|
Ako mere dekriminalizacije ekonomije i društva u potpunosti ne uspeju - reforme će biti dovedene u ćorsokak
|
Kao da u Srbiji ništa ne može da teče prema uobičajenom, normalnom i dosadnom scenariju laganog privrednog razvoja i posttranzicionih ekonomskih promena. Nakon šoka koji je zadesio zemlju sredinom marta 2003. još jednom je došao u pitanje normalan ekonomski život i privredni razvoj. Umesto da razmatramo novo privredno zakonodavstvo, ili najavu
tekuće godine kao godine restrukturiranja javnog sektora, opet nažalost, moramo da se bavimo pitanjima opstanka demokratije i reformi.
A pitanja i problemi bezbednosnog opstanka demokratskih i reformskih procesa u zemlji bila su neopravdano potisnuta u drugi plan. Kao da je, u pogledu političkog nasleđa, privrednog kriminala i koncepcijskih otpora tranziciji, sve bilo rešeno, pa je preostalo samo da se prilagodimo na život od sopstvenog rada i rizičnog (tranzicionog) tržišnog poslovanja. A nije bilo tako.
Kratak osvrt
Srbijanska ekonomsko-politička i društvena scena lomi se između propadanja i oporavaka, beznađa i nadanja, apatije i oživljavanja.., više od jedne decenije unazad. Kada je 1989. godine došlo do prve hiperinflacije u skoro zaboravljenoj SFRJ, to je bilo gotovo stovremeno sa "bojkotom slovenačke robe", ali i "mitinzima istine" o Kosovu na teritoriji drugih republika i mnoštvom političkih manifestacija raznih vrsta (populističkih) nezadovoljnika. Bila je to godina sa gotovo najvišim dotadašnjim društvenim bruto proizvodom SFRJ, pa i Srbije i Crne Gore, ali u kojoj su politički događaji u potpunosti zasenili ekonomske činjenice.
Ali već krajem te godine i početkom 1990. primenjen je program makroekonomske stabilizacije i reformi u okviru tzv. Markovićevog koncepta. Sa čiste politike, na neki način prešlo se na ekonomiju i reforme. Nažalost, reforme su bile minirane gotovo sa svih centralnih republičko-političkih punktova. A politička kriza je obnovljena već u 1991. i, zajedno sa ratovima i dezintegracijom zemlje, ekonomskim sankcijama, donela je pravi haos i do tada neviđenu ekonomsku krizu u periodu 1992-1993.
Početkom 1994. usledilo je olakšanje usled primene Avramovićevog Programa monetarne rekonstrukcije. Ali opet su ekonomska relaksacija i pritajena nada u ekonomski preokret trajale samo godinu dana. U 1995. i 1996. obnovljene su teškoće i problemi, kako na ekonomskom, tako i na političkom planu. Olakšanje zbog potpisa Dejtonskog sporazuma i suspenzije većeg dela sankcija, pratio je unutrašnji pritisak vlasti izborne krađe i sukobi vlasti i dobrog dela naroda.
Nakon iznuđenog priznanja izborne volje građana, od aprila do kraja 1997. godine, ekonomsko stanje je prividno poboljšano, delom usled prodaje (i potrošnje) dela javnog sistema Srbija Telekom strancima, a delom usled vraćanja tzv. trgovinskih preferencijala Srbiji i Crnoj Gori od strane EU. Krajem te godine SRJ je ponovo izbačena iz svih međunarodnih foruma, eskalacija sukoba na Kosovu dovela je do rata, odnosno intervencije NATO-a. Bombardovanje infrastrukturnih i industrijskih kapaciteta nanelo je ogromne štete Srbiji i njenom narodu, između ostalog pad društvenog bruto proizvoda od 17 odsto, a industrijske proizvodnje preko 20 odsto. Tzv. posleratna obnova i izgradnja krajem 1999. i početkom 2000. nisu dale efekte vredne kvalitativnih ekonomsko-političkih pomaka.
