29. i 30. mart 1999.

Ponedeljak i utorak na Kosovu

    Stigla sam u Prištinu pre noći. Nisam mogla da uđem u kancelariju HLC.

    Zgrada se nalazi preko puta policijske stanice i zatvora, i ulazna vrata su zaključana. Neko je iznutra rekao : "Ne poznajemo te i nećemo da ti otključamo vrata." Po naglasku sam znala da je Srbin, a i on je po mom naglasku morao da zna da sam i ja Srpkinja. Znala sam da ovde žive i Srbi i Albanci, i mislila sam da je dobro što ne puštaju nepoznate ljude u zgradu. Okrenula sam se i videla stražare na ulazu susedne zgrade. Nekoliko muškaraca je stajalo pored uredno naslaganih vreća sa peskom. Obratila sam im se i rekli su mi da su to srpski i albanski stanari zgrade i da brane svoje domove. Dogovorili su se da će Srbi braniti Albance od policije, Albanci će braniti Srbe od OVK, a svi zajedno će se braniti od paramilitaraca i ostalih bandi. Kada se čuju sirene za vazdušnu opasnost, svi odlaze u skloništa sem onih koji čuvaju stražu.

    Odatle sam otišla do Nore. Tek što sam stigla, utrčala je uplakana komšinica: "Uzeli su nam auto". Rekla je da su došla tri muškarca u uniformama, na silu otvorili vrata automobila i odvezli ga. "Bolje auto nego vašeg sina," rekao je Norin otac. Nazvala sam preko dvadeset telefonskih brojeva. Uglavnom nisu radili telefoni. Bilo je tiho do četiri ujutro. Onda su se čule eksplozije, a posle toga je nastupila tišina.

    Kada je svanulo, pošla sam da posetim prijatelje. Keljmendijev telefon nije radio. Vrata su bila zakatančena.

    Komšije su mi rekle da Bajramovu suprugu Nekibu nisu videli od sahrane Bajrama i njihovih sinova. Zamolila sam ih da joj prenesu moje saučešće. Onda sam sa Norom, Arsimom, koji je rođak Fehmija Aganija, i jednim vozačem iz Beograda, pošla na put u Dragodan, gde živi Fehmi Agani. Kada smo stigli tamo, zaustavila nas je policija. Tražili su nam dokumenta, a kada su videli da su Nora i Arsim Albanci, glavni policajac im je naredio da izađu iz auta. I ja sam izašla, govoreći da smo iz iste organizacije i da tražimo prijatelja. Narednik je rekao da Albanci više ne rade u Jugoslaviji i da treba da budu na putu za Makedoniju. Pitala sam otkada to policija ima ovlašćenja da otpušta ljude, a on je viknuo na mene da uđem u auto i umuknem. Sela sam na sedište, ostavljajući vrata otvorena, i noge su mi bile izvan auta. On je zalupio vrata preko mojih nogu, govoreći da su Srbiju uništili takvi Srbi. Narednik je pozvao nekoga preko svoje motorole. To je trajalo oko deset minuta i onda nas je oterao. Vratili smo se u centar grada, a ni sami nismo verovali da smo se tako lako izvukli. Vozili smo se sporednim uličicama do Sunčanog Brega. Videli smo mnogo uništenih radnji i trafika. Pronašli smo Vjolcu ali je ona odlučila da ostane u Prištini sa porodicom. Njen komšija Srbin nas je oterao. "Kakvo je to okupljanje? Nema dangubljenja! Šiptari, u kuće!"

    Prolazeći kroz albanska naselja, nailazili smo na grupice ljudi koji su diskutovali šta da rade : da li da krenu prema granici ili da ostanu dok ih policija ne istera iz kuća? Rekli su mi da je u Peći ostalo samo oko hiljadu ljudi, koji su uspeli da pobegnu iz kolone koju su policija i vojska terali do crnogorske granice. Niko nije znao da li je istina da je Fehmi Agani ubijen, pa čak ni njegovi rođaci. Čuli su reportažu CNN-a. Nije bilo vesti ni o Batonu Jakdžiju, uredniku Koha Ditore. Ljudi su ostali u kućama. Samo su najhrabriji izlazili da posete svoje rođake. Samo je nekoliko telefona radilo.

    Ulice centra Prištine su bile skoro prazne. Ljudi su bili u stanovima ili na stepeništima svojih zgrada. U jednoj zgradi smo razgovarali sa stanovnicima i pronašli Mentora. On samo što nije krenuo prema granici. Svako sa kim smo razgovarali bio je u panici. Samo je jedan Albanac rekao da neće napustiti svoj dom sve dok ga ne izbace. Jedna starija Srpkinja je došla da razgovara sa komšijama. Ni ona se nije plašila.

    Krenuli smo prema Makedoniji u dva automobila, oko podne. Do prelaza General Janković ima oko sedamdeset pet kilometara. Za nama je krenulo još nekoliko automobila iz okolnih ulica. Kada smo izašli na glavni put prema granici, bilo je više stotina automobila. Plan je bio da dođemo na granicu, sačekamo dok Arijana i Mentor pređu, i da onda Nora i ja krenemo u Beograd. Na tri kilometra od granice, kolona se zaustavila. Počele su da se šire glasine da je granica zatvorena, da policija oduzima automobile, da odvajaju muškarce... Videli smo policajce sa maskama na licima i uplašili smo se. Odlučili smo da se vratimo u Prištinu. Niko nas nije sprečavao. Ljudi su nas pitali šta se dešava i mi smo pokušali da ih ubedimo da se vrate kućama. Ali je samo nekoliko automobila krenulo za nama. Videli smo kako neki ljudi idu peške, u panici.

    Vratili smo se u Prištinu, ostavili Arijanu i ostale, a onda smo se ja, Nora, njen brat i Mentor uputili ka Beogradu. Plašila sam se šta će se desiti kada nas policija bude proveravala. Prvi put smo zaustavljeni odmah izvan Prištine, na putu za Gnjilane. Naš vozač je pitao policajca da li je put za Gnjilane otvoren. "Zavisi od imena," odgovorio je policajac. Proverio je vozačeva dokumenta i pustio nas. Isto se ponovilo još nekoliko puta kada smo zaustavljani. Oko deset kilometara od Prištine zaustavila nas je vojska i svima nam pregledala dokumenta. Nije bilo problema. U Beograd smo stigli oko deset sati uveče.

Natasa Kandić
Fond za humanitarno pravo