Sreda, 7. april

Beograd, Petnaesti dan bombardovanja

    Danas sam u tramvaju u Beogradu videla ženu sa bedžom na kome je Klintonovo lice sa Hitlerovski brkovima, iza je americka zastava sa kukastim krstom na njoj i natpisom "Vratite mu Moniku". Zar nisu radikalne feministkinje te koje su početak nasilja pronašle u muškom seksualnom nasilju nad ženama! (Za one koji još ne shvataju bedž - ako bi to radio Monici, ne bi isto radio i Srbiji!).

    Novi grafiti po ulicana: "Kosovo - nacionalni park".

    Škole, univerziteti i sve ostale obrazovne institucije su zatvorene na neodredeno vreme. Ljudi uglavnom gledaju TV i to samo jednu istu pricu o mržnji prema agresiji. Ništa se u javnim glasilima ne može cuti osim podrške režimu, Srbiji, vojsci i mržnji prema neprijatelju. Samo su dve nezavisne novine preostale, beu komentara, bez potpisa novinara. NVO za ljudska prava i mir su zamrzle svoje aktivnosti da bi se sacuvale za kasnije.

    Život u Beogradu je spor, 5 autobusa dnevno ide za Budimpeštu. Cetvoro naših prijatelja je vec otišlo. Coveku se namece pitanje - da li se demokratija može uvesti pomocu bombi i straha? Znajuci pritom da je strah najbolje sredstvo za kontrolu nad umom. Da li su gradani srpske nacionalnosti žrtve ili taoci?

    Strah prolazi kroz razne faze medu ženama. Strah od prelaska preko mostova, strah od sirena, strah od svakog šuma, noci, vatre u nocnom nebu... U prve dve nedelje, aktivistkinje iz Centra su razgovarale o strahu sa ženama u 240 poziva iz 27 gradova. Takode smo primili podršku preko 200 email-ova od strane muškaraca i žena iz celog sveta. Mnogi od njih su prevedeni i okaceni o mirovni poster na zidu.

    Vecina naših albanskih prijatelja su oterani u Makedoniju. Dvoje se javilo u poslednja dva dana da bi nam rekli da su živi i da ne treba da se brinemo. Njihove price su stravicne. Njihovo prijateljstvo i poverenje u nas je dirljivo.

Nelegalna feministkinja i anti-fašista,
Žena u crnom