Ali samo godinu dana nakon ratne destrukcije, došlo je do velikih demokratskih promena u Srbiji. Sve se smešilo na ovdašnji narod u jesen i zimu 2000/2001. Prijem u međunarodne finansijske i političke institucije, članstvo u MMF, Svetskoj banci, otpis dela eksternog duga, podrška stabilizaciji i reformama... Na ekonomskoj sceni Srbije realizovan je Đinđićev koncept reformi. Bez obzira na prihvatanje ili kritiku redosleda, modela i tehnike reformskih promena (rekonstrukcija fiskalnog sistema, deregulacija tržišta, privatizacija, restrukturiranje itd.) te reforme su imale nepovratni tok.
Kriza i/ili nastavak reformi
Tragedija koja je pogodila Srbiju, ubistvom premijera Đinđića dovela je u pitanje, ne samo projektovane ekonomske rezultate, već i realizaciju čitavog koncepta reformi. Kriminalizacija društva, koja je nasleđena iz prethodnih godina ratova koji nisu bili objavljeni ni kontrolisani, ekonomsko-finansijskog haosa, hiperinflacije i najlošije varijante sprege ekonomije i politike, dovela je još jednom u pitanje normalan ekonomski razvoj u zemlji. I sada, nakon pogibije premijera, dalje mogućnosti se svode na dva osnovna scenarija.
Pesimistička varijanta daljih zbivanja u ekonomiji Srbije mogla bi da donese scenario daleko nižeg rasta/pada proizvodnje i realne zaposlenosti od projektovane, kao i strategiju "zamrzavanja" reformi, usled produžetka vanrednog stanja, preorijentacije na političke (bezbednosne, administrativne i druge) akcije državnog i političkog tipa. Poznato je, naime, da tamo gde država i administracija imaju mnogo posla, od privredne, naročito one preduzetničke aktivnosti i reformi nema valjanih rezultata ni razvoja.
Ako mere dekriminalizacije ekonomije i društva u potpunosti ne uspeju, nesigurnost i apatija u zemlji, usled očigledne činjenice da ni premijer nije mogao da izbegne svemoći mafije, (da li u sprezi sa delom političara?) mogla bi da ugrozi i destimuliše svaku vrstu slobode ljudi, pa i da obeshrabri investicionu aktivnost privrednika. U tom slučaju
dovode se u pitanje i projekcije budžetskog priliva i budžetskih rashoda, kao i penzije i plate u javnom sektoru. A nezadovoljstvo i nepoverenje ljudi raste, najčešće obrnuto proporcionalno mogućnostima da se zadovolje ekonomske potrebe većine populacije.
Ukoliko, dakle, aktuelno vanredno stanje bude trajalo relativno dugo sa nedovoljnim rezultatima, to bi moglo da pokoleba mnoge u uverenju o verodostojnosti čitave antikriminalne akcije. A ukoliko, pri tome, ne bude dovoljno konkretnih i celovitih rezultata na rasvetljavanju svih prethodnih političko-privrednih ubistava, mogao bi da prevlada pesimizam i u vezi sa konceptom dekriminalizacije privrede, kao i da obeshrabri potencijalne preduzetnike i investitore unutar zemlje, a pogotovo one iz inostranstva.
Niži nivo ekonomske aktivnosti i potrošnje mogao bi da dovede do administrativnog egalitarizma, ali i da ugrozi koncept monetarne politike i stabilnosti valutnog kursa. U slučaju naglog "otklizavanja" tržišnog kursa dinara, makroekonomska nestabilnost i inflacija uslovili bi "zamrzavanje" ili odlaganje reformi i reinstaliranje administrativnog upravljanja privredom. Ukoliko bi međunarodna zajednica "zaboravila" na
naše reformske potrebe i unutrašnje ekonomske teškoće i odbacila Srbiju kao ekonomski nepouzdano i politički trusno područje sa kriminalizovanom ekonomijom, mafijaškom privredno-političkom strukturom i korumpiranom i nepouzdanom vlašću, povratak na stare staze apatije i besperspektivnosti bio bi samo stvar vremena.
