Ponedeljak, 29. mart 1996.

RASTURANJE JUGOSLAVIJE, KOLONIZOVANJE BOSNE

     Otava, Kanada

     Ovaj tekst je napisan u vreme Dejtonskog sporazuma iz 1995 godine (Covert Action Quarterly, Proleće 1996, Br. 56 sadrži potpun članak sa fusnotama; opširnija verzija se nalazi u "Globalizaciji siromaštva", 13. glava). Makroekonomska ograničenja koja su nametnuli strani poverioci Beograda od kraja osamdesetih su pažljivo sinhronizovana sa vojnim i obaveštajnim poslovima NATOa. O sudbini Kosova je već odlučeno. Celokupna jugoslovenska privreda je saterana u bankrot pomoću smrtonosnih lekova MMFa. Sporazum iz Rambujea je slika modela kolonijalne uprave i vojne okupacije nametnute Bosni Dejtonskim sporazumom.

     Na Kosovu su se privredne reforme podudarile sa istovremenim osiromašenjem kako albanskog tako i srpskog stanovništva, doprinoseći raspirivanju etničke napetosti. Namerno manipulisanje tržišnim silama je uništilo privrednu aktivnost i životni elan ljudi, stvorivši situaciju socijalnog očaja...

     Uporedo sa uništenjem federativne Jugoslavije, slične makroekonomske reforme pod palicom MMFa su nametnute i Albaniji, sa katastrofalnim privrednim i društvenim posledicama. Autor u zasebnom tekstu analizira stradanje Albanije, krunisano vojnom intervencijom Zapada 1997.

* * *

     Dok teško naoružane američke i NATO trupe nameću mir u Bosni, štampa i političari složno oslikavaju zapadnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji kao plemenitu, iako katastrofalno zakasnelu, reakciju na pojavu etničkih masakra i kršenja ljudskih prava. Uoči Dejtonskog sporazuma, novembra 1995, Zapad je bio željan da se predstavi kao spasilac južnih Slovena i da zasuče rukave u "obnovi" novih suverenih država.

     Po blagovremeno zadatoj šemi, zapadno javno mnjenje se dovodi u zabludu. Uobičajeno je mišljenje da je stradanje Balkana rezultat "agresivnog nacionalizma", neizbežne posledice etničkih i verskih zavada duboko ukorenjenih u istoriji. Slično tome, komentatori spominju "Balkanske igre moći" i sukob jakih političara kada objašnjavaju konflikte.

     Ekonomski i društveni uzroci konflikta se gube u baražnoj vatri slika i samodovoljnih analiza. Duboka privredna kriza koja je prethodila ratu je davno zaboravljena.

     Strateški interesi Nemačke i SAD da sačine podlogu za dezintegraciju Jugoslavije se ne spominju, kao ni uloga stranih zajnodavaca i međunarodnih finansijskih ustanova. U očima svetskih medija, zapadne sile nisu odgovorne za osiromašenje i uništenje nacije od 24 miliona ljudi.

     Međutim, kroz dominaciju nad globalnim finansijama, zapadne sile su, idući za svojim nacionalnim i zajedničkim strateškim interesima, pomogle da se jugoslovenska privreda obori na kolena i dolile ulja na već tinjajuće etničke i društvene sukobe. Sad je bio red na jugoslovenske ratoborne zemlje-naslednice da osete blagodet milosti međunarodne finansijske zajednice.

     Dok svet sa pažnjom prati pokrete trupa i prekide vatre, međunarodne finansijske ustanove užurbano prikupljaju strane dugove bivše Jugoslavije iz preostalih država, dok pretvaraju Balkan u mirnu luku za slobodno preduzetništvo. Održavajući bosanski mirovni ugovor oružjem NATOa, Zapad iznosi na videlo program "obnove" koji toj ojađenoj zemlji oduzima suverenitet u meri kakva nije viđena u Evropi od II svetskog rata. Sastoji se pre svega u pretvaranju Bosne u podeljenu zemlju pod vojnom okupacijom NATO i zapadnom upravom.

