|
Reforme sektora bezbednosti nikada nisu bile aktuelnije nego danas nakon tragičnog atentata na premijera Srbije dr Zorana Đindića. Otvorena su mnoga pitanja (a poznato je suviše malo odgovora) u koje, naravno, spadaju i pitanja da li se atentat mogao izbeći, ali i suštinsko pitanje dokle se zapravo u reformama policije i tajnih službi došlo. Neki smatraju da se 6. oktobar tek danas desio (nakon velike akcije MUP i Vlade Srbije protiv organizovanog kriminala), te da smo do danas bili u noći (ne i u mraku) izmedu 5. i 6. oktobra.
|
Nakon 5. oktobra, nove vlasti su nesumnjivo u prvi plan stavile ekonomske reforme, dok su se reforme sektora bezbednosti našle u drugom planu, zapravo nije postojala nikakakva strategija reforme službi bezbednosti. Popravljanje ekonomske pozicije građana je svakako bio prioritet Vlade kako zbog agresivnog nastupa mladih lavova - ekonomskih stručnjaka sa već razrađenim strategijama ekonomskih reformi u drugim zemljama, tako i zbog nezavidnog ekonomskog položaja u kome su se građani našli na kraju decenijskog metafizickog propadanja. Sporadična upozorenja poznavalaca prilika u bezbednosnim sferama o mogućim rizicima odlaganja reformi nisu nailazila na razumevanje kod novih vlasti pre svega zbog gotovo narcisoidne uverenosti da u potpunosti vladaju bezbednosnom situacijom, ali i starim kadrovima.
Nedostatak koncepcije i sukobi u DOS-u i podela DOS-a na dve grupacije, po mom skromnom mišljenju, nisu se odvijali bez upliva i zasluga bezbednosno-obaveštajnih službi. Sistem je vrlo jednostavan: prvo vas podelimo dostavljanjem obaveštajnih informacija koje ukazuju na činjenje druge strane, zatim vam obećamo zaštitu i učinimo sebe neophodnim, a zatim nastavimo, kao nezaobilazni faktor, svoje bitisanje u okviru tihog rata podeljenih strana uverenih u lojalnost i snagu ponuđene zaštite. Ko će reformisati, a posebno smenjivati kadrove bez kojih se ne može?
Tehnologijama usavršavanim od davnina, čelni ljudi podeljenih grupacija su Čuvani od drugačijeg mišljenja, a nosioci drugačijeg mišljenja su diskvalifikovani bizarnim izmišljotinama i lažima. Možda je suviše grubo reći da su bezbednosne službe federacije i republike izazvale rascep u DOS-u, ali se sa sigurnošcu može reči da su rascepu znatno doprinele jer su u njemu videle i svoj modus vivendi. Logika je vrlo jednostavna: ukoliko je DOS jedinstven, nema sukoba, nema svrstavanja, a ako nema svrstavanja, nema ni političke zaštite. Vreme će brzo pokazati da mnogi od njih nisu birani kriterijumima kvaliteta već kriterijumom poslušnosti, odnosno podanici su odneli prevagu nad stručnjacima. Ovo se, naravno, nije desilo samo u službama bezbednosti, već i u svim ostalim segmentima društva. Podanik bez političke zaštite nema perspektivu, i upravo lične perspektive radi su nuđene usluge koje su često vodile rušenju institucija i u svojoj osnovi imale slabljenje države.
Ne treba zaboraviti da se reforme po pravilu teško sprovode u vreme konflikata, a to se u potpunosti odnosi posebno na kadrovske promene koje po pravilu u konfliktima izostaju. Upravo se tako i desilo nakon 5. oktobra, kada je diktator pao, a njegovi generali postali nezamenljivi. Da li baš slučajno, tek eskalirao je i sukob na jugu Srbije kao dobra prilika za utvrđivanje gradiva, ali i lično dokazivanje. Naravno, nije se dogodilo na ovim prostorima ništa čudno; naime, u svim državama bivše SFRJ takvi sukobi su postojali ili postoje još uvek. Taj problem je zapravo razrešen u potpunosti, po mom saznanju, jedino u Sloveniji, i to zakonskim razdvajanjem nadležnosti policije, bezbednosne službe (SOVA) i određenih vojnih službi.
