|
Moguće je ostvariti projektovanu stopu inflacije od devet odsto na godišnjem nivou - Eksplozivni rast budžetskih depozita u poslovnim bankama uslovio povećanje obavezne rezerve - Nivo deviznog kursa određuje tržište - Srbiji potrebna "sablja" i za sivu ekonomiju i privredni kriminal - Ustavna povelja sadrži sistemsku grešku koja će dovesti do razgradnje zajednice
|
Šta je pozadina povremenih žestokih "varničenja" u odnosima ovdašnje monetarne i izvršne vlasti? Da li je reč o nepremostivim koncepcijskim razlikama o načinu vođenja monetarne i kreditne politike ili su problemi prizemnije prirode, koji se boljom komunikacijom relativno lako mogu razrešiti?
O ovim dilemama, ali i o sopstvenom viđenju razvojne strategije ovdašnje ekonomije, za Ekonomist magazin govori Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Srbije.
Ekonomist: Nedavni verbalni duel koji ste imali sa srpskim premijerom okončan je pomirljivo, zajedničkim susretom. Šta ste jedan drugom rekli?
Mlađan Dinkić: Želeo bih da se taj mali incident što pre zaboravi. Do toga ne bi ni došlo, kao ni do nesporazuma u ranijem periodu sa bivšim premijerom, da je postojala direktna komunikacija. Gospodin Živković je dobijao informacije o radu centralne banke iz druge ruke, baš kao i gospodin Đinđić. Nadam se da ćemo sva otvorena pitanja - koja neminovno rađa tranzicija - ubuduće raspravljati u direktnoj komunikaciji. To je bila glavna tema našeg razgovora.
E: Nismo ovo pitali zbog interesovanja za lične odnose između guvernera i premijera, već da saznamo da li zaista postoji koncepcijski sukob između Vlade i NBS oko monetarne i kreditne politike? Vlada Srbije, na primer, smatra da bi ciljna inflacija u ovoj godini trebalo da bude veća od projektovane. Da li će to izazvati promene u monetarnoj politici?
M. Dinkić: Ponavljam, osnovni uzrok ovakvih nesporazuma je odsustvo direktne komunikacije i koordinacije. Poslednji zajednički sastanak kreatora domaće ekonomske politike, koji je koordinirao Miroljub Labus, održan je još u junu prošle godine. Na takvim koordinacijama - moguće je obrazložiti argumente za i protiv nekog mišljenja. Naš stav je da, pošto je u prvom kvartalu zabeležena kumulativna inflacija od 1,8 odsto - takav trend "daje" stopu inflacije od 7,4 odsto na godišnjem nivou - ne bi trebalo menjati projekciju monetarne politike za 2003. Dakle, moguće je ostvariti projektovanu stopu inflacije od devet procenata, pogotovo što je okončan rat u Iraku i što nije došlo do dramatičnog pomeranja cene nafte na svetskom tržištu. Ne vidim razloga da se koriguje odluka o monetarnoj politici, posebno imajući u vidu dogovor o ekonomskoj politici koji Ministarstvo finansija Srbije i NBS imaju sa Međunarodnim monetarnim fondom, na osnovu koga smo sada povukli dve tranše kreditnog aranžmana. Međutim, spremni smo da razgovaramo sa Vladom na ovu temu i ukrstimo argumente. U svakom slučaju, pre svega zbog kretanja cena u prvom kvartalu, izvesno je da narednih meseci nećemo revidirati projekciju monetarne politike.
E: Stopa obavezne rezerve je tokom proteklih meseci bila podignuta za tri procenta poena, pa onda "oborena" za procenti poen. Koji su bili motivi za ovu restriktivnu meru koja je izazvala komešanje i u bankarskim krugovima, ali i u Vladi?