Neo-kolonijalna Bosna

     Oslanjajući se na Dejtonski sporazum, koji je stvorio bosanski "ustav", SAD i Evropska zajednica su ugradile kompletnu kolonijalnu upravu u Bosni. Na čelu joj je postavljen Visoki predstavnik, Karl Bilt, bivši predsednik švedske vlade i predstavnik Evropske zajednice u bosanskim mirovnim pregovorima. Bilt ima izvršnu vlast po svim građanskim pitanjima, sa ovlašćenjem iznad obeju vlada - i Bosanske Federacije i Republike Srpske. Da sve bude kristalno jasno, po sporazumu "Visoki predstavnik ima poslednju reč na sceni što se tiče tumačenja sporazuma". On će raditi i sa Visokom vojnom komandom IFORa, kao i sa zajmodavcima i donatorima.

     Savet bezbednosti UN je takođe postavio "komesara" ispod Visokog predstavnika, da vodi međunarodnu građansku policiju. Irski policijski zvaničnik Piter FicDžerald, sa iskustvom iz UN policija u Namibiji, Salvadoru i Kambodži, rukovodi sa preko 1700 policiajaca iz 15 zemalja. Ova policija se raspoređuje po Bosni nakon petodnevne obuke u Zagrebu.

     Novi ustav prepušta uzde ekonomske politike Breton-Vudskim ustanovama i Evropskoj banci za obnovu i razvoj u Londonu. MMF je ovlašćen da postavi prvog guvernera bosanske Centralne banke, ko, kao i Visoki predstavnik, "neće biti državljanin Bosne i Hercegovine ni susednih država".

     Pod regentstvom MMFa, Centralna banka neće smeti da radi kao Centralna banka: "prvih šest godina... ne sme da premaši kreditnu masu stvaranjem novca, operišući u tom smislu kao upravljač valutom". Ni Bosna neće imati svoju valutu (izdavaće papirni novac samo u iznosu deviznih rezervi), niti će joj biti dozvoljeno da mobiliše svoje unutrašnje izvore. Njena sposobnost samofinansiranja svoje obnove kroz nezavisnu monetarnu politiku ne dolazi u obzir.

     Dok je MMF tutor Centralne banke, Evropska banka za obnovu i razvoj predsedava Komisijom za javna preduzeća, koja nadzire rad javnog sektora, što uključuje energiju, vodu, poštu, telekomunikacije i transport. Predsednik ove Banke postavlja predsednika Komisije i upravljaće prestrukturisanjem javnog sektora, što pre svega znači rasprodaju državnie i društvene imovine i nadzor nad dugoročnim investicijama. Zapadni zajmodavci su i osnovali ovu banku da bi "kreditiranju dali izrazitu političku dimenziju".

     Dok Zapad razglašava svoju podršku demokratiji, stvarna politička moć počiva u rukama paralelne bosanske "države", čije izvršne funkcije drže ne-državljani. Zapadni zajmodavci su ugradili svoje interese u ustav zbrzeljan radi njih samih. Učinili su to bez ustavotvorne skupštine, bez organizacija bosanskih građana , i bez načina da se "ustavu" dodaju amandmani. Njihovi planovi za obnovu Bosne su više namenjeni zadovoljavanju zajmodavaca, nego čak i elementarnih potreba Bosanaca.

     A što da ne? Neokolonizacija Bosne je logičan vrhunac dugotrajnih napora Zapada da raščini jugoslovenski eksperiment sa tržišnim socijalizmom i radničkim samoupravljanjem i umesto toga nametne diktat slobodnog tržišta.

Stvari kakve će doći

     Multietnička socijalistička Jugoslavija je nekad bila regionalna industrijska sila i privredni uspeh. Dve decenije pre 1980, njena stopa rasta BNP iznosila 6,1 posto u proseku, medicinska nega je bila besplatna, stopa pismenosti oko 91 odsto, a očekivani životni vek 72 godine. Posle decenije zapadnog ekonomskog mešanja i pet godina dezintegracije, rata, bojkota i embarga, privrede bivše Jugoslavije su slabe, a industrije razmontirane.