Prvih godinu dana nove vlasti biće upamćeno po pokušaju prekrajanja izborne volje gradana i zaštiti vlasti Slobodana Miloševića, terorističkim akcijama na jugu Srbije, otkrivanju 600 kg heroina u sefu Komercijalne Banke u Beogradu kojim je raspolagao Resor državne bezbednosti MUP Srbije, sudskoj presudi pripadnicima Resora državne bezbednosti za krivično delo ubistva i pokušaja ubistva uperenog protiv političkog lidera i njegovih telohranitelja, otkrivanju dokaza o praćenju uglednog novinara do samog časa ubistva u centru Beograda, otkrivanju grobnica sa telima čija identifikacija nije još završena, aferi Gavrilović i javnom protestu Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti koja je prekinuta nakon ostavki načelnika Resora državne bezbednosti i njegovog zamenika, ubistvu generala policije Boška Buhe, zamenika načelnika resora javne bezbednosti, mnogim profesionalno izvedenim egzekucijama na ulicama grada i na kraju po atentatu i na premijera Srbije, nakon koga su građani putem medija obavešteni o kriminalnim klanovima i njihovim vezama sa policijom, ali i sa političkim strankama...
Hronološki, gore navedeni događaji (ometanje slobodne volje građana, droga, ubistva političkih oponenata, grobnice, organizovani kriminal) jesu objektivni razlog za strah građana, ali i pokazatelj stanja pravnog sistema jedne zemlje, a pre svega kvaliteta institucija pozvanih da pravovremeno zaštite Ustavom i zakonima garantovana ljudska prava građana. Ako se gornjem spisku doda zabrinjavajući procenat učešća policajaca u teškim krivičnim delima i isto tako veliki procenat visokih funkcionera policije u vladajućoj političkoj stranci za vreme bivšeg režima, ali i nastavku slične prakse novih vlasti, dobićemo jednu grubu sliku problematike Ministarstva unutrašnjih poslova, koje u narednom periodu treba da pretrpi temeljnu transformaciju. Upravo zato i ne čudi jednoglasan zahtev Kolegijuma načelnika policijskih stanica u Srbiji usmeren ka dekriminalizaciji i depolitizaciji policije.
U osnovi reforme policije je ustvari izgradnja institucije na sasvim drugim osnovama nego što je bila policija u godinama iza nas. Policija kao strogo kontrolisani servis i garant građanima u zaštiti ustavnosti, zakonitosti i ljudskih prava umesto servisa i garanta vladajućim strankama ili određenim neinstitucijalizovanim grupama.
Svakako ne mogu da se setim ni jedne evropske države u bližoj prošlosti koja je reformu policije obavljala u težim uslovima. Tu pre svega mislim na nedovoljno definisanu poziciju savezne države, kao i Srbije sa Kosovom i Metohijom. Dodamo li tome i ideološku zbrku u glavama ljudi (patriote, izdajnici, NATO plaćenici, Hag, socijalizam, kapitalizam, žrtve ili agresori) postaju jasniji izazovi sa kojima se reformatori susreću.
Svesno godinama gajena paranoja takođe je ostavila trag i najčešće se odslikava u ubeđenju da nas članice koalicije NATO-a i posle bombardovanja 1999. godine dodatno pokoravaju u formi pomoći koju pružaju u reformi MUP-a. Takvo ubeđenje potkrepljuju analizom situacije na Kosmetu i Makedoniji, odnosno evidentnom etničkom čišćenju nealbanaca pod protektoratom međunarodne zajednice, što samo dodatno jača tzv. patriotske snage. Pokazaće se upravo da ta nedefinisana veza izmedu tzv. patriota i organizovanog kriminala predstavlja jedan od značajnijih problema novih vlasti.