M. Dinkić: Podizanje obavezne rezerve bio je iznuđen potez. Mi smo čak bili planirali da u drugoj polovini godine smanjimo nivo obavezne rezerve. Međutim, dogodilo se nešto što nije bilo dogovoreno u projekciji ekonomske politike - došlo je do eksplozivnog rasta depozita države kod banaka. Krajem prošle godine, ovi depoziti su bili 14 milijardi dinara, da bi za dva i po meseca narasli na 24 milijarde dinara. To je rezultiralo mnogo većim pritiskom na devizno tržište u prvom kvartalu ove godine, što je bio znak uzbune u centralnoj banci. Depozitni potencijal poslovnih banaka, da bi bio zdrav, morao bi da raste na bazi porasta depozita privrede. Rast uslovljen povećanim depozitima države, na duži rok može imati štetne implikacije.
E: Kako je došlo do toga? Ima li to neke veze sa prelaskom platnog prometa u banke?
M. Dinkić: Delimično ima, ali zna se da državnim trezorom ne upravlja NBS, već Ministarstvo finansija. Odgovor kako je došlo do takvog rasta državnih depozita u bankama i odgovornost za posledice koje su iz toga proistekle, valja tražiti kod onih koji upravljaju javnim prihodima. Kako bilo, dogovoreno je da se taj visoki nivo državnih depozita simultano povuče i, s druge strane, da se poveća nivo obavezne rezerve. U razgovorima sa MMF pominjano je da se nivo obavezne rezerve povećava i za pet procentnih poena, ali NBS nije želela da povuče toliko restriktivan potez. Odlučili smo se za povećanje od tri procenta poena, što je imobilisalo oko tri milijarde dinara - tek deo od onih deset milijardi dinara porasta državnih depozita. Napravljen je dogovor sa Ministarstvom finansija da po dinamici kojom trezor bude smanjivao svoja sredstva kod banaka, NBS smanjuje stopu obavezne rezerve. Državni depoziti kod poslovnih banaka smanjeni su sa 24 na 20 milijardi dinara, a poslednjim smanjivanjem stope obavezne rezerve, "oslobođeno" je milijardu dinara. Ponavljam, nisam bio srećan zbog ove mere, ali je ona zaustavila kreditnu ekspanziju iz nezdravih, nerealnih izvora. One banke koje imaju izvore depozita iz privrede, nastavile su uobičajenu kreditnu aktivnost. Nama nije cilj da zadržimo sadašnji nivo obavezne rezerve do kraja godine - vodimo računa i o privredi - ali moramo imati u vidu ukupne efekte i monetarne i fiskalne politike na privredni razvoj. Postojao je jedan, čini mi se opravdan strah, da se u ovoj godini ne kreiraju kvazifiskalni deficiti koji bi bili finansirani emisijom novca. To se neće dogoditi, jer smo problem uočili na vreme i delovali preventivno.
E: Primetili ste da je u prvom kvartalu stopa inflacije bila niska, ali je činjenica da je i industrijska proizvodnja zabeležila pad. Neki ekonomisti optužuju centralnu banku da već dugo vodi restriktivnu politiku i da tu treba tražiti genezu spora Vlade Srbije sa monetarnim vlastima...
M. Dinkić: Ne bih rekao da je to baš tako. Najveći deo primedbi koji je pokojni premijer imao na politiku deviznog kursa, otklonjeni su u prvom kvartalu ove godine. Dakle, imali smo realnu depresijaciju kursa, ali ne u meri koja bi poremetila poverenje u domaću valutu. Više od ovoga ne bi imalo pozitivne efekte. Politika kursa se ne vodi subjektivno, već na osnovu ponude i tražnje na deviznom tržištu. Kurs je blago korigovan na osnovu povećane tražnje za devizama. Međutim, mene je dosta deprimirala činjenica da su od nekih ljudi iz Vlade stizali signali privredi koji su kod njih budili očekivanja o depresijaciji kursa, koji su dodatno psihološki uticali na povećanje tražnje za devizama. Sada se sve normalizovalo, pošto su privrednici uvideli da neće biti promena u načinu vođenja ekonomske politike.
