sreda, 28. april 1999.

Ovo je svedočenje glavnog i odgovornog urednika jednog nezavisnog studentskog časopisa

Dva dana i jedna noć u Zrenjaninu

    Kada sam od S. dobio poziv da je posetim, pitao sam da li je trebalo rat da počne da bi se to desilo. Ono što me je posebno plašilo, bilo je da li će Pančevački most ostati čitav, s obzirom da je to sada jedina veza između Beograda i Zrenjanina.

    Krenuo sam rano ujutro u ponedeljak. Dok se polako približavamo mostu mislim se: "Neće valjda sada da udare..." Posle nekih sat vremena stižemo u Zrejnanin. S. me čeka na stanici. Primećujem da sam zadnji put u Zrenjaninu bio '93. Tada je isto rat besneo, samo na nekih 300 km od nas u Bosni.

    Trebalo nam je nekih pet minuta da stignemo do kuće. Već na vratima ukućani me saleću sa pitanjima. "Šta ima u Beogradu? Kako preživljavate? Šta je bilo to sa Ćuruvijom? Šta možete da gledate od televizije?" Miloševića niko ne voli. Svi smatraju da nas je zavio u crno. Međutim, svi kažu: "Zar nije dovoljno što nas on uništava? Zar moraju i ovi?"

    Ljudi nemaju poverenja ni u jedan medij. Prijatelj koji je do skoro mogao da prati SKY NEWS mi kaže: "Ne verujem ja ni ovim našim ni onima tamo. Ali onako sam mogao da čujem i drugu stranu, pa da nađem neku sredinu." Inače, firma koja je uvodila kablovsku dobila je naređenje od policije da ukine SKY.

    Jedan od bogatijih i viđenijih Zrenjaninaca, vlasnik dve kafane i veliki autonomaš, osuđen je na dve godine zatvora, jer je kad je čuo prve vesti o bombardovanju, uzviknuo: "Evo stižu oslobodioci!" i častio celu kafanu. Albancu, koji je snabdevač pola grada sa hlebom, demolirano je par radnji. Isto tako je prošao i McDonald's restoran. Već su počele i da pristižu vesti o poginulima.

    Gradski prevoz radi od 7 do 10 ujutru i od 12 do 3 popodne. Sve se zatvara u 8 uveče. Grad je opusteo. Svi žive pod psihozom sledeće mete. Zrenjanin je jedan od retkih većih gradova u Vojvodini koji nije bombardovan. Posebno sve plaši to što ima devet mostova, koji su poslastica NATO generala ovih dana. Imaju čak i jedan most na suvom. Gradom se prepričavaju lokalne šale. Zrenjanin su prozvali Klintongrad. Jedno predgrađe se zove Mala Amerika, što je razlog što još nisu gađali grad. Takođe se u blizini nalazi i jedno mađarsko selo, Mužlje, a kako je Monika jedno od najčešćih mađarskih ženskih imena, mora da je to razlog što ih ne bombarduju.

    Uveče odlazimo kod našeg prijatelja Z. Kod njega se okupilo veselo društvance. Pije se jabukovača, jede se pršuta. Umrežili su dva kompjutera i napravili Quake turnir. Kažu da im lavirinti iz igrice služe kao priprema za gradske uslove u borbi. Zrenjanin neće pasti.

    Vraćamo se polako kući. Prošla je ponoć. Iznad nas se čuje buka velikog broja aviona. U ulici gde stanuje S. skupili su se ljudi i gledaju u nebo. Ništa se ne vidi. Procenju gde su se uputili avioni. Za Novi Sad, Pančevo, Beograd, valjda.

    Sutradan odlučujem da prespavam put. Ne mogu još jednom da prelazim most budan.

Alex Corova