     Implozija Jugoslavije delom potiče od mahinacija SAD. Uprokos nesvrstavanju Beograda i njegovim širokim trgovinskim vezama sa Evropskom zajednicom i SAD, Reganova uprava je nišanila na jugoslovensku privredu u "osetljivo tajnoj" direktivi-odluci Nacionalne bezbednosti broj 133, "Politika SAD prema Jugoslaviji". Cenzurisanoj verziji je skinuta oznaka tajnosti 1990, gde se naveliko razrađuje odluka broj 54 o Istočnoj Evropi, izdata 1982. U ovoj se poziva na "proširenje napora da se unapredi 'tiha revolucija' da bi se zbacile komunističke vlade i partije" i reintegraciju istočnoevropskih zemalja u tržišno orijentisanu privredu.

     SAD su se ranije pridružile ostalim međunarodnim kreditorima Beograda u nametanju prvog kruga makroekonomskih reformi 1980, ubrzo po smrti Maršala Tita. Uzastopni programi pod pokroviteljstvom MMFa su otad nastavili sa dezintegracijom industrijskog sektora i rasparčavanjem jugoslovenskog sistema socijalne zaštite. Sporazumi o restrukturisanju dugova su povećali sam dug, a obavezna devalvacija je ozbiljno nagrizla životni standard Jugoslovena.

     Ova početna runda restrukturisanja je utrla stazu. Tokom osamdesetih, MMF je periodično propisivao naredne doze svojih gorkih ekonomskih lekova, dok je jugoslovenska privreda lagano tonula u komu. Industrijska proizvodnja je pala do negativne stope rasta od 10 odsto do 1990 - sa svim predvidljivim posledicama po društvo.

G. Marković ide u Vašington

     U jesen 1989, baš pred pad berlinskog zida, jugoslovenski savezni premijer Ante Marković se u Vašingtonu sreo sa predsednikom Džordžom Bušom, da pregovara o novom paketu finansijske pomoći. Za uzvrat, Jugoslavija se obavezala na još oštrije privredne reforme, uključujući novu devalviranu valutu, još jedno zamrzavanje plata, srubljivanje javne potrošnje, i uklanjanje društvenog vlasništva i samoupravljanja u preduzećima. Beogradska nomenklatura, uz pomoć zapadnih savetnika, priprema teren za misiju predsednika vlade, primenjujući unapred mnoge od traženih reformi, uključujući i veću liberalizaciju zakona o stranom ulaganju.

     "Šok terapija" je počela januara 1990. Iako je inflacija pojela zarade, MMF je naredio da se plate zamrznu na nivou iz novembra 1989. Cene su nastavile da neometano rastu, i realne zarade su pale za 41 posto za prvih šest meseci 1990.

     MMF je takođe praktično kontrolisao jugoslovensku centralnu banku. Njegova stroga novčana politika je osakatila sposobnost savezne države da finansira svoje ekonomske i socijalne programe. Državni prihodi, koji je trebalo da budu preneti na republike i pokrajine, umesto toga su otišli na serviranje saveznog duga kod londonskog i pariskog kluba. Republike su uglavnom ostavljene da se snalaze.

     Jednim jakim zamahom, reformatori su isprojektovali završni kolaps jugoslovenskih saveznih finansija, i smrtno ranili njene savezne političke institucije. Presekavši finansijske arterije između Beograda i republika, reforme su podgrejale separatističke težnje koje su se hranile ekonomskim faktorima kao i etničkim podelama, i praktično obezbedile de fakto secesiju republika. Budžetska kriza koju je uveo MMF je stvorila ekonomski svršeni čin, koji je otvorio put formalnoj secesiji Hrvatske i Slovenije juna 1991.

