Subota, 17. april 1999.

EKOLOSKA KATASTROFA?!

    U subotu uvece, nakon uobicajenog visecasovnog vatrometa nase PVO, koja je branila moj voljeni Novi Sad (drugi po velicini grad u YU) od "zlocinacko-agresorskih" NATO aviona, desila se neuobicajena stvar. Negde, oko 1h posle ponoci, kada su normalni ljudi u normalnom svetu u krevetu, nebo nad Novim Sadom se zapalilo. Noc se pretvorila u dan, dok su se od udara zatresli prozori na svim zgradama i kucama u gradu. Istrcavsi na terasu, videli smo ogromnu vatrenu pecurku (kao na filmovima), koja se jos dizala u vazduh. Vatra je gorela iz pravca rafinerije. Svi prijatelji ciji roditelji rade u rafineriji uveravali su me prethodnih dana da je rafinerija u potpunosti prazna (u protivnom, usled eksplozija bombi, doslo bi do petominutnog nestanka kiseonika u celom gradu i siroj okolini, sto bi rezultovalo SMRCU POLA MILIONA LJUDI!). Ipak, nesto je intenzivno kuljalo iz te vatre, a da nije bio obican dim. Uskoro, narandzastu boju neba, zamenila je crna boja isparenja, oslikavajuci raspolozenje, koje je pocelo da prekriva nasa srca. Odjednom, nesto je pocelo na smrdi. Ispocetka stidljivo, smrad je poceo da siri kroz sve pore naseg stana. Taj smrad me je podsetio na casove iz Hemije, koju, kao za inat, nikada nisam voleo.

    Posle sat vremena cekanja da neko pocne da se gusi, kiseonik je ponovo prevladao. Kako kazu - imali smo srece. Vetar je u pravom trenutku okrenuo isparenja na neku drugu stranu, odnoseci nepoznati tovar u nenaseljena podrucja. Sta su bila ta isparenja i kakve su posledice izazvala, verovatno nikada necemo saznati. Jedino sto znam je da ce, kada se sve ovo zavrsi, usluge psihijatara, koje nam je Klinton "velikodusno" ponudio za dzabe (bombardujem te, pa te lecim), biti itekako potrebne.

Dusan,
21 godina, student elektrotehnike u Novom Sadu