May 3^rd, 1999

Novi Sad Bridge Is Falling Down

    Od početka sam znao da je sve samo san. Bilo je suviše dobro da bi bilo istinito. Bio sam u onom stanju kada niti spavaš niti si budan. Retki trenuci sreće kada možeš da budeš gde god poželiš. Tada je počelo...

    Prvo se čuo zastrašujući tresak i udaljeno lomljenje stakla. Instiktivno sam se srušio sa kreveta i otpuzao što dalje od prozora. Kerovi su uplašeno lajali, dok je mlađi brat počeo da vrišti dozivajući mamu. Čula se pucnjava i nebo je zasvetlelo, verovatno od protivavionske vatre. Kroz mozak mi je sevnulo - biće još. I onda, najgori zvuk na svetu. Mislim da ga nikada neću zaboraviti. Zvuk koji čoveka natera da oseti koliko je mali, da ga ponizi u svojoj bespomoćnosti protiv nečeg tako moćnog i zastrašujućeg. Ne znam da li je raketa proletela tačno iznad naših glava, ali je u tom trenutku svakako izgledalo tako. Ostalo nam je samo da se molimo se da su te rakete stvarno precizne kao što kažu. Sekund kasnije cela zgrada se zatresla. Roletne su se polomile, ostatak prozora je popucao i fasada je počela da otpada. Pomislio sam - gotovo je. Uspaničeno svi smo strčali dole, gde je već bilo dosta komšija. Svi su pitali: "Šta to gađaju?". Niko nije znao, ali niko nije ni smeo da izađe da vidi o čemu se radi. Ostalno nam je jedino da čekamo. Panika je polako popuštala i zamenjivao ju je bes. "Šta su nas našli, da im jebem mamu bezobraznu. Šta smo im mi skrivili? Neka idu nek ubiju onog skota na Dedinju. Zašto moju decu gađaju?" - govorio je brkati komšija. Kako se u narednih 15 minuta ništa više nije čulo, sestrin momak i ja smo izašli napolje da vidimo šta se dešava. Nismo morali puno da tražimo. Čim smo izašli napolje, videli smo ga...

    "Jebo te, nema mosta" - uzviknuli smo u isto vreme.

    Sunce je tek počelo da izlazi, dajući Dunavu karakterističnu crvenu boju. Simbolika je bila više nego očigledna. Most je izgledao kao ranjena divlja životinja, lagano tonući sve dublje u mulj. Izgledao je kao da se izvinjava što neće više moći da propušta zaljubljene parove subotom do Petrovaradinske tvrđave. Kao da se izvinjava što je dopustio da ga poruše. Međutim, nije imao šanse. Raketa, ironično nazvana na jeziku istrebljenog naroda, pogodila ga je u pravo centar.

    A ispred mosta gomila policajaca i vojnika, kao i vozač autobusa kome je još cureo znoj sa lica. Kako smo kasnije čuli da je vozač samo minut ranije krenuo ka mostu, bilo bi 50 sahrana više tog dana u Novom Sadu.

    Jedan prijatelj iz Beograda mi je poslao pismo "Moje najdublje saučešće svim stanovnicima Novog Sada, kao i svim onim ljudima koji su imali prilike da ležerno prelaze taj most u smiraj nekog letnjeg dana na putu ka tvrđavi. Dunav je ispod tog mosta izgledao baš kao prava reka, brz i moćan, a ne kao ova močvara koju imamo u Beogradu. Kad bi čovek bacio pogled na Novi Sad sa Petrovaradinske utvrde, učinilo bi mu se da Dunav nekako drži grad u opsadi, zaokružuje ga, a onda iznenada most preseća i probija tu opsadu."

    Sutradan preko 50 000 novosađana je preko celog dana dolazilo mostu na "sahranu". Mnogi su plakali, osećajući da je sa mostom otisao i deo našeg grada, a samim tim i deo naš. Za nas mladje most je oduvek bio tu, kao nešto nepromenljivo i večno, dok su se stariji sećali kako je još Hitler na istom mestu porušio most za vreme II svetskog rata. Jedan od njih je rekao: "Mi Starosadjani znamo da ta gvozdena skalamerija nije bila graditeljsko remek delo. Šta više bio je to ružan, nezgrapan, poput kerećeg repa kriv most, ali je bio naš i zato najlepši i najdraži na svetu celom. Taj most je bio spomenik našim emocijama. Preko njega nikada ni kamioni nisu smeli da prelaze, a kamoli tenkovi. Mislim da na tom mestu ne treba graditi novi, onim dvoma stubovima mosta koji su razorili Nemci treba da na večnoj straži ubuduće strah čuvaju i dva nova. Četiri stuba bivših novosadskih mostova, kao opomena za nezaborav. Pozdrav stari moj."

Dušan
22 godine, student