|
|
|
| Premijer Živković u Briselu, Berlinu i Atini: Čekaj Evropo |
03.06.2003 |
|
|
|
|
Put u Brisel, Berlin i Atinu, najznačajnija Živkovićeva evropska diplomatska turneja do sada, obeležen je dvema važnim temema koje bi trebalo da odrede dalji put Srbije
|
Da li je senka pokojnog premijera Zorana Đinđića preteška za njegove naslednike? Završna sesija Svetskog ekonomskog foruma u Atini održana 24. maja, u potpunosti posvećena Zapadnom Balkanu, počela je filmom s kratkim insertima Đinđićevih govora iz Salcburga: "Da bi smo imali Evropu kakvu želim, trebaju nam energija i vizija".
"Biću mehanizam koji će omogućiti da se ostvare Đinđićevi ideali", izjavio je, gledajući netremice u publiku, a ne u svoje beleške, novi srpski premijer Zoran Živković, možda i nehotice potvrđujući profil čoveka koji je "odani drugi", a ne onaj koji ima ideje.
Ideju za samit dao je pre šest meseci Đinđić, a igrom slučaja, to grande predfinale za pozicioniranje Srbije kao lidera na Balkanu, na predstojećem samitu evropskih lidera u Solunu krajem juna, okončao je Živković u disciplinovano kratkom govoru. Uspešnom, ako bi se kao jedinica mere uzela dužina aplauza, i ne tako efektnim, ako se pogleda vebsajt Svetskog ekonomskog foruma na kojem je Živković samo kratko citiran, za razliku od hrvatskog predsednika države, Stipe Mesića.
Živkoviću je potrebno još mnogo šlifa, ali u ovom trenutku ga, izgleda, bije isti usud koji je pratio i njegovog prethodnika - strane diplomate ga cene više od domaćeg javnog mnjenja.
Put u Brisel, Berlin i Atinu, najznačajnija Živkovićeva evropska diplomatska turneja do sada, obeležen je dvema važnim temema koje bi trebalo da odrede dalji put Srbije: ulazak zemlje u Partnerstvo za mir do kraja godine, što se čini izglednim, i agresivni politički nastup zemlje u pozicioniranju prema Evropskoj uniji, i unutar Zapadnog Balkana.
U Fajnenšl tajmsu je 28. maja osvanuo tekst pod naslovom "Hrabar start srpskog premijera dobio podršku međunarodne zajednice", koji se u krugovima domaće diplomatije shvata kao ozbiljan znak Živkovićevog uspeha i citira kao jedan od najpozitivnijih tekstova o Srbiji objavljenih u poslednje dve godine.
"S njegovim pospanim, zasvođenim očima, odsustvom grimasa na licu i tihim glasom Zoran Živković je često izgledao i zvučao kao neko ko bi teško mogao zameniti Đinđića. Gospodin Đinđić koji je imao gotovo bezgraničnu energiju, čiji su govori bili oštri koliko i njegova shvatanja, predstavljao je najagresivniji element na reformskoj političkoj sceni Srbije. Kada ga je pokosio snajper, Srbi su imali mnogo razloga da se pitaju da li će iko moći da ga zameni. Ali gospodin Živković se pokazao kao neko ko je veoma dorastao situaciji".
Nasuprot tom opisu, do domaće javnosti, koja bi verovatno Živkovića pre opisala kao nekoga prilično samoživog, sklonog pravljenju velikih verbalnih gafova ("o lažnom novcu", "poluvestima na TV B 92"), nedovoljno politički jakog čoveka koji ima velikih problema da obuzda članove Demokratske opozicije Srbije i upušta se u otvorene, oštre i nediplomatske konflikte sa članovima svoje vlade, doprli su uglavnom samo negativni utisci o učincima te tri posete. Možda zbog medija, a možda i zbog nekomunikativnosti samog Živkovića, koji ne voli intervjue, pres konferencije i nedovoljno shvata njihov značaj i ovde i tamo.
Brisel
Briselski razgovori Živkovića mogli bi se opisati kao uspešni, ali i očekivani: srpski premijer bio je dobro primljen kod evropskog komesara za međunarodne odnose Krisa Patena (s kojim se složio da Srbija mora Uniji nametati svoje ciljeve, i istovremeno znatno oštrije pratiti svoje susede u procesima pridruživanja Evropi), šefa za zajedničku evropsku i spoljnu politiku i sigurnost Havijara Solane (u razgovoru su potvrđeni osnovni pravci reforme vojske) i u Evropskom parlamentu gde je razgovarao sa predsednicom Komisije za Jugoistočnu Evropu spoljnopolitičkog odbora parlamenta, Doris Pak.
