrani ovi pokušaji teško ostvarljivi pošto im nedostaje bilo demokratska većina bilo realna orijentacija i dokazana sposobnost primene. Bilo bi najbolje da ove grupe mogu da prevaziđu te konflikte i da dođemo do nove reintegracije svih reformskih političkih snaga", smatra Vujović koji ove nedelje poslednji put učestvuje u razgovorima misija Svetske banke i MMF sa predstavnicima Srbije i Crne Gore.
"To je ono što me stalno zbunjuje u našoj zemlji. Nesporazumi ili razlike u mišljenju koji se u drugim zemljama rešavaju dijalogom, odbacivanjem loših rešenja i obnavljanjem energije, kod nas često završavaju destruktivnim sukobima koji se velikim delom vode u medijima, pred očima domaće i svetske javnosti", kaže Vujović.
E: Lično vrlo blisko poznajete aktere sadašnjeg sukoba, nekad bliske saradnike i prijatelje, guvernera Mlađana Dinkića i ministra finansija Božidara Đelića. Kako bi ste objasnili motive njihovog sukoba?
Dušan Vujović: Delom, reč je o klasičnoj tenziji između nosilaca monetarne i fiskalne politike. Ona se pojačava u teškim vremenima i u odsustvu jasne koordinacije politike. Mlađan Dinkić ima veoma dobre rezultate u sprovođenju reformi i vođenju monetarne politike i na toj osnovi želi da gradi širi politički legitimitet, javnu podršku odlučnim reformama i punu nezavisnost NBS. Đelić sa svoje strane takođe ima dobre rezultate na fiskalnom planu i uz to želi poziciju lidera ekonomskih reformi za sebe. Suštinske razlike među njima su veoma male, a žestina međusobnih kritika višestruko prevazilazi greške. Trebalo bi stati i razmisliti, pre nego što ti procesi krenu predaleko. Srbija nema toliko stručnih kapaciteta da bi ih mogla rasipati. Takođe, ne treba zaboraviti da bi svaki destruktivni ishod išao na ruku protivnicima reformi.
E: U taj sukob uključeni su u velikoj meri Demokratska stranka, i manjoj meri Demokratska stranka Srbije, s kojom je partija G 17 Plus takođe koketirala. Sukob na relaciji Dinkić, Labus i DS postojala je još u vreme pokojnog premijera Đinđića, ali je u poslednje vreme kulminirala. Kako se po vašem mišljenju razišlo nekad jedinstveno reformsko tkivo Srbije?
D. Vujović: Đinđić je brinuo o neekonomskim stvarima, a imao je osećaj za važnost ekonomskih stvari i pustio je da se ta reformska energija usmeri na prvu stranu. Tako su krenule sve stvari koje su u prvoj godini zaista munjevito odrađene: uvedena je makroekonomska stabilnost, unifikacija kursa, liberalizacija cena. Vratili smo zemlju u međunarodne finansijske institucije i podneli šok inicijalnog prihvatanja spoljnog duga kao osnove za vaspostavljanje kreditne sposobnosti zemlje. Uspostavili smo suštinski dijalog i legitimisali se u svetu kao ekipa koja je mogla kompetentno da razgovara o reformama. Kruna tih akcija bio je izvanredno povoljan dogovor sa Pariskim klubom, koji više nikada nije ponovljen.
E: Po mnogim mišljenjima još u maju prošle godine tempo reformi je bio znatno usporen. Danas ima ljudi koji smatraju da je o njima deplasirano i govoriti?
D. Vujović: Sve je dobro išlo do Beogradskog sporazuma gde smo ušli u situaciju nedefinisanih ekonomskih odnosa. Prećutni sporazum koji je do tada postojao oko podela uloga u reformi, između ekonomskog tima u vladi i na nivou zajedničke države, je tim Beogradskim sporazumom počeo da se gubi.
Paralelno sa procesima koji su promenili status savezne države i pojedinih polova reformi, počele su da se menjaju stvari i unutar Srbije. U maju 2002. tokom posete Vašingtonu, kad smo imali poslednji put priliku da detaljno razgovaramo sa Đinđićem, on je procenio da mu političko razilaženje sa Koštunicom veže ruke. Mislim da je njegova namera bila iskrena kada je odmah posle dolaska iz Vašingtona zatražio suspendovanje poslanika DSS u Skupštini. To je bio izraz njegove nervoze, frustracije što nije imao operativnu većinu u parlamentu da sprovodi reforme koje su bile dogovorene.
Koštunica je svoje neslaganje artikulisao kroz bojkot i blokadu rada vlade. Iako je obrazloženje DSS da je to normalan način parlamentarne borbe, formalno-pravno tačan, u vreme kad gradite institucije, to ima drugu težinu. Koštunica i Đinđić su zajednički došli na vlast sa planom da naprave demokratske institucije i u ekonomiji i u administraciji i u društvu. Bojkotovati rad parlamenta u situaciji kad institucije nisu izgrađene, ravno je diverziji.