Reforma političkog sistema ima i svoja objektivna ograničenja, pre svega ekonomska tranzicija i pravne reforme se odvijaju paralelno u trenutku kada ne postoje dovoljne garancije da će zajednica sa Crnom Gorom opstati, a posebno u njoj status pokrajine Kosovo i Metohija.
Buduća ustavna rešenja Ustava Srbije takode su nepoznata pre svega u organizacionom pogledu, kao i nadležnosti lokalne samouprave (postojanje više predloga Ustava sa različitim rešenjima).
Naime, vrlo su važna dva segmenta. Prvo, tranziciju ka zapadnoevropskom tipu društva, koji podrazumeva demokratski sistem preko vladavine prava i visokog stepena autonomije institucija do zaštite ljudskih prava i lokalne samouprave, treba urediti po precizno utvrđenoj strategiji koja podrazumeva i odgovornost izvršioca u precizno odredenim rokovima.
Drugo, tranzicija privrede mora da se okonča u objektivno kratkom roku, obzirom da nekim političkim činiocima odgovara duža verzija nedefinisanog stanja pogodnog za bogaćenje, koje se takode može nazvati tranzicijom, ali u isključivo ličnoj ili porodičnoj dimenziji.
Ako se u ekonomskom smislu može reći "toliko smo nisko, da nam je jedini put naviše", to, na žalost, nije logika i u oblasti bezbednosti, što su rečito pokazali događaji koji su prethodili atentatu na premijera kao i događaji nakon.
Naime, eventualni krah socijalno-ekonomskih reformi može staviti na veoma neprijatnu probu i efikasnost policije, posebno u vremenu privatizacije velikih privrednih sistema i mogućih socijalnih nemira. Iskustva Bugarske u kojoj je u toku privatizacije prikupljena suma manja za nekoliko milijardi dolara od očekivane, prvenstveno zbog rizika ili straha od organizovanog kriminala, pokazuju da je uloga policije kao jednog od objektivnih kontrolora u samom sistemu privatizacije, ali i u kreiranju opšteg miljea bezbedne pravne države za investitore, veoma značajna.
Postoji, takođe, i objektivna opasnost da se brzina reforme policije može usporiti kako interesima organizovanog kriminala, tako i delatnostima suprotstavljenih političkih opcija i njihovog uticaja na sam vrh policije i drugih bezbednosnih struktura, ali i na sam parlament.
Ministar unutrašnjih poslova Srbije u svom izveštaju upravo o tome obaveštava parlament. Citiram: "sprega sa organizovanim kriminalom pojedinaca iz državnog vrha i pojedinih rukovodećih radnika MUP-a Republike Srbije, uključivanje državnih organa u nelegalni promet, politička obeleženost delovanja nekih rukovodećih članova MUP-a Srbije i nepostojanje efikasne kontrole". Siguran sam da će biti potrebno, pored većih materijalnih ulaganja, i nekoliko godina strpljivog i napornog rada na reformama bukvalno svakog segmenta rada policije kako bi se ostvario postavljeni cilj.
Ono što se sa sigurnošcu može reći to je da znamo šta je naš cilj. To je pre svega integracija u Savet Evrope i Evropsku uniju, odnosno ispunjenje prethodnih uslova i standarda od kojih se veliki deo upravo odnosi na problematiku bezbednosti i zaštite ljudskih prava, a koji upravo vode evropskim integracijama. Vizija rada budućeg Ministarstva unutrašnjih poslova je čak veoma precizno odredena međunarodnim standardima i zahtevima domaće javnosti usmerenim ka zaštiti prava građana i vladavini prava.
Bilo bi veoma značajno kada bi, suprotno tradiciji na ovim prostorima, do cilja došli najkraćim i najekonomičnijim putem. A to je upravo korišćenje uporednih iskustava drugih zemalja, posebno zemalja koje su uspešno savladaleizazove tranzicije, a istovremeno postigle zapažen uspeh u suzbijanju svih oblika kriminala.
