sreda, 26. maj 1999.

BEOGRAD U PLAMENU!

    Kakva noć! Mislio sam da me posle dva meseca teškog bombardovanja više ništa ne može iznenaditi. Sasvim izvesno sam pogrešio. Intenzitet bombardovanja koje je sinoć NATO sručio na Beograd, ponovo i nepogrešivo uoči posete ruskih diplomata koji se trude da konflikt reše mirnim političkim sredstvima, bio je najblaže rečeno zapanjujući. Nekim interesnim krugovima na Zapadu, koji imaju uticaj na komandnu strukturu NATO-a, a kojima baš kao i Miloševiću ovaj rat savršeno odgovara, izgleda da je jako stalo da cela stvar nikada ne prestane.

    Počelo je kao uvek do sada. Sirene su već svirale, ali onaj ko se još uvek zbog toga uzbuđuje može jedino polako da poludi. Dakle, sirene su već svirale a mi smo se trudili da simuliramo normalan život. Šetao sam psa, koji već postaje prekaljeni ratni veteran i na zvuke detonacije ponekad podigne samo jedno uvo, i sa V. pričao o problemima jednog UPS-a na jednom važnom NT serveru, koji je izgleda odlučio da mu je dosta ove situacije sa strujom, prosto počevši da odbija slanje signala za obaranje servera. A onda smo stali u pola reči, jer se sa juga čuo slab, pa sve jači i jači zvuk aviona koji dolazi u svoje rutinsko noćno ubijanje.

    Samo što ovoga puta nije bilo rutinsko. Dakle, naišao je taj prvi i drmnuo dva projektila na Makiš. Ogromne detonacije! Uporedive jedino sa onima kada ja na samom početku rata Sremčica bila poligon za ispitivanja novog američkog strateškog bombardera B2. Neverovatna scena - vidiš gust crni dim u crnoj noć. U stvari, dim je bio više crn nego noć - valjda smo ga zato i videli. Odmah zatim, nailaze još 4 aviona, ovoga puta sa severoistoka. Jedna, druga, treća, četvrta, peta, šesta detonacija. Sve se trese, a vatrene kugle paraju nebo. Pas urla - izgleda ipak nije baš potpuno prekaljen ratni veteran. U celoj frci ne mogu a da sa zanimanjem ne primetim - deo projektila eksplodira u uobičajenu vatrenu kuglu, a deo seva kao grmljavina ili možda pre kao blic foto-aparata. V. mi uzbuđeno pokazuje ka nebu. Zastrašujuće vedro. I tada, prvi put posle 2 meseca zaista vidim avione. Pomenuta četiri, kako na afterburner-u cepaju van zone, pošto su izručili svoj tovar projektila.

    Sve vreme PVO urla sa zemlje. Još nešto neuobičajeno - nikada za tako kratko vreme nisu ispalili toliko raketa na napadače. Samo ovi naši iz okoline, preko 10 koje sam ja izbrojao. Već izvežbanom oku ne promiče da su sve to bile Strele, rakete sa ramena. One su se pokazale kao sjajne za obaranje projektila. Avionima, samo retko, veoma retko mogu da naude. PVO topovi još manje, oni služe da prave vatrenu zavesu i tako obaraju ispaljene projetile, a avione odvraćaju od spuštanja suviše nisko. Ipak, lepo je znati da neko puce na one koji pucaju na tebe. Pratim jednu ispaljenu raketu kako navođena nekim izvorom toplote ševrda. Hvatam sebe kako poluglasno navijam da ga pronađe. Neki klinci iz okoline glasno bodre rakte, kao što su nekada bodrili svoj fudbalski tim. Javlja mi se misao da na Zapadu ne shvataju kako potpuno anti-miloševićevski Beograd može da bodri PVO.

    Probam mobilni telefon. Mreža radi! Javljam bratu šta se događa i upravo dok mu pričam nailazi treći talas aviona. Ovoga puta sa zapada. Jedan, dva, tri, četiri velika bljeska. Zvuk dolazi kasnije. Opet Makiš! Beogradske fabrike vode za javni vodovod su u Makišu. Mislim o njihovoj sudbini i vršim direktan prenos događanja preko telefona.

    I onda jedan kauboj sa neba promašuje cilj! Projektil pada više od 500m od mesta gde su ostali pogađali Makiš. Molim se za one koji su se našli na kraju njegovog puta. Ne stižem ni mnogo da se zamislim nad njihovom sudbinom, jer avioni sa zapada nadiru u talasima. Opet detonacije. Ovoga puta Rakovica i negde dalje, iza Avale. Više ne brojim - prešlo je 40. Gledam u nebo. Neverovatan prizor. Jasno se vidi nebo bukvalno išpartano tragovima mlaznica aviona. Liči na gigantsko tkanje. Dosta mi je. Traumirani pas zaslužio je da ode kući.

    Do jutra bilo je još dva talasa bombardovanja. Pogodili su neke civilne kuće. Troje ljudi je poginulo. Lekari se bore za četvrtog. Opet greška, verovatno. Poginulima je izvesno lakše, jer su ubijeni greškom.

    Stiže mi mail u kome se jedan poznanik iz Amerike čudi kako se ja čudim što civili ginu. Kaže - rat je. To je bilo i za očekivati. Čovek je ok inače, ali ja ne mogu a da ne osteim ironiju u rečima čoveka iz zemlje koja nikada nije osetila bombardovanje svoje teritorije. A koja sada ubija, baš kao i Milošević, potpuno nevine. I to, baš kao i Milošević, pravda greškom i višim ciljevima.

    Pre 15-ak godina ovde je snimljen film čiji mi naziv sada često pada na pamet. Zvao se "U raljama života". Tako mi živimo - u raljama života, između Miloševića i NATO-a. Sjajno se nadopunjuju u našem istrebljenju.

Severian, 26 godina