U prva dva meseca ove godine imali smo velikih problema u održavanju makroekonomske ravnoteže, o kojima nismo javno govorili. Od avgusta prošle godine nismo imali inostranu podršku zbog nerešenih odnosa između Srbije i Crne Gore i isključivo domaćim resursima uspeli smo da održimo makroekonomsku ravnotežu koja je rezultirala i niskom inflacijom, s jedne strane, ali je stimulisala i konkurentnost kroz realnu depresijaciju kursa. Tržište se navikava na dnevne lagane fluktuacije kursa koje su uobičajene i za najjače svetske valute. Blage oscilacije kursa će se nastaviti i u narednom periodu, ali kao što može dolaziti do rasta, tako može dolaziti i do pada kursa. Ravnotežni nivo kursa određivaće tržište, ali se njegovo kretanje neće moći unapred predvideti, kako se ne bi moglo "igrati" na kursne razlike. Naravno, NBS će po potrebi intervenisati kako bi sprečila veće oscilacije kursa. Za ove svrhe raspolažemo više nego dovoljnim nivoom deviznih rezervi od 2,3 milijardi dolara.
Po meni, postoje samo tri realna finansijska izvora za generisanje privrednog rasta u Srbiji.
Prvi je neoporezovani novac koji se sada nalazi u sivoj ekonomiji. Moja je procena da se i dalje polovina društvenog proizvoda kreira u sivoj ekonomiji. Uz bolji rad poreskih organa, siva ekonomija bi u roku od godinu dana mogla da se svede na 20 odsto društvenog proizvoda. Kao što je obavljenom remonetizacijom novčana masa sa 360 miliona dolara u dinarskoj protivvrednosti povećana na blizu dve milijarde dolara, tako je moguće inspekcijskim merama u poreskoj sferi napuniti budžet mnogo više nego što možemo dobiti novca od donacija. Mislim tu na čitav set inspekcijskih službi, od poreske policije, uprave javnih prihoda... Nije dovoljno imati samo dobre, podsticajne zakone, koji nemaju i batinu. Ministarstvu finansija već dve godine nedostaje batina da kroz poreske službe napravi uslove da oni ljudi koji legalno posluju mogu da budu konkurentni onima koji rade u sivoj ekonomiji. Kada bi se na poreski sistem primenila ova ozbiljnost i efikasnost koju je policija demonstrirala u borbi protiv organizovanog kriminala, garantujem da bi za godinu dana siva ekonomija bila svedena na prihvatljivu meru.
Drugi izvor je neaktivirana štednja stanovništva koja se i dalje nalazi u slamaricama. Tempo vraćanja ove štednje u bankarski sistem zavisi od poverenja građana koji se gradi na bazi jedinstva ekonomskih vlasti. Ukoliko postoje permanentni sukobi na relaciji premijer - guverner, poverenje se ne može do kraja uspostaviti. Brzo formiranje Vlade Srbije delovalo je stimulativno, jer je tokom marta štednja povećana za oko osam miliona evra, da bi se u aprilu taj rast nastavio. Štampanje novca, kao potencijalna mogućnost finansiranje privrednog razvoja - za koji se s vremena na vreme po neko nedovoljno ozbiljan "založi" - bilo bi pogubno za domaću ekonomiju.
Treći realni izvor finansiranja privrednog rasta je strani kapital. Moramo biti svesni da domaćeg kapitala koji već nije uložen - ne računajući sivu ekonomiju i neaktiviranu štednju - nema. Strani kapital se može privući poboljšanjem investicione klime i na tome Vlada Srbije sada veoma intenzivno radi predlaganjem seta zakona od kojih su najvažniji oni o građenju, finansijskom lizingu, koncesijama... Drago mi je da su neki od njih već usvojeni. Posebno je važan zakon o građenju koji je napravio Dragoslav Šumarac, jer, prema mojim informacijama, značajno liberalizuje proceduru izdavanja građevinskih dozvola i u osnovi saseca korene građevinske mafije.