Suštinski jedina prednost Srbije u odnosu na druge zemlje u okruženju i jesu upravo dragocena iskustva zemalja regiona u reformi sopstvenih institucija, koje bi mogle da nam ukažu na prednosti i mane sprovedenih reformi, ali i na moguće izazove koje reforma donosi. Svakako se postavlja pitanje koliko smo spremni da ucimo na tuđim greškama. Neki dosadašnji potezi ukazuju na sklonost učenja ipak na sopstvenim greškama.
Analiza postojećih propisa
Analizom postojećih propisa može se sa sigurnošcu reći da današnja policija u Srbiji počiva u velikoj meri na ideološki prevaziđenom zakonodavstvu koje je u mnogim svojim aspektima primereno jednopartijskoj strukturi vlasti. Militarizovana i previše centralizovana policija je udaljena od organa lokalne samouprave i građana, a po stukturi i načinu funkcionisanja nespremna za efikasnu zaštitu prava građana i suprotstavljanje izazovima organizovanog kriminala i narastajuće korupcije. Kadrovski umnogome formirana i profilisana tokom ratnih godina poslednje decenije uz sve izazove i privilegije bivšeg nedemokratsog oblika vladavine, ona, na žalost, nosi i teško breme konfrontiranja sa građanima prilikom nasilnog gušenja građanskih protesta. Iako zakonom predviđene, i spoljna parlamentarna i unutrašnja kontrola MUP nikada zapravo nisu profunkcionisale na zakonom predviđen način.
U stvarnosti postojala je samo partijska kontrola visokih funkcionera policije koja je znatno doprinela razvijanju poslušničkog mentaliteta pojedinih kadrova, ali i njihovom stranačkom angažmanu u policiji, posebno u oblasti odabira kadrova. Jedan deo visokih policijskih službenika nenaviknut na funkcionisanje izvan politike, svoje usluge je javno ponudio novim vlastima u zamenu za očuvanje ili dobijanje funkcije.
Na republičkom nivou osnovni zakon jeste "Zakon o unutrašnjim poslovima" u osnovi iz 1991. sa manjim izmenama iz 1996. i 2000. godine, dok se u oblasti bezbednosti primenjuje u osnovni savezni zakon iz 1984. godine. Kada se procenjuje kvalitet navedenih zakona, neophodno je napomenuti daje važeći republički ustav u mnogim svojim segmentima bio u nesaglasnosti sa saveznim ustavom, pri čemu ne treba gubiti iz vida da je većina zakona i pravilnika koji regulišu rad policije doneta pre sadašnjeg republičkog ustava, te da nakon toga nisu usaglašavani sa novim ustavnim rešenjima. Jednostavno, navedeni zakoni, a posebno neka podzakonska akta odslikavaju duh davno prošlih vremena i sada nepostojećih institucija. Možda je u tome najtipičniji Pravilnik o ponašanjima i međusobnim odnosima radnika organa unutrašnjih poslova (Republike Srbije), iz koga ćemo dati nekoliko primera:
član 2.
- Radnici organa unutrašnjih poslova u zaštiti socijalističkog samoupravnog uređenja dužni su da čuvaju i razvijaju bratstvo, jedinstvo i ravnopravnost naroda i narodnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i druge tekovine narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije
- gaje revolucionarne tradicije Saveza komunista i narodnooslobodilačke borbe i vaspitavaju se na primerima herojstva, požrtvovanja i odanosti boraca narodnooslobodilačkog rata i pripadnika službi bezbednosti - budu beskompromisni prema svim neprijateljima našeg samoupravnog socijalističkog društva i drugim nosiocima kriminalne i društveno štetne delatnosti i štite druge vrednosti samoupravnog socijalističkog društva
član 3.
- rade na afirmaciji društvene uloge organa i službi bezbednosti, kao integralnog dela socijalističkog samoupravnog društva i sistema društvene samozaštite
- poštuju samoupravna prava radnika i doprinose razvijanju samoupravnih odnosa u radnoj zajednici
Sledeći član se odnosi na korupciju samo u odnosu na davno nestale oblike iz SFRJ.
član 18.
Radnik ne sme, bez odobrenja starešine organa ili radnika koga on ovlasti, da prima nagrade ili poklone od organizacija udruženog rada i drugih samoupravnih organizacija i zajednica u vezi izvršavanja službenih zadataka.