Srpska javnost registrovala je uglavnom ono što je izgledalo kao tipičan diplomatski gaf. "Srbija mora ući u EU do 2007. godine", izjavio je Živković pošto je avion sa delegacijom sleteo u Beograd. Odmah ga je upadljivo ispravio Paten, veoma diplomatski je to učinjeno i u izjavi Papandreua (u Atini) i veoma jasno u oceni Solane: "To je hiperoptimistički cilj".
Živkovićeva izjava je očito bila za domaću upotrebu i potrebu da se nametne oštar tempo u nečemu što se u ovom trenutku diplomatski opisuje kao "regata Zapadnog Balkana" (kako ju je nazvao hrvatski predsednik Stipe Mesić), u kojoj je u šansama za pridruživanje EU najviše isprednjačila Hrvatska, sa odstojanja je slede Bugarska i Makedonija, značajno kasni Rumunija, a u poslednjem redu stoje Srbija (sa Crnom Gorom) i Bosna i Hercegovina.
Uprkos takvom poretku, evropske diplomate veruju da, izuzev neodmerenog pominjanja datuma, Živkovićeva ideja da Srbiju nametne kao lidera u regionu ima veoma realističnu političku podlogu o kojoj je on, uz pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i Kosovom, početkom ove godine ozbiljno razgovarao sa Đinđićem.
Iako je, sasvim nesumnjivo, na srpskom putu pridruživanja EU mnogo tehničkih, pravnih, političkih i ekonomskih procedura, uslova, kriterijuma… koje treba ispuniti, ozbiljna politička podrška evropskih i američkih partnera može tu proceduru da učini nešto ugodnijom, veruju domaće diplomate. Tim pre što se čini da je Srbija po prvi put shvatila dugovnu i potražnu stranu međunarodnog knjigovodstva. Živković se, po prvim stranim diplomatskim reakcijama, pokazao kao neko ko na prvom mestu jasno razaznaje šta može da isporuči, a šta ne, drži se obećanog i, možda i zahvaljujući načinu na koji je ubijen Đinđić, lakše od svog prethodnika čisti teren od "crvenih beretki", organizovanog kriminala (oko čega će i u domaćoj i u stranoj javnosti biti rezervi dok se ne vide konačni rezultati), namerava da očisti Đinđićev balast, od prijatelja do kabineta, i ima u svemu tome viziju koja doseže 'dalje od Niša', kao što obično vole da kažu njegove zajedljive kolege iz politike.
S tačke gledišta ukupnih rezultata srpske političke turneje ne zvuči previše neozbiljno ni, ovde veoma neozbiljno shvaćena (i na takav način izrečena) tvrdnja mladog potpredsednika srpske vlade Čedomira Jovanovića - da bi Srbija iduće godine mogla da dospe na belu šengensku listu.
U dva jasna reagovanja predstavnika Evropske komisije u Beogradu, veoma je otvoreno rečeno da je pitanje režima viza važno tehničko, a ne političko pitanje, i da mnoge zemlje koje su godinama u statusu kandidata za pridruživanje i dalje imaju vizni režim sličan srpskom. Uprkos tome, rumunski građani su i pre ispunjavanja svih tehničkih kriterijuma (promena pasoša, administracije, carinske i pasoške kontrole) dobili bolji tretman, ali je Jovanoviću nedostajalo i takta, a u Briselu možda i malo boljeg engleskog, da bi to umeo da razume i na odgovarajući način prenese.
Treće mučno pitanje srpsko evropskih odnosa - o preferencijalima za šećer je, zahvaljujući još jednoj nespretnoj Jovanovićevoj izjavi, postalo groteska. Srbiji i Crnoj Gori neće biti vraćeni preferencijali za šećer 1. jula, već će jedna komisija EU krajem šestog i početkom sedmog meseca doputovati u Beograd da utvrdi da li domaća carinska procedura odgovara evropskim standardima za jasno utvrđivanje porekla robe.
Afera sa šećerom na najvišem diplomatskom nivou, izuzev u razgovorima sa Patenom, nije ni bila pomenuta (na nižim jeste), ali je Živkoviću ostavljena sloboda da odluči da li će se osloboditi neželjenih Đinđićevih 'repova'.
Berlin
Nasuprot očekivanom Briselu, Berlin je bio vanserijski diplomatski uspeh. U danu u kojem je među zvanicama imao sedam predsednika država i vlada i 40 predstavnika socijaldemokratskih partija koje je trebalo primiti u toku 24 časa, nemački kancelar, i predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke, Gerhard Šreder, odvojio je punih trideset minuta za razgovor sa Živkovićem, koga je i dočekao i ispratio do vrata.
