19. jun, 1999

Ispovest rezerviste Mladena

Igram tetris, a ratujem

Da bi znao šta se u tvojoj zemlji dešava, i ima li šanse da se sve završi, po celu noć slušaš na radiju programe zemalja koje te bombarduju

     Živiš u iluziji da se za nešto pitaš, da sam o nečem odlučuješ. Školuješ se, studiraš, gradiš porodicu, nešto planiraš, a onda ti okače pločicu oko vrata, kao ovnu onu bronzu. To što ti misliš da rat nije elementarna nepogoda, da se to moglo izbeći, ali je neko nešto zabrljao, to je tvoj problem. Kad ti ono obese oko vrata, kad te obeleže, shvatiš da nije tvoje ni da misliš, ni da pitaš. Tvoje je samo da ćutiš i slušaš. I da čekaš da se desi čudo, u čuda ne veruješ...

     To je jedan potpuno nadrealan rat. Neprijatelja nit' si video, nit' znaš kako izgleda, nit' što te ustvari napao. Moliš Boga da te spase onaj isti koji te u sve uvukao, da bi posle opet mogao da se boriš da ga smeniš. A da bi znao šta se u tvojoj zemlji dešava, i ima li šanse da se sve završi, po celu noć slušaš na radiju programe zemalja koje te bombarduju.

     Nije bilo u ovom ratu herojskih borbenih juriša, ni prepadanja neprijatelja na spavanju, nema ni "Mirko, pazi metak!", ali ni "Rambo-egzibicija". Nevidljiv protivnik, na nebu, kilometrima visoko. Ratuje tehnika, ali ljudi ginu.

     Kada glava počne da ti se raspada, tražiš nešto da anesteziraš mozak, neki alkohol, najčešće. Ja sam uvek više voleo koka-kolu, a od nje nema neke vajde. I zato uzmem tetris: slažem one kockice, dok mi se ne zavrti u glavi i dok ne izgubim svaki pojam o mestu i vremenu. Igram tetris, a ratujem.

Na ustupljenom tekstu zahvaljujemo nedeljniku "Reporter",
čiju prezentaciju možete pogledati na: www.reporter.co.yu