Oborena nevidljivom rukom

     Reforme koje su zajmodavci tražili od Beograda su pogodili i srž jugoslovenskog sistema društvene svojine i radničkog samoupravljanja preduzećima. Jedan posmatrač je primetio da je "cilj bio da se jugoslovenska privreda podvrgne masivnoj privatizaciji i rasklapanju javnog sektora. Birokratija komunističke partije, pre svega njen vojni i obaveštajni sektor, su posebno vrbovani i nuđena im je finansijska i politička podrška pod uslovom da nametnu brzu rasprodaju društvene zaštite jugoslovenske radne snage".

     To je bila ponuda koju očajna Jugoslavija nije mogla da odbije. Po savetu zapadnih advokata i savetnika, Markovićeva vlada je progurala fiskalni zakon koji je terao "nelikvidne" firme u bankrot ili likvidaciju. Po novom zakonu, firma koja nije 30 uzastopnih dana mogla da plaća račune, ili 30 od 45 dana, potpada pod postupak bankrotstva koji vlada pokreće u roku od 15 dana.

     Napad na socijalističku privredu je sadržao i nov zakon o bankama namenjen pokretanju likvidacije "udruženih banaka" u društvenoj svojini. Za dve godine, više od pola banaka u zemlji je nestalo, i zamenjeno novoosnovanim "nezavisnim profitno orijentisanim ustanovama".

     Ove promene u zakonodavstvu, u kombinaciji sa MMFovom politikom pritezanja kajiša u industriji i otvaranja privrede stranoj konkurenciji, su ubrzale opadanje industrije. Od 1989 do septembra 1990, bankrotiralo je više od 1000 preduzeća. Do 1990, godišnja stopa rasta BNP je pala na -7,5 odsto. Već 1991, BNP je pao za daljih 15 posto, a industrijska proizvodnja za 21.

     Paket MMFa je bez sumnje prethodio padu dobrog dele jugoslovenske dobro razvijene teške industrije. Druga društvena preduzeća su preživela ne isplaćujući radnike. Više od milion radnika je i dalje bilo na platnim spiskovima a nije dobijalo plate krajem 1990. Ti su imali sreće. Nekih 600,000 Jugoslovena je već ostalo bez posla do septembra 1990, a to je tek bio početak. Prema Svetskoj banci, još 2.435 industrijskih preduzeća, uključujući neke od najvećih, je bilo viđeno za likvidaciju. Njihovih 1,3 miliona radnika - pola preostale industrijske radne snage - je bilo "višak".

     Od 1991. su realne plate slobodno padale, socijalni programi se rušili, a nezaposlenost divljala. Razgradnja industrije je oduzimala dah svojom veličinom i surovošću. Njen politički i društveni uticaj, koliko god teško merljiv, je bio ogroman. "Propištali su", kako se izrazio patricijski londonski Fajnenšl Tajms.

     Manje bodro, jugoslovenski predsednik Borisav Jović je upozorio da reforme "imaju primetno nepovoljan uticaj na celokupnu strukturu društva... građani su izgubili poverenje u državu i njene institucije... dalje produbljivanje ekonomske krize i rast socijalne napetosti je bitno uticao na pogoršavanje društveno-političke situacije".

Politička ekonomija dezintegracije

     Neki Jugosloveni su se udružili u izgubljenoj bici da spreče uništenje svoje privrede i sistema. Kako primećuje jedan posmatrač, "radnički otpor je prelazio etničke crte, i Srbi, Hrvati, Bosanci i Slovenci su se mobilisali... rame uz rame sa drugim radnicima". Ali, ekonomska borba je pogoršala ionako napete odnose među republikama - i između republika i Beograda.

     Srbija je odmah odbila takve planove, i oko 650.000 srpskih radnika je štrajkovalo protiv savezne vlade i politike plata. Druge republike su išle drugim putevima, ponekad protivrečeći samim sebi.

     U relativno bogatoj Sloveniji, naprimer, secesionističke vođe, kao što je predsednik Socijaldemokratske partije Jože Pučnik, su podržavale reforme: "sa ekonomskog stanovišta, ja mogu samo da se složim sa socijalno bolnim merama u našem društvu, kao što je rizik nezaposlenosti i smanjenje radničkih prva, jer su potrebne da bi proces ekonomskih reformi napredovao".