Na kraju, generalno gledajući na razvojnu strategiju, valja primetiti da su nove ekonomske vlasti nasledili privredu koja je bila u katastrofalnom stanju. Zdrav je bio samo jedan deo u sektoru malih i srednjih preduzeća. Ozdravljenje većeg dela ekonomije dolazi kroz bolan proces restrukturiranja, sa stečajevima i likvidacijama ili kroz transformaciju ili privatizaciju konkretnih firmi. Šta NBS i Ministarstvo finansija, kao centri gde se kreira makroekonomska politika, mogu učiniti da pomognu ljudima u Vladi koji se bave mikroekonomijom, posebno kolegi Vlahoviću koji ima ubedljivo najteži zadatak i za sada ga veoma dobro obavlja? Da uspostave stabilnost i daju im dovoljno vremena kako bi restrukturiranje dalo vidljive rezultate. Čini mi se da je centralna banka dala dve godine "fore" Vladi kroz proces remonetizacije. Sve što smo mogli, mi smo monetarnim merama "pokupili" iz sive ekonomije. Međutim, Ministarstvo finansija još ima ogroman potencijal da omogući dodatno vreme realnom sektoru za restrukturiranje. Problem je što je organizacija i tehnička opremljenost poreskih službi katastrofalna. Sada je na potezu ministar finansija koji može da napuni budžet internim merama, odnosno boljom organizacijom svojih službi.
Od pre mesec dana, Ministarstvo finansija ima punu ingerenciju nad svim važnim inspekcijskim službama: carinom, deviznim inspektoratom, upravom prihoda, poreskom policijom, komisijom za sprečavanje pranja novca... Unapređenjem rada svih ovih službi i rigoroznim sankcijama u praksi prema onima koji krše zakon, moguće je u kratkom roku preplaviti budžet. To bi u kasnijoj fazi trebalo da dovede i do snižavanja nekih poreskih stopa. Hoću zapravo da kažem da ekonomska politika mora biti koordinirana. Najlakše je prebacivati odgovornost za sopstvene promašaje na drugoga, a posebno je postalo pomodno tražiti rešenje svih ekonomskih problema u promeni politike kursa. Lakše je naštampati novac nego zasukati rukave i organizovati službe koje bi trebalo da suzbiju sivu ekonomiju i naplate porez. Svakako da je to lakše - ali je na kraju mnogo skuplje za društvo. Ako Vlada da signal da se krene u ozbiljnu borbu protiv sive ekonomije, ako se dovedu ljudi u ove službe koji su sposobni da to organizuju, ubeđen sam da će rezultati protiv sive ekonomije biti isto tako impresivni kao što su bili i protiv organizovanog kriminala. Dakle, Srbiji je potrebna svojevrsna akcija "sablja" i u oblasti sive ekonomije i privrednog kriminala. Ako se simultano ne budu vodile obe borbe, opet će se organizovani kriminal vratiti i nećemo imati ukupnu društvenu stabilnost i privredni razvoj. I sam sam zabrinut rezultatima u industrijskoj proizvodnji i očito je da će biti nužno subvencionisanje pojedinih preduzeća još neko vreme, dok se ne razmahnu nova. Ali ta politika mora biti dobro projektovano, na ograničeni rok. S druge strane, ne može se ići samo na subvencionisanje bez teških poteza u naplati prihoda iz sive ekonomije.
E: Cena novca i kreditni uslovi kod nas su mnogo nepovoljniji nego u inostranstvu. Da li se na privrednu aktivnost može uticati i kreditnom politikom, snižavanjem eskontne stope, na primer, kako je to uobičajeno da se radi u svetu?
