Sreda, 9. jun 1999.

Noć "pobede"

    Juče uveče gledala sam prenos rukometne utakmice Jugoslavija-Hrvatska. Gledala sam prenos i navijala za naše momke, pobedili smo, a onda je nastalo slavlje. Praštale su petarde, ljudi su vikali i pevali, čuo se smeh tako neuobičajen poslednjih meseci...

    Kad sam čula prvo praštanje pomislila sam da to puca PVO, onda sam slušala da li će se oglasiti sirene za početak vazdušne opasnosti, pa sam zaključila da ipak nije PVO, već da se ljudi raduju. Pomislila sam da je lepo što se raduju pobedi, mada nikad nisam delila tu opsesiju za pobedom nad Hrvatima u svakom sportu. (Zaista ne mogu da mrzim Dina Rađu i Tonija Kukoča kad sam navijala za njih i plakala od sreće kad je Jugoplastika prvi put postala prvak Evrope.) Onda se oglasio i PVO, a ljudi su i dalje pevali napolju. Tada mi je postalo čudno što ne idu u skloništa. Onda me je pozvala drugarica. "Da li si čula?", pitala je. "Da li sam čula šta?", pitala sam ja. "Pa završen je rat. Javio je RTS." E tad mi se razjasnilo: RTS je javio. Sveto pismo - RTS. Nije mi samo bilo jasno kako se to rat završio kao da je neko pritisnuo prekidač. Sad je rat, klik, sad nije rat. Ali kad je RTS javio to mora da je tako. Do duboko u noć ljudi su između zgrada pevali i igrali, slavila se "velika pobeda", slavila se "istrajnost u pružanju otpora"... To što je zemlja porušena i što nema struje i vode se zaboravilo. Zaboravilo se i da svakog jutra čekamo u redovima za hleb i mleko, a ulje i šećer ne postoje pa ni da se čeka u redu. Zaboravilo se da se satima putuje sa jednog mesta u gradu na drugo i da se u prevozu guramo više nego ovce u toru... Zaboravilo se na poginule vojnike i civile tokom ova dva meseca. Zaboravilo se i na dolazak NATO trupa na Kosovo i sve velike zakletve da to Srbija ne sme da dozvoli. Zaboravilo se i na to (ili nikad nije ni bilo u glavi) da je Potpis mogao da se dogodi i pre rata (naročito što su tada zahtevi bili manji). Zaboravilo se na mnogo toga, ali se slavila "velika pobeda nebeskog naroda" i njegovog velikog vođe, velikog umeoca da izgubi najviše moguće...

Violeta