sreda, 26. maj 1999.

    Ovaj događaj se desio 5. maja oko 11:30 u autobusu na liniji 53 u Beogradu.

"Naša vojska najača na svetu"

    Dok sam čekala autobus, mlada majka sa malom devojčicom stajala je pored mene. Devojčica nije bila starija od 5 godina. Pre nego što je autobus stigao, prišla im je jedna gospođa, verovatno prijateljica majke devojčice. Započeo je razgovor. U toku razgovora prijateljica je pomenula bombardovanje autobusa sa civilima, koje se desilo par dana pre toga. Autobus je došao. Dete je bilo veoma uznemireno.

    Bila sam svedok razgovora koji je sledio.

Dete: Mama, zašto su napali autobus?

Majka: Ne znam , možda nisu videli.

Dete: A ljudi u autobusu, da li su bili loši?

Majka: Ne, to su bili sasvim obični ljudi.

Dete: (tišim glasom) Da li su oni mrtvi, mama? ... Mama?

Majka: (posle kraće pauze) Pa, da... Oni su... mrtvi. Ali šta mi tu možemo tu da uradimo? To je tužno.. ali sad je gotovo (pauza). Što se brineš dušo? Ne brini se. To je bilo daleko odavde.

(Devojčica je neko vreme bila tiha. Pogledala je kroz prozor. Uskoro je autobus prošao pored jedne od porušenih zgrada u ulici Kneza Miloša. Ljudi u autobusu su reagovali tako što su komentarisali. Devojčica je pogledala u ljude oko sebe, a onda je ponovo pogledala u poorušenu zgradu. Odjednom se okrenula prema majci)

Dete: Mama, da li će da bace bombu na ovaj autobus?

Majka: Ne dušo. Neće. Ne boj se. (poljubila ju je)

(Devojčica je i dalje bila uzemirena. Uskoro je ponovo pitala.)

Dete: Mama, u avionu, onom koji baca bombe, da li ima ljudi unutra?

Majka: Da.

Dete: Zašto bacaju bombe?

Majka: To su nevaljali ljudi.

Dete: A da li će da bace bombu i na ovaj autobus? Mama?

(Pre nego što je majka išta uspela da kaže u razgovor se uključila starija žena koja je stajala pored mene.)

Žena: Neće dušo. Ne brini se zbog toga. Oni se plaše naše vojske. Naša vojska nas čuva.

(Dete je pogledalo u ženu. Majka ju je takođe pogledala.)

Žena: Naša vojska im neće dozvoliti da diraju decu.

(Ljudi okolo su počeli da pričaju. Devojčica je bila tiha. Dobro je pogledala oko sebe i onda se okrenula prema majci.)

Dete: Da li je naša vojska najjača?

(Majka je izgledala iznenadjeno. Starija žena je ponovo reagovala.)

Žena: Da, jeste. Najjača na svetu. Nemoj da se brineš oko toga dušo, deca ne trebaju da se brinu.

(Izgledalo je da su poslednje reči upućene majci. Devojčica se ponovo okrenula prema majci.)

Dete: Mama, da li je najjača na svetu?

Majka: (odlučila je da prihvati ¨igru¨) Da, dušo, jeste. Vidiš, teta tako kaže.

(posle par sekundi, žena se okrenula prema meni, šaputala je)

Žena: Bolje je tako nego da se dete brine i plaši. Jel' da?

(Klimnula sam glavom. Žena je na sledećoj stanici izašla. Devojčica je gledala kroz prozor. Neko vreme je bila tiha. Kasnije je ponovo počela da priča sa majkom, ovog puta o čokoladicama.)

    Izgleda da su deca suočena sa istim strahovima kao i mi ostali u Jugoslaviji.

Nada Šurbanovska
student biologije