M. Dinkić: Može, ali ograničeno. Kako možete imati nižu eskontu stopu od devet odsto, kolika je projektovana stopa inflacije za ovu godinu? Ne možemo ići na realno negativne kamatne stope, jer bi se tako vratili na inflatorno finansiranje. Drugo, prošle godine smo imali kreditnu ekspanziju od 700 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti. To je realni rast od 60 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Ova poželjna kreditna ekspanzija može se nastaviti samo iz realnih izvora, dakle iz nove štednje i priliva direktnih stranih investicija. Postoje banke čiji su bilansi potpuno zdravi i koje bez problema mogu da povećaju kreditiranje. Neke banke će imati znatno veći rast kreditne aktivnosti nego što su imale prošle godine. Ali, pojedine banke moraju da izdvoje rezervu za potencijalne gubitke, pa im je zbog toga donekle ograničena kreditna aktivnost. Banke su različitog kvaliteta. Uspeli smo da one potpuno problematične odstranimo sa tržišta, ali moramo voditi računa da nam se ne ponove slični slučajevi u budućnosti. Zakon o bankama je napravljen tako da banke koje imaju zdrave izvore mogu bez problema plasirati svoja sredstva: ako im je stepen naplate kredita visok, one ta sredstva replasiraju. Međutim, ako neke banke ne naplaćuju svoje plasmane ili ako se njihovi kreditni plasmani baziraju na budžetskim depozitima u njima, onda moramo, u najmanju ruku, biti oprezniji i kod njih malo "prikočiti" kreditnu aktivnost. S druge strane, mislim da će Zakon o finansijskom lizingu omogućiti da barem 200 miliona evra ove godine "uđe" u naša preduzeća. A lizing je jedna vrsta kredita.
E: Po nekim istraživanjima, stepen liberalizacije u sektoru bankarskih usluga kod nas mnogo je niži nego u tranzicionim zemljama Centralne i Istočne Evrope. Kada ćemo se otvoriti za filijale velikih stranih banaka?
M. Dinkić: Tačno, ali smo poslednji i krenuli u proces tranzicije. Slovencima je trebalo deset godina da liberalizuju kapitalne transakcije. Naš devizni zakon je mnogo liberalniji nego što su imali Mađarska, Poljska, Češka, Slovenija... u doba kada su kretali u tranziciju. Posle ovog deviznog zakona neće biti donošenja novog - biće potpuno ukinut onog momenta kada osetimo da smo sposobni za potpunu eksternu konvertibilnost. To će biti usko vezano sa kandidaturom za članstvo u EU, pre svega. Ako bi radili maksimalno brzo, kao što smo to činili u prvih godinu i po dana tranzicije, mogli bi uhvatimo "priključak" sa Hrvatskom, Rumunijom i Bugarskom i postanemo kandidati za EU, kako se prognozira, 2007. godine. Međutim, to neće zavisiti samo od ekonomske i drugih politika u Srbiji, već i od institucionalnog aranžmana koji ćemo imati sa Crnom Gorom, kao i od rešavanja problema Kosova. Osnivanje filijala stranih banaka biće moguće kada uspostavimo eksternu konvertibilnost. To nije nekakva naša posebnost, tako su radile sve zemlje u tranziciji. Objektivno gledano, za dolazak velikih bakarskih kuća na naše malo tržište može biti zainteresovana jedino Siti banka i to ne toliko za komercijalno bankarstvo, koliko za rad na finansijskim tržištima. Slično je i sa Dojče bankom, koja se više ne fokusira na rad sa stanovništvom.
E: Pomenuli ste odnose Srbije i Crne Gore. Da li platni promet između članica zajedničke države, sa stanovišta NBS, može teći normalno?
