ponoć, utorak, 18. maj 1999.

Napad na Beograd

    Večeras nešto posle deset časova izašla sam napolje da prošetam psa. Izašla sam opuštenija nego inače jer se zvuk za početak vazdušne opasnosti još nije čuo. Ulične rasvete nije bilo kao ni prethodnih večeri. Nebo je bilo oblačno i tamno. Živim u jednom novobeogradskom bloku i ovih noći sam zahvalna zbog toga, jer svetlost koja dolazi iz stanova razbija totalnu tminu. Jedino su glasovi dece koja su se igrala između solitera narušavali tišinu mraka. Moj pas Čeda i ja smo šetali mirno skoro zaboravljajući zašto je tako mračno oko nas. I onda odjednom. Crveni blesak između solitera.

    Odjednom neka uskomešanost. Prasak detonacije. Čeda je počeo da laje. Uzela sam ga u naručje. Onda još jedan blesak. Pa još jedan zvučni udar. Napokon zvuk sirene. Zavijajući, opominjući. Ljudi su bili na prozorima. Majke su zvale decu da dođu kući. Čuo se sa raznih strana zvuk spuštanja roletni. Sve je postalo još tamnije. Polako zvuci su postajali tiši, a onda sam postala svesna da smo Čeda i ja ostali sami. Bila je tišina, skoro potpuna tišina i skoro potpuni mrak. Čulo se jedino dahtanje mog psa i tek poneki prozor je propuštao svetlost napolje u mrak. Bilo je tiho i mirno, pomalo neprirodno. Mi smo prošetali još jedan krug i vratili se kući, jer me ispunila neka nelagodnost. Sve oko nas izgledalo je kao da je život zamro.

Violeta