Uprkos svemu, ima izgleda i realnih naznaka da bi, uz otrežnjenje čitave nacije, stvari mogle da krenu putem temeljne ekonomsko-političke dekriminalizacije, kao prioritetne pretpostavke unutrašnje privredne, kao i političke stabilizacije, međunarodne harmonizacije i obnove poverenja, odnosno učvršćivanja reformskog kursa i socijalne kooperacije.
U zemlji jednostavno moraju da se dese neke stvari koje bi preokrenule dosadašnji loš utisak o sprezi politike, privredne vlasti i kriminala. A to se može samo na osnovu konkretnih rezultata koji bi podstakli pozitivna očekivanja i vratili deo poverenja naroda u vlast uopšte. Dolepotpisani je u mnogo navrata podvlačio potrebu hitnog razračunavanja vlasti sa kriminalom i korupcijom, a naročito rasvetljavanja misterioznih
ubistava iz period pre, ali i nakon 5. oktobra 2000. godine, kao temeljnu pretpostavku zadobijanja poverenja u nosioce ekonomskih promena. Ako je došlo vreme da se deo te zamaskirane istine obznani i spozna, veliki su izgledi da sadašnja kriza, kao što to kriza po definiciji može, podstakne pozitivnu energiju i potencijal većeg dela populacije, da stvari krenu na bolje.
Kako? Tako što bi se sve reformske i demokratske političke snage u zemlji usaglasile oko prioriteta zajedničke akcije - dekriminalizacije privrede i političkog sistema u zemlji. Vlasti bi, za ovu priliku, trebalo da zadobiju, ne samo nekakvu široku političku ili partijsku podršku, već i jedan daleko važniji konkretni doprinos od svih relevantnih društvenih snaga, partija, sindikata, strukovnih i nevladinih organizacija i pojedinaca, kroz saradnju sa organima vlasti na svakom pojedinačnom nerasvetljenom krimi slučaju do sada. A bilo ih je toliko da bi bilo pravo čudo da se klupko istine ne odmota. Istina je jedino moguća u klimi kooperacije i atmosferi bez straha.
Međunarodna zajednica bi mogla da pomogne Srbiju i Crnu Goru daleko konkretnijim merama od dosadašnjih, kako na planu dekriminalizacije, kroz konkretne bezbednosne akcije, tako možda još više na ekonomskom planu. Nije reč samo o pristupanju u Savet Evrope, već i o efikasnijoj materijalnoj podršci i kooperaciji na planu demokratizacije i reformi, otpisom dela duga prema poveriocima Londonskog kluba, kao i nastavkom realizacije aranžmana sa MMF-om.
Izgledi za obnovu
Ubistvo premijera koji je bio nosilac politike promena i ekonomskih reformi, ništa više ne ostavlja da teče po starom. Gubitak čelnika prve reformske i demokratske vlade veliki je gubitak za Srbiju. Kritičke reči o načinu i rezultatima, odnosno pristupu njegovog koncepta ekonomsko-političkih reformi, između ostalog i na stranicama ovog magazina, nisu
mogle da dovedu u pitanje opštu pozitivnu ocenu reformske i razvojne orijentacija tog kabineta i njegovih ekonomsko-političkih mera.
Ali konačno, bez obzira na sve, ne bi trebalo stvari postavljati tako - kao da je nezamenljiv. Šok i kriza u koju smo dospeli, mogli bi da nas trgnu i podstaknu na daleko viši nivo kooperacije i podrške opštim načelima i pravcima reforme i demokratskih promena. Mogućnost za takvu inicijativu i novu socijalnu kooperaciju ne zavisi samo od naroda, već pre svega od vlasti. A odnosi među demokratskim snagama u zemlji mogli bi
da se dovedu u pristojno, odnosno daleko bolje stanje od dosadašnjeg, makar dok se ne ostvare prioritetni ciljevi sadašnjih akcija vlasti. To bi mogla da bude i poslednja, posthumna, uloga Zorana Đinđića.
Ovaj članak je objavljen ljubaznošću časopisa "Ekonomist".
Ostali sadržaji mogu se videti na adresi www.ekonomist.co.yu
Petar Đukić |