M. Dinkić: Platni promet sa Crnom Gorom funkcioniše normalno, ali u devizama. To je logična posledica usvojenog nenormalnog rešenja po kome jedna država ima dve valute, dva carinska sistema, dva tržišta... Ne postoji drugi način. Mi smo ranije predlagali rešenje po kojem bi preduzeća mogla da optiraju - ili da međusobna plaćanja obavljaju u devizama ili da otvaraju korespodentske dinarske račune u poslovnim bankama, gde bi se promet saldirao. Crna Gora nije želela ovo da prihvati, pa mi na tome nismo više insistirali. Moje je lično mišljenje da su Beogradski sporazum, a kasnije i Ustavna povelja, legalizovali postojanje dva odvojena tržišta, ali da će to ujedno biti i razlog budućeg mirnog razdvajanja Srbije i Crne Gore.
Nedavno usvojeni ustavni aranžman sadrži sistemsku grešku koja će dovesti do njegove razgradnje. Vrlo brzo će se pokazati da će Srbija nužno morati da zatraži odvojeni proces asocijacije i stabilizacije sa EU, jer je nemoguće očekivati brzu harmonizaciju carinskih sistema. Primer tekstila je to najbolje pokazao: pregovori traju godinu dana, a to još nije zvanično završeno. Zbog toga imamo mnogo nepovoljnije uslove za izvoz tekstila u EU nego okolne zemlje. Prošle godine je izvoz tekstila opao za oko 20 odsto, a ova grana je radno intenzivna i direktno zapošljava oko 120 hiljada ljudi u Srbiji, koji su jako loše plaćeni i nezadovoljni. Jednostavno, ovaj aranžman neće izdržati tri godine i Vlada Srbije će zbog socijalnih tenzija shvatiti da ga nije moguće realizovati. Pri tome, ne želim da prebacujem krivicu na Crnu Goru zbog sistemske greške postojanja dve države u - jednoj. Nerealna su očekivanja da će postojati zajednički interes za isti nivo carinske zaštite domaće industrije u dve države nesrazmernih veličina. Pronalaženje političkog konsenzusa imalo bi ekonomsku cenu kroz pad plata i izvoza u onim sektorima gde bi Srbija bila izložena mnogo većoj konkurenciji od potrebne u početnim godinama tranzicije. S druge strane, tek treba da krenemo u pregovore sa STO, gde ćemo morati da damo dodatne koncesije. Ako Srbija sada zbog harmonizacije snizi carine, pa onda to dodatno uradi i zbog STO, završiće sa carinskim stopama koje su ispod nivoa EU i pre nego što postane kandidat za članstvo u njoj.
E: Mislite li da bi to bilo mnogo loše?
M. Dinkić: Bilo bi loše to učiniti u kratkom roku, jer naša privreda to jednostavno ne bi izdržala. Prosečni nivo carinske zaštite u Srbiji nije tako visok. Uz to, za razliku od Crne Gore, ovde ne postoje nikakve kvantitativne restrikcije u uvozu i izvozu. Kao ekonomista, jesam za to da imamo što veće tržište, ali ne po cenu da troškovi realizacije ove ideje prevazilaze koristi. Mi nećemo potpisati ugovor o stabilizaciji i asocijaciji sa EU, ma šta Solana obećavao našim političarima, sve dok ne unificiramo carine i oformimo zajedničke carinske i druge organe. Srbija zbog ove nemoguće misije već godinu dana tapka u mestu. Ekonomske štete uskoro će postati nesnosne. Vrlo brzo će se postaviti pitanje da li želimo da idemo u EU u grupi sa Hrvatskom, Rumunijom i Bugarskom ili ćemo da sačekamo Albaniju, BiH i Makedoniju, što bi bila nacionalna katastrofa. Ta grupa, po mojoj proceni, neće ući u EU pre 2020. godine. Ubeđen sam da Srbija nema vremena za čekanje, posebno imajući u vidu činjenicu da smo, takođe iz političkih razloga, već izgubili čitavu poslednju deceniju 20. veka.
Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću časopisa "Ekonomist".
Ostali sadržaji mogu se videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Vlastimir Stevanović |