Sve to je doprinelo da se tokom prošlog leta napravi nezdrava politička atmosfera. Takozvane patriotske snage veoma su ojačale a drvlje i kamenje je bacano na one ljude koji su pokušavali da realne aspekte reforme ponude kao izbornu platformu. Sama činjenica da je Vojislav Šešelj, lider radikala, uspeo da mobiliše čitav antireformski blok iza sebe pokazuje koliko su ti procesi bili nezdravi.
Reforme dakle gube koordinatora, potom zamajac, onda se otvaraju drugi frontovi i mi odjednom od zemlje koja je reforme doživljavala pravilno, kao nešto teško što treba u najkraćem roku da se savlada, da se izađe na zdravo tlo, odjednom stičemo mentalitet večnih studenata i počinjemo da doživljavamo reformu kao jedno mučenje koje će dugo potrajati. I zato tražimo predah, napuštanje zdrave monetarne i fiskalne politike.
Pritisak preduzeća koja neće da čekaju ili ne prihvataju privatizaciju, pritisak radnika koji ne žele da promene posao iako godinama žive od subvencija… sve to podseća na stvari koje smo imali u vreme Miloševića. U principu tim preduzećima i tim ljudima treba pomoći u prelaznom periodu direktnim davanjima iz budžeta. Ako se to uradi primenom modela koji se već mesecima povlači po novinama, a to je da se relaksira monetarna polítika i polítika kursa, da se upumpava novac u nerestrukturirana preduzeća, da se pravi inflacija, to će nam napraviti probleme kakve smo već imali pre deset godina.
Jako je važno da kroz ovu tešku fazu reformi što pre prođemo i da ne odustanemo na pola puta. Jer ako sada počnemo da štampamo pare možemo vrlo lako da srušimo sve što smo ostvarili, a da ne postignemo skoro ništa na planu podsticaja proizvodnje, zaposlenosti i privrednog rasta. Mislim da je to jako skupo, za gotovo nikakav efekat.
E: Šta to znači za naše sadašnje pregovore sa MMF? Da li postoji mogućnost da oni pristanu na relaksiraniju politiku?
D. Vujović: Ubistvo premijera Đinđića bez sumnje predstavlja eksterni šok i na privredu i na politički sistem. Realne su procene da to može da ima negativno dejstvo na rast društvenog proizvoda, rast proizvodnje i prihoda od privatizacije. Fond i Svetska banka su pokazali razumevanje da se o svemu tome razgovaraju i spremnost da svoje prognoze koriguju u određenoj meri. Očekuje se da će nešto niži realni rast društvenog proizvoda od očekivanog, uz malo povećanje inflacije dati gotovo isti nominalni društveni proizvod, mada će odnosi između inflacije i rasta biti nepovoljniji. S obzirom da smo tokom prve dve godine reformi imali rast, ovo malo usporavanje ne bi trebalo toliko da brine. Mene će da brine ako posle kompletiranja započetih reformi i nekoliko uzastopnih godina sa stranim investicijama od milijardu dolara i više, ekonomski rast izostane usled nepovoljnih uslova, loše politike ili nekih drugih razloga.
E: Ako više nema reformskog zanosa, ako nema koordinacije, ako postoji akcija za smenu guvernera, da li je dovoljno to što još postoji politička volja da se ostane na programu dogovorenim sa MMF, da reforme opstanu?
D. Vujović: U dobro uređenim sistemima, sve može da funkcioniše i u najtežim uslovima. Kod nas ovakav sticaj okolnosti stavlja zemlju pred velika iskušenja. Potrebno je da stanemo, da se saberemo i sačuvamo ono malo potencijala što imamo.
Politika može da se tretira kao potpuno nezavisna od ekonomije u jednom vrlo kratkom periodu, ali na duži rok ne može. Ovaj politički slalom koji se sada dešava, ta čista politička aritmetika koja kaže bolje mi je da se rešim potencijalnog protivnika sada nego posle izbora, to je logika koja kaže, ja od političkih konkurenata nemam šta da dobijem. Demokratska stranka ima odličnu organizaciju, odlične političke mišiće, ali nema dobru viziju i njena reformska orijentacija je u ovom momentu poprilično zamagljena. DS trenutno misli da upumpavanjem para i devalvacijom može nešto da se postigne. To je potpuno prevaziđena ekonomska politika. Ako DS misli da profesionalno i sa stanovišta strategije reforme nema šta da dobije od G17 Plus onda je to, čini mi se, veliki promašaj.
Isto tako, G17 Plus ne sme da precenjuje svoje sposobnosti i svoj kapacitet da dobije veliki broj glasova bez moćne partijske mašinerije. Niti DS može preko noći da stekne tu vrstu znanja, prodornosti, ugleda i u zemlji i u svetu, na planu definisanja, regulisanja i sprovođenja reformi, niti G17 Plus može da preko noći stekne ovo drugo. Za mene je logično da oni nastave paralelno da postoje, da ne pokušavaju jedno drugo politički smrtno da rane i da ostave mogućnost za predizborne ili postizborne koalicije.
Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist".
Ostali sadržaji mogu se videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Tanja Jakobi |
