Petak, 16. april 1999.

Koliko-toliko sve je i dalje OK

    Sigurno ste čuli da je kod nas sinoć bilo "zanimljivo" i da smo imali priliku da na delu vidimo i jedne i druge. I ove od gore, naše "prijatelje" iz demokratskih zemalja koji nam svaki dan poboljšavaju humanitarnu situaciju i naravno naše od dole koji im pomažu da se što pre vrate kući. Bio je vatromet.

    Novi Sad kao i svaki normalan grad živi svojim životom u uslovima koji su mu nametnuti. No, ima stvari koje ipak ne mogu razumeti. U gradu je, na primer, sinoć telefonirano na sve strane (i ja sam) kako bi se ljudi informisali šta se dešava, gomila sveta je na prozorima i terasama, mnogi ispred zgrada, neki na poljanama (da bi imali širi pogled na aktuelnu situaciju) neki se penju na krovove, a neki na drveće (da, zaista). Ni sam ne razumem šta nas to tera da na tako iracionalan (da ne kazem idiotski) način reagujemo na situaciju u kojoj je tako lako izgubiti glavu. Zar ne bi bilo logičnije da se svi uvuku u mišiju rupu (iliti sklonište) i da ćute? Ljudi se po ulicama deru "Eno ga", "Udri ih", "Malo levo majstore", "Bravo, ode jedan". Pa recite i sami. Verovatno bi Švedjani ili Danci već mesec dana bili u skloništima, u miru i tišini slušali uputstva o ponašanju i trpeli. I bolje bi prošli nego mi. A i mi? Ludaci. To sam vam već rekao i sami u sebi nosite deo te ludosti bez obzira koliko ste daleko. (Bez ljutnje molim). Postalo je važno u kom delu grada stanujete ne samo iz bezbedonosnih već i iz opservacionih razloga. Valjda će ljudi biti takvi do god nekome ne padne sa neba komad metala na kuću ili spavaću sobu.

    E, da. Kad smo kod spavaće sobe. Pa, šta oni misle. Za devet meseci u ovom gradu će moći da zatvore porodilište. Svi su nervozni jer celu noć osluškuju kroz otškrinut prozor ili gledaju u nebo. A noć je u standardnoj šemi organizacije vremena predviđena i za "druge stvari." Onaj njihov Predsednik je ceo svet upoznao sa svojim sex problemima, što sa ženom što sa ljubavnicom. On jedan ima te probleme i ceo svet se zbog toga trese. A kod nas deset miliona ljudi (aktivno mnogo manje) ima sex probleme jer nam avioni njihovog Predsednika remete mir i nikom ništa. Platiće oni ratnu štetu. Napravićemo i nove mostove, a ko će nam vratiti neprospavane noći. Bolje da smo "spavali" pa spavali. Bolje bi bilo i njima da nas ostave na miru, a i pilotima jer bi i oni "spavali" pa spavali.

    Inace, gotova je još jedna radna nedelja. Vreme oblačno, ništa se posebno ne dešava jer šta ćete posebnijeg dešavanja od ovog dešavanja. Šetamo se, počeli smo svaki dan da primamo posete društva koje nam dolazi sa decom da bi se igrali, a mi stariji ohrabrili da izdržimo. I mozda grešim, ali nama koji smo ostali u ovom gradu (a nismo navrat-na-nos otišli u Segedin, Peštu, Beč ili NY) je lakše nego onima koji su tamo. Oni su zabrinuti jer ne znaju kako je u gradu koji su napustili. Nama je lakše jer smo i u ovim okolnostima u svojim kućama, svojim krevetima, pidžamama i na okupu. U ova vremena je to možda bitnije nego bukvalno čuvati glavu od tomahavka.

    Moram vam priznati da imam osećaj da ste se malo zasitili i "pisama" i mene. Imam osećaj da sam vam dosadio. Ali šta da vam radim. Morate izdržati. Nemojte se predavati. Situacija je teška, ali stisnite zube. Biće bolje svima pa i vama. A uostalom, kada vidite da je stigao e-mail sa subjectom "Pisma..." vi to preskočite. Postoji i ono dugme "delete". Znate čemu služi.

    Priznajem, pišem ova pisma malo i zbog sebe. Da mi bude lakše.

    No, kao i uvek, ostajte dobro, do sledećeg Pisma

    Vole vas

L&S;&J;&G;