Subota, 3. april 1999.

Bez dobrog naslova...

    Sinoć su sirene, kao i svako drugo veče najavile dolazak aviona i početak vazdušne opasnosti. Nisam ni sanjao da će ova noć biti toliko posebna. Na zvuk sirene, većina stanara zgrade zatutnji niz stepenice trčeći ka skloništu, naivno verujući da će im imitiranje pacova spasiti život. Nekolicina ljudi ipak ostaje po spratovima prkoseći na taj nacin bombama koje padaju okolo. Istini za volju, nisu ni padale tako blizu do večeras.

    Sedeo sam u fotelji, zavaljen i chat-ovao sa dva prijatelja koristeći blagodeti moderne komunikacije. Prozor je bio otvoren. To radim iz predostrožnosti, jer ne želim da u nekom relativno bliskom pogotku, budem isečen staklom. Iskustvo onih koji stanuju bliže Batajnici. Tamo često gađaju. U jednom trenutku činilo mi se da čujem detonacije u daljini.

    Prijatelji sa kojima sam chatovao nisu ništa čuli pa sam mislio da je to grmljavina, zbog kiše koja je padala. Čovek želi sebe da umiri i u ratnim uslovima, da svoj strah opravda prirodnim zvucima. A onda sam začuo zlokobni fijuk, kao da ja nesto proletelo tik pored moje glave. Pomislio sam na ono sto bi moglo da bude najgore, da mozda gađaju zgradu republičkog i saveznog MUP-a, dva najbliža cilja od moje zgrade na samo nekoliko stotina metara. Najavljuju već danima da će to uraditi, ali jednostavno nisam mogao da verujem.

    A onda se sve zatreslo, kao da je zemljotres i odjeknula je stravična eksplozija. Moja soba je bila u polu mraku, a onda se čitava zacrvenela, na trenutak. Izleteo sam iz sobe i potrčao u dnevnu sobu iz koje se vide te dve zgrade. A onda sam začuo novi fijuk i video dve detonacije, rakete kako udaraju u zgradu i ogroman dim. Od te detonacije pao sam na pod ili sam se refleksno bacio. Nisam znao šta da uradim. Sakrio sam se u pretsoblju izmedju nosećih zidova i osluškivao. Čuo sam još dve eksplozije ali nisam začuo zlokobni zvuk rakete. Onaj koji tako lako ledi krv u žilama...

    Obuo sam se, nabacio već pripremljeni ranac na leđa, uzeo jaknu u ruku, i krenuo. Onda sam se vratio i isključio power na kompu, što inače ne radim. Pogledao sam jos jednom kroz prozor i video crvenu pečurku i vatrene jezike kako paraju nebo desetinama metara u vazduh. Tamo gde je bila jedna od dve zgrade nije bilo nicega sem ogromnog pozara. Trčao sam niz stepenice zajedno sa preostalim junacima koji su bili po spratovima. Dole je bila opšta panika, svi su nesto vikali, trčali okolo i histerisali. Izašao sam ispred zgrade i gledao požar. Skonio sam se od zgrade da mi ne bi neko staklo palo na glavu. A onda su krenule detonacije. Zgrada je goreći puštala eksplozije, jednu po jednu. Čuo sam zvižduke i video da se delovi zgrade nalaze svuda okolo. Kako je razdaljina svega nekoliko stotina metara, povukao sam se u skloniste, ka zgradi. U ulazu u kojem obično ima puno ljudi, nije bilo nigde nikoga. Samo dvoje ili troje ljudi koji su gledali kako dogoreva i kako dolaze prvi vatrogasci.

    Gledao sam u buktinju ne mogavši da se odvojim od iste. Sećao sam se detinjstva. Ulica u kojoj su te zgrade je prva ulica za koju me vezuju sećanja. Najdraža ulica u Beogradu. Tuda sam se toliko puta šetao, vozio bicikl leti kada nema gužve, vraćao se kući uvek kada bi izašao u grad. Te dve zgrade nisam nikada voleo, u njima su radili ljudi koji su me tukli na raznim demonstracijama. Sada mi je bilo žao. Ne ljudi vec te ulice. Mrzeo sam onoga ko je to uradio. Nije mu bilo potrebno. Iživljavanje. Osećao sam se bespomoćnim, besneo sam zbog toga. Besneo sam zbog straha koji sam pretrpeo.

    Nakon ovoga, barem za mene više ništa nije isto. Udarili su na moja osećanja, na prostor koji volim. U ušima su mi odzvanjale detonacije i plač dece u podrumu.

    Nakon toga sam se popeo ponovo u stan. Gledao sam požar odozgo i javio se najboljem prijatelju koji nije mogao da veruje da su pogodili baš to i da jedne od te dve zgrade više nema. Onda sam se vratio dole i ostatak večeri proveo u igranju karti. Slušao sam vesti na malom televizoru u prostorijama kućnog saveta. Pred zoru, dok je još trajala uzbuna otišao sam u stan i zaspao. Zapamtio sam samo pitanje jedne od voditeljki na CNN-u o tome da li ce sutradan na koncertu biti toliko ljudi... Iako mi se gade grand&mega;&deki;&svisvisvi;&diskoteke; na trgu, dobio sam želju da odem.

    Ujutro, kada sam ustao otišao sam do mesta na kojem su pale bombe. Moja ulica se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, na cijem samom pocetku su te dve zgrade. Idući tamo sretao sam ljude koji su se vraćali. Svi su bili smrknuti i lica zagledanog ispred sebe, u zemlju. Čitao sam im sa lica bes i nemoć. Ja sam ih upitno gledao... kao da sam želeo da ih pitam kako je tamo? ©ta ima? Na šta to zapravo liči, iz blizine? A onda sam stigao do samog mesta.

    Jedna zgrada je predratna, stara. Ona je izgorela cela a samo su ostali spoljni noseći zidovi i betonske spratne ploče. Sva je bila crna.

    Videlo se mesto na kojem je bomba udarila. Samo tu je bila probijena fasada. Ništa sem tog skeleta nije ostalo. Sa druge strane ulice, novija, do juče metalna i staklena zgrada je izgledala kao zgarište. Betonske ploče su bile naslagane kao listovi papira u nekoj zatvorenoj svesci. Staklo više nije postojalo. Čelik je goreo i topio se još uvek. Obe su jos uvek puštale po malo tamnog dima iz sebe. Ispred njih je stajalo nemo, negde oko 1000 ljudi. Po neka besna psovka, parala je tisinu. Vatrogasci su i dalje nešto petljali okolo. Policija je zabranjivala fotografisanje.

    Okrenuo sam se i krenu kući. Pogledao sam u porodilište koje se nalazi 50 metara od zgrada, stambene zgrade koje su bile crne i popucale iza njih na desetak metara... Hodao sam polako preko mosta i razmišljao kada će njega da sruše. Bio sam blizu kuće kada sam primetio jednog klinca koji je krenuo ka mestu gde su pale bombe. Pogledao me je a ja sam pogledao zemlju, negde ispred sebe... i želeo da propadnem u nju.

anonimus