June 1^st, 1999

Bomba je pala. Mislila sam da sam mrtva

Autor je izveštač Tajmsa sa Kosova. Ovaj izveštaj je objavljen nakon što su NATO snage pogodile konvoj stranih novinara, na Kosovu, blizu Prizrena, 31. maja 1999.

     Bomba je eksplodirala nekoliko jardi ispred i levo od mene. U tom trenutku pomislila sam da sam mrtva.

     Čula sam strašnu buku i pomislila da je to poslednje što ću čuti na ovom svetu. Pala sam na zemlju, i bila sam zapanjena kada se gust sivo-crni dim razišao i kada sam otkrila da sam još uvek živa.

     Bili smo duboko na jugozapadnom Kosovu, blizu linije fronta, i išli smo ka Prizrenu, koji se nalazi nedaleko od granica sa Albanijom i Makedonijom. U konvoju su bila dva automobila, sa pet novinara i dva vozača, od kojih je jedan bio i prevodilac. Kada smo stigli do tunela, na oko četiri milje od Prizrena, bilo je očigledno da je tunel bio nedavno pogođen. Ceo put je bio zasut kamenjem i šljunkom, i praktično neprohodan. Odlučili smo da izađemo iz kola, popnemo se preko naslaga šljunka i pešice odemo do Prizrena.

     U Prizrenu smo proveli oko tri sata. Kada smo ustopirali prevoz nazad do tunela otkrili smo da postoje dva tunela jedan do drugog na rastojanju od oko 30 jardi. Međutim i drugi tunel je bio neprohodan.

     Izgledali su kao obični tuneli na planinskim putevima. Ali su postali nove strateške mete, jer su predstavljali poslednju relativno sigurnu rutu jugoslovenskoj vojsci za put iz Prištine i drugih gradova ka graničnom području.

     Samo što smo počeli da se penjemo preko gomile šljunka, na putu nazad ka našim kolima, zvuk aviona, koji se uvek čuo, odjednom je postao mnogo jači. U tom trenutku, svi smo jednostavno znali da ćemo biti bombardovani. Nismo imali gde da pobegnemo ni gde da se sakrijemo.

     Ostaci najbližeg tunela izgledali su kao smrtonosna zamka, jer je postojala mogućnost da budemo zatrpani žljunkom. Obližnja rečna obala je bila previše otvorena i nezaštićena. Sagorela olupina vojnog vozila je još uvek tinjala u šipražju.

     Onda je pala prva bomba.

     Svi smo se razbežali. Skoro istovremeno nailazio je i drugi avion. U tom trenutku nas troje smo potrčali ka ulazu u najbliži tunel. Skoro svi smo se dovikivali i vrištali - pokušavajući da nađemo nađemo najsigurnije mesto na koje bi smo se sakrili. Ali takvog mesta jednostavno nije bilo.

     Onda je pala druga bomba i to je bio trenutka kada sam pomislila da sam mrtva. Kada sam se oporavila, otpuzala sam na nogama a portugalski radio reporeter mi je doviknuo da otrčim do drugog tunela.

     Onda se začuo zvuk još jednog aviona. U istom momentu videla sam olupinu jednog od naših automobila. Bio je potpuno spljošten. Kada smo ga poslednji put videli, vozač/prevodilac, Nebojša Radojević je bio u njemu. Portugalac i ja smo se skotrljali do šipražja i pronašli odvodni kanal širine oko 6 fita. vert about six feet in diameter. Počeli smo da se uvlačimo kada se začuo još jedan zvuk napada nesmanjenog intenziteta. Moj kolega je hteo da se uvuče dublje u kanal. Ja sam se uplašila da ne budem živa spaljena.

     Našli smo kompromis i sakrili se blizu ulaza. Zvuk četiri eksplozije pretio pun mržnje. Izgledalo je kao da napad nikada neće prestati. Dozivali smo ostale da nam se pridruže, ali od njih nije bilo ni traga ni glasa. Odlučili smo da ostanemo u kanalu najmanje pola sata kada zvuk konačno utihne. Posle oko 20 minuta, začuli smo zvuk automobila u blizini.