Svakako da ovim tekstovima i njihovom ideološkom opredeljenju nije potreban dodatni komentar. Jedan deo propisa koji se pre svega odnose na kretanje i boravak stranaca odiše idejama i rešenjima suprotnim od sadašnje politike otvaranja zemlje i uključenja u evropske integracije, pri čemu se znatan deo upravo tih zakonskih rešenja i pokazao neefikasnim i neracionalnim. Zakon o javnom redu i miru sa poslednjom dopunom iz 1994. godine i Zakon o okupljanju građana iz 1994. godine su zakoni koji su imali za cilj da stvore zakonske pretpostavke za efikasno suzbijanje bunta naroda. Jedan deo njihovih odredbi derogira odredbe krivičnog Zakona Srbije, a posebno čl. 23 Zakona o javnom redu i miru, dok drugi deo odredaba onemogućava ustavna prava izražavanja javnog protesta i slobodu kretanja. Slične odredbe republičkog Zakona o unutrašnjim poslovima konkretno čl. 11. 13. 14. 15. i 55. st. 2 odlukom Saveznog ustavnog suda proglašene su neustavnim.
Analiza urađenog
Detaljnim pregledom donetih izmena policijskih propisa nakon 5. oktobra može se zaključiti da se uglavnom radi o kozmetičkim promenama, npr: Pravilnik o službenoj legitimaciji, Pravilnik o uniformama, Uputstvo o danu bezbednosti, Zakon o putnim ispravama. Važniji akti su svakako Zakon o jugoslovenskom državljanstvu i Uredba o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenim o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti.
Važno je napomenti donošenje Zakona o sprečavanju pranja novca. No, svakako najvažniji doneti zakon jeste Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji kojim se doskorašnji resor državne bezbednosti izdvaja iz Ministarstva.
Predmetni zakon nažalost nije razrešio osnovne probleme i smanjio na savremen način strahove od zloupotrebe ove moćne organizacije. Poseban problem ovog zakona jeste odsustvo jasno razrađenog sistema kako unutrašnje, tako i parlamentarne kontrole. Donošenju ovog zakona nije prethodilo (pošteno) otvaranje dosijea građana, niti je razgraničena nadležnost sa sektorom policije.
Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, sastavljen u biti od dva zakona - materijalnog i procesnog - predstavlja nova rešenja u našem zakonodavstvu.
Specijalni tužilac, sud, veće procesne mogućnosti, predstavljaju bolji osnov za borbu protiv organizovanog kriminala, ali, nažalost, zakonodavac ni u ovim tekstovima nije predložio skoro nikakav sistem kontrole, iako je bio upoznat sa italijanskim iskustvima. Usvojeni zakoni nisu precizno definisali položaj zaštićenog svedoka, niti konfiskaciju imovine kao efikasnu sporednu sankciju u borbi protiv organizovanog kriminala. Zakon o krivičnom postupku na saveznom nivou, uz nedovoljne izmene Krivičnog zakona Srbije, predstavlja daleko bolji osnov za suzbijanje kriminala od postojećih zakonskih rešenja. Navedenim vrlo kvalitetnim procesnim zakonom uvodi se niz veoma savremenih rešenja, kao što je upotreba tehnike u predkrivičnom postupku, ubrzanje istražnog postupka, pravo okrivljenog na branioca u predkrivičnom postupku i mnoga druga rešenja.
Značajno je napomenuti da su ministarstva unutrašnjih poslova aktivno sudelovala u istraživanjima koja su sproveli eksperti OEBS-a Ričard Monk i Saveta Evrope g-din Slejter, o čemu su sastavljeni detaljni izveštaji sa veoma značajnim smernicama i preporukama ministarstvima unutrašnjih poslova i međunarodnoj zajednici.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, u saradnji sa Danskim centrom za ljudska prava i nevladinom organizacijom Liga Eksperata - LEX iz Beograda, započeli su i završili fundamentalan rad na izradi opšte vizije i strategije Ministarstva unutrašnjih poslova. Veoma je važno napomenuti da je u okviru Lige eksperata već završena radna verzija Zakona o policiji, te da je model Zakona o obaveštajnoj agenciji u znatnom delu usvojen na saveznom nivou. Zanimljivo je da DOS-ova većina na saveznom nivou glasa za potpuno drugačiji koncept zakona o kontroli službi bezbednosti na saveznom nivou od usvojenog zakona na republičkom nivou.