Sledećeg dana Živković je na ceremoniji povodom obeležavanja 140. godišnjice SDP, kojoj je prisustvovalo 2.000 gostiju, sedeo u prvom redu, do Tonija Blera i poljskog premijera, čija zemlja iduće godine ulazi u EU. Na večeri koja je potom usledila, srpski premijer je sedeo dva mesta od Šredera za glavnim stolom, a sutradan je sa nemačkim ministrom za privredu Klementom razgovarao 30 zvaničnih i 30 nezvaničnih minuta.
Za to vreme nijednom nije pomenuto pitanje potraživanja nemačkih banaka od "Sartida" iako je Živković, kod kuće, bio snažno brifovan o tom slučaju. Naprotiv, Klement je rekao da je Srbija prioritet u nemačkim investicijama.
One, doduše, u produženoj nemačkoj recesiji ne mogu biti velike, ali je na sastanku dogovorena velika poseta delegacije nemačkih privrednika Srbiji najesen. Pre toga, u julu ili avgustu u Beograd bi trebalo da doputuje i Šreder, od koga je Živković zatražio da Nemačka bude politički mentor srpskog pridruživanja EU. Za to mesto se do sada nudilo nekoliko zemalja koje 2004. ulaze u EU, ali i Italija, koja će predsedavati EU od jula ove godine.
Logično je postaviti pitanje da li je Živkovićev uspeh eho ugleda koji je Đinđić uživao u toj zemlji, političko uvažavanje činjenice da će Živković verovatno biti na čelu srpske vlade do 2004. godine ili rezultat imidža koji je izgradio novi srpski premijer. Prvo i drugo deluju kao očevidno tačni, ali je za Srbiju mnogo važnije ono treće. U američkim diplomatskim krugovima u Beogradu, i u već pomenutom tekstu u Fajnenšl tajmsu, visoko se ocenjuju Živkovićeva sposobnost u protekla dva meseca, izdržljivost institucija i same države da, posle ubistva Đinđića, ne završe u haosu i ne potonu u beznađe. Srazmerno tome, citiraju se i razumni strahovi zbog nestabilnosti DOS, odsustva reformi (ogromna razlika u odnosu na ranije diplomatske savete da "treba ubrzano nastaviti" sa reformama), spornog zakonodavstva i nerešenog pitanja Kosova i "nestabilne Srbije" u regionu, kome su potrebne investicije.
Atina
Zato je na evropskoj turneji treća i možda najvažnija stanica na Živkovićevom putu bila Atina, koja je diplomatski bila brižljivo pripremana. U Internešnel Herald tribjunu, a potom u kraćoj verziji i u Fajnenšl tajmsu, pojavio se pre dve nedelje (21. i 22. maja) tekst koji su zajednički potpisali Stjepan Mesić, Boris Trajkovski, Fatos Nano i Živković. U njemu se (uz pomoć novinarske ruke Miše Glenija) izlažu ideje koje bi EU na svom velikom političkom okupljanju u Solunu volela da čuje od predsednika država i vlada Jugoistočne Evrope - odlučnost lidera u regionu da međusobno sarađuju, predanost u naporima da svoje standarde usaglase sa evropskim i rešenost da se taj proces obavi bez obzira na to koliko godina on tražio.
"Uvereni smo da će samit u Solunu predstavljati zlatnu šansu za EU i naše zemlje da uspostave zajedničku platformu koja će voditi konkretnom progresu… u naporima zemalja regiona da redukuju inflaciju, poboljšaju investicionu klimu, smanje nezaposlenost, poboljšaju stanje ljudskih prava i bore se protiv organizovanog kriminala", kaže se u tom uvodniku.
Oni koji veruju da je Živkovićeva koncentracija odlična, ili bar bolja od očekivane, tvrde da je srpski premijer sve ovo stigao da pomene u sedam od predviđenih pet minuta i da je bio znatno ubedljiviji od svojih kolega iz regiona.
Skeptičniji izveštači, tvrde da se sve ovo našlo tek na kraju Živkovićevog govora i da je poentiranju, i ostavljanju utiska na Papandreua, koji bi trebalo da zastupa interese regiona i Srbije u Solunu, nedostajalo mnogo Đinđićeve energije.
Ko je u pravu moći će možda da se odmeri tokom tekuće tri nedelje živih diplomatskih napora Grčke da ubedi zemlje članice EU da preostalih 1,6 milijardi evra (koje nisu potrošili oni koji se pridružuju 2004. godine) bude usmeren na zemlje Zapadnog Balkana, delom kroz CARDS program, a delom kroz jedan verovatno novi fond, čime bi podrška EU ovom regionu postala institucionalizovanija, i konačno u samom Solunu, gde će Živković imati novu priliku za predstavljanje i procenjivanje.
Ovaj članak je objavljen ljubaznošću časopisa "Ekonomist".
Ostali sadržaji mogu se videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Tanja Jakobi |
|