     Nekoliko trenutaka kasnije, ogromni vojnici Vojske Jugoslavije provirili su kroz ivicu kanala, pružili ruke i izvukli me napolje. Jedna se široko nasmejao i zagrlio me kao otac. Skoro noseći me ispratili su me do njihovog vozila, gde su bili svi osim jednog člana naše ekipe. Nismo mogli da pronađemo Nebojšu.

     Nenad Golubović, drugi vozač i heroj proteklog sata, zbog smirenosti pod paljbom, ostao je da potraži Nebojšu, a nas ostale su odvezli u obližnje selo. Srbi i Muslimani su izlazili iz svojih domova, skupljali se oko nas nudeći nam sokove, stolice i cigarete koje život znače.

     Tada sam zapazila da se ovaj prizor gostoljubivosti dešavao na oko pola metra od mosta - jednoe od ključnih meta NATO-a. Nas dvoje smo molili da bi trebalo da nađemo neko drugo mesto na kom bi se sakupili. Vojni lekar odveo nas je do dva automobila i odvezao do mesta nekoliko milja dalje koje je izgledalo kao uspavano selo, ali je ustvari bilo vojna baza.

     Ono što je usledilo bio je jedan od najčudnijih momenata mog života. Tretirali su nas kao kraljeve, na način koji ja nisam dosada iskusila, čak ni na čajanki u Domu Lordova. U ovom bizarnom svetu, nekoliko minuta nakon što sam skoro ubijena od strane NATO-a, ljudi koje baš alijansa pokušava da uništi su me tetošili i smirivali.

     Pladnji govedine, hleba i sira su se prostrli pred nama. Lekar se pobrinuo za naše lakše povrede, a desetine vojnika su provele celu noć smirujući naše živce. Tokom celog vremena NATO avioni su preletali veoma nisko iznad sela. Tek tada je bilo vremena da se lekar pobrine za moje povrede. One su bile čudesno lake - posekotine i ogrebotine na nogama, desnoj ruci i čelu. Oko sat vremena nakon što smo stigli u selo, vojnik koji je otišao da ispita štetu kod tunela se vratio. Doneo je vesti da je Nebojša poginuo. Vojska je donela njegovo prilično neprepoznatljivo telo nazad u selo, njegovom najboljem drugu Nenadu da ga pripremi za sahranu.

     Takođe smo otkrili da se jedan od članova naše ekipe, kamerman portugalske televizije, odvojio od nas tokom poslednjeg udara. On je uleteo u reku, gde ga je planinska struja odnela oko milju i po - sve zajedno sa njegovom kamerom. Uspeo je da se izvuče na obalu, nedaleko od manastira, ali su ga uhapsili pod sumnjom da je oboreni pilot. Njegovi dokumenti su na kraju ubedili vlasti u njegov identitet. Potom je odvežen do Prištine, zastrašujućim četvoročasovnim putovanjem preko planinskih puteva, gde nas se pridružio. Prošao je kroz neprekidnu paljbu Oslobodilačke vojske Kosova, koja je pokušavala iz zasede da napadne njegovu policijsku pratnju.

     Takođe, u bombardovanju su lakše povređeni reporter portugalske televizije, Elsa Marujo i Danijel Šifer, francuski filozof koji je organizovao naš put. On je povredio ruku, nogu i nos.

     Sinoć smo prošli još jedan zastrašujući put kroz put pun snajperista, za koji nam je rečeno da je rekli da je prepun članova OVK i gde su desetine Srba ubijene u poslednjih 10 dana. Prespavali smo u hotelu Grand u Prištini.

     Danas ću pokušati da odem odavde. Najmanje što mogu je da pokušam da odem. Horor koji sam preživela me naterao da još bolje shvatim u kom očajnom položaju je narod Kosova, uhvaćenog između vrištećih đavola NATO-a i zastrašujuće gomile OVK.

     Zvaničnici NATO-a su rekli da je jedan avion napao tunel pored puta gde su novinari ranjeni ali je porekao da su napadali vozila. Portparol je rekao da alijansa izražava divljene stranim novinarima koji su hteli da izveštavaju sa Kosova, ali ne može da garantuje njihovu sigurnost.

Eve-Ann Prentice
reporter Tajmsa