Novi Zakon o policiji teži da otkloni nedostatke koji su uočeni u normiranju policijskih poslova u dosadašnjim propisima i policiju stavi u službu građana i civilnog društva. Zakon, u skladu sa savremenim standardima, insistira na spoljnoj i unutrašnjoj kontroli, preventivnoj ulozi policije i novom stilu rada policije u zajednici.
U okviru MUP-a napravljen je predlog zakona o suzbijanju nereda na sportskim manifestacijama koji bi mogao da vrlo brzo uđe u skupštinsku proceduru. Navedeni zakon baziran je prevashodno na pozitivnim iskustvima Velike Britanije.
Šta bi trebalo učiniti
Po mom mišljenju, neophodno je, pre svega, doneti novi ustavni okvir na republičkom nivou, a tek zatim pristupiti donošenju zakona koji ce precizno regulisati materiju koja se odnosi na rad policije, a zakon o obaveštajnoj agenciji prekomponovati u skladu sa savremenim konceptima. Tu pre svega mislim na izmene postojećih zakona, ali i podzakonskih akata koji detaljno regulišu rad policije. Neophodno je donošenje novih zakona koji detaljno regulišu materiju zaštićenog svedoka, odnosno krunskog svedoka, zatim agenta provokatora i sličnih propisa koji uvode šire mogućnosti za borbu protiv organizovanog kriminala. Sistem spoljne i unutrašnje kontrole podrazumeva potpuno novi pristup kontroli rada policije i treba da svede mogućnost pre svega političke zloupotrebe policije na minimum. Zakon o ombudsmanu treba da doprinese takođe izmeni sadašnjeg nivoa zaštite prava građana. Neophodno je donošenje i drugih zakona koji regulišu na drugačiji način rad detektivskih agencija i agencija za zaštitu objekata i lica, koji predstavljaju mogući izvor problema.
Zaključak
Pre svega treba nastaviti sa temeljnom reorganizacijom strukture policije. Ono što se mora imati u vidu jeste da mnoge zloupotrebe policije nisu izvršene u skladu sa postojećim propisima, već umnogome suprotno njima.
Promena postojećih propisa neće automatski dovesti do kvalitetnijeg rada u policiji. Neophodno je budućim rešenjima anticipirati realne probleme i mentalitet zaposlenih u policiji, te realnim sistemom višestruke kontrole - nezavisne od, pre svega, stranačkih uticaja - uneti efikasan kontrolni mehanizam kako untrašnje tako i spoljne kontrole, koji bi, uz reformisano sudstvo, predstavljao pouzdan i objektivan garant zakonitog rada policije. Tako kontrolisana policija, uz temeljnu promenu edukacije policajaca i izbora kadrova, mogla bi biti jak garant gradanima u zaštiti njihovih prava.
Ono što svakako predstavlja ključnu razliku izmedu evropskih policija i policije Srbije jeste efikasan sistem kontrole i upravljanje ljudskim potencijalima koji obezbeđuje napredovanje najsposobnijih i najstručnijih kadrova u policijskoj hijerarhiji. Razvijanje demokratskih institucija i sprovođenje lustracije mora obezbediti dekriminalizaciju i, posebno, depolitizaciju policije. Proces reformi policije biće svakako veoma težak i naporan zadatak od čije efikasne realizacije zavisi i brzina dostizanja standarda Evropske unije, ali i izgradnja pravne države i demokratskih institucija u Srbiji.
Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću Centra za liberalno-demokratske studije.
Ostale sadržaje iz martovskog broja biltena "Prizma"možete videti na adresi www.clds.co.yu
Božo Prelević |
