Četvrtak, 25. mart 1999.

Dan Prvi

    Sinoć smo se J. i ja zatekli na Miljakovcu, na rođendanu jednog švrće koji je upravo napunio tri godine. Kakav rođendan...

    Sirena tamo nije bilo, ili su bile toliko slabe da se nisu čule. U jednom trenutku se začulo nešto što je zvučalo kao detonacija, i izašli smo na prozor da vidimo šta se dešava. Par ljudi koji trče preko travnjaka, horsko zavijanje alarma na automobilima. Onda je neko rekao da se to sigurno lokalna manguparija zavitlava i da su iz dosade bacili nekakvu kašikaru... E sad, zanimljivo je to odbijanje svesti da prihvati realnost: _svi_ smo tada prihvatili tu nebulozu kao logičnu činjenicu, i bez mnogo daljeg razmišljanja vratili se večeri. Uvek ću se sećati ovog kolektivnog psihološkog kurcšlusa.

    Tako smo još skoro sat vremena posle početka napada, mirno sedeli za stolom... Televizor je bio uključen, ali ne i radio. Onda je usledio jedan poziv telefonom od strane rođaka, i obaveštenje da rakete padaju na Prištinu. U međuvremenu se na ekranu zaledio telop Studija B, a na našim licima osmesi. Tridesetak sekundi pošto se na ekranu pojavio Dragan Kojadinović i počeo da čita saopštenje STB-a, začula se jaka eksplozija u blizini (onaj pogodak na Rakovici). Zgrada se zatresla kao da je pogodio zemljotres od 7 stepeni Merkalija. Ciku i vrisku koja je nastala ne moram da opisujem, samo opet kažem: kakav rođendan za malog slavljenika...

    Posle oko sat vremena muvanja po garaži u prizemlju zgrade (nigde skloništa u blizini), nas dvoje smo krenuli ka centru. Autobusi GSP-a su normalno saobraćali - pomalo neverovatna slika. Na Slaviji manja gužva nego obično, ali još uvek dosta sveta, pljeskavice se uveliko štancuju, narod uveliko tamani.

    Do Vuka smo došli pešice. Preko puta Univerzitetske Biblioteke stoji među drugim automobilima parkiran kombi nekog akvizitera. Bojažljivo nudi oku radoznalog prolaznika ispreturanu hrpu knjiga svuda na sedištima. Gazda se postarao za reklamu - na šoferšajbni i na banderi pored, zalepljeni su papiri sa tekstom:

    U skloništu i u rovu obavezna je knjiga.

    Ponavljam: KNJIGA!!!

    Na ulazima u stanicu "metroa" grupice ljudi, po parku se tetura par onih koji su smatrali da je alkohol najbolji način da se pobedi strah. Dole, pod zemljom, bilo je šareno, izbeglički solidarno, mirno. Par teritorijalaca i par policajaca paze na red, svuda na ćebadima prostrtim po mermernom podu leže deca. O nekim stvarima se razmišlja tek kada se nosom naleti na njih: peroni su na dubini od 40 metara (ili beše čak 60?), tuneli kojima dolaze i odlaze vozovi mogu uvek da posluže kao izlaz za slučaj da ulaz odozgo bude zatrpan - ovo mesto je verovatno najbezbednije civilno sklonište u Beogradu. Ako bude opet potrebno, ako ste dovoljno blizu, ako i niste blizu ali planirate unapred - sklonite se tamo.

    Oko pola jedan, posle onog znaka za prestanak vazdušne opasnosti, krenuli smo uzbrdo uz Bulevar. Brzo nas je povezao čovek koji je bio toliko "taličan" da je noćas, vozeći iz Beča i ispod NATO raketa, prošao praktično sve što je bilo bombardovano u Vojvodini. Video je i da je Batajnica u plamenu (što smo već ranije čuli i od par drugih ljudi), u Pančevu je požar u "Utvi".

    Dovezli smo se do Liona i tu nas je zatekao drugi signal za uzbunu, pa smo se uskoro našli u još jednom skloništu. Zgrada je prva pre "Simpo" robne kuće, idući odozdo. Fino sklonište, fini svet unutra, što je zgodno ako na tom mestu treba dočekati jutro. Sveže okrečeno, ugrađena sedišta i kreveti, odvojen WC, ventilacija radi, rezervni izlaz vodi iza kafane "Lipov Lad". Četiri zvezdice, i preporuka.

    Kad smo izašli u čelično-plavo svitanje, pola sata pošto su utihnule eksplozije negde tamo iza Zvezdare (kažu da je gađana Grocka) i dok smo čekali da neki auto naiđe uz pusti Bulevar, nisam mislio ni o čemu posebno. Jedino mi se negde u bekstejdžu, uz saznanje da ćemo imati puno sunca danas, muvalo jedno nepretenciozno, pristojno, i bez ikave veze sa svim ovim utrčalo "Dobro jutro džezeri".

    Na šta se sve dosad nismo navikli i sa čime sve nismo živeli? Navići ćemo se i živećemo i sa ovim, čim nas prođe početnička trema.

Anonymous