     U isto vreme, Slovenija se pridružila drugim republikama u otporu naporima savezne vlade da ograniči njihovu ekonomsku autonomnost. I hrvatski vođa Franjo Tuđman i srpski Slobodan Milošević su se pridružili slovenačkim vođama u jurišu na savezne pokušaje nametanja oštrih reformi.

     Na višepartijskim izborima 1990, ekonomska politika je bila u središtu političke debate, kad su separatističke koalicije smenile komuniste u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji. Upravo kao što je ekonomski kolaps podbo klizanje prema otcepljenju, tako je otcepljenje rasplamsalo ekonomsku krizu. Saradnja među republikama je praktično prestala. Dok su republike hvatale jedna drugu za gušu, i privreda i sama nacija su se otisle niz zlokobnu spiralu naniže.

     Proces je ubrzavao nizbrdo dok su republička vođstva insistirala na društvenim i privrednim podelama da bi ojačale sopstvena oruđa: "Republičke oligarhije, sve pune vizija o sopstvenom 'nacionalnom preporodu', umesto da biraju između stvarnog jugoslovenskog tržišta i hiperinflacije, odlučile su se za rat koji bi prikrio stvarne uzroke ekonomske katastrofe".

     Uporedna pojava milicija lojalnih secesionističkim vođama je samo ubrzala zapadanje u haos. Ove milicije, u spirali zlodela, nisu samo podelila narod duž etničkih linija, nego su rasparčale i radnički pokret.

Pomoć zapada

     Privredne mere su samo izgradile temelj za rekolonizaciju Balkana. Da li je radi toga trebalo rastavljati Jugoslaviju, bilo je predmet rasprave među zapadnim silama, gde je Nemačka prva podupirala secesiju, a SAD, bojeći se da otvori Pandorinu kutiju nacionalizma, u početku se zalagala za očuvanje Jugoslavije.

     Nakon odlučujuće pobede Franje Tuđmana i desničarske Demokratske zajednice u Hrvatskoj, maja 1990, nemački ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer, skoro svakodnevno u kontaktu sa svojim parnjakom u Zagrebu, dao je zeleno svetlo za otcepljenje Hrvatske. Nemačka nije pasivno posmatrala; ona je "zadavala tempo zapadnoj diplomatiji" i pritiskala svoje zapadne saveznike da priznaju Sloveniju i Hrvatsku. Nemačka je među saveznicima tražila odrešene ruke radi "uspostavljanja ekonomske dominacije u celoj Miteleuropi".

     Vašington je, sa druge strane, više voleo "labavo jedinstvo uz ohrabrivanje demokratskog razvoja... [predsednik vlade] Bejker je rekao Tuđmanu i [slovenačkom predsedniku] Milanu Kučanu da SAD neće ohrabrivati ni podržavati jednostrano otcepljenje... ali ako moraju da odu, insistiraće da pregovorima dođu do sporazumnog odlaska".

     Umesto toga, Slovenija, Hrvatska i, konačno, Bosna su povele krvave građanske ratove protiv "krnje" Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) ili srpskih nacionalista ili oboje. Ovog puta su SAD sa zakašnjenjem preuzele radikalnu diplomatsku ulogu u Bosni, ojačale veze sa Hrvatskom i Makedonijom, i postavile se kao glavni igrač u ekonomskoj i političkoj budućnosti regiona.

Posleratni režim

     Zapadni zajmodavci su sad posvetili pažnju zemljama naslednicama Jugoslavije. Nestankom Jugoslavije, ekonomski aspekti posleratne izgradnje se uglavnom ne pominju, a izgledi za obnovu novih nezavisnih republika izgledaju bledo. Spoljni dug Jugoslavije je pažljivo izdeljen republikama naslednicama, koje se sad dave u zasebnim preprogramiranjima i sporazumima o strukturnom prilagođavanju.

     Donatori i međunarodne agencije se slažu da prethodne makroekonomske reforme prihvaćene po savetu MMFa nisu sasvim postigle cilj, te je dalja "šok terapija" potrebna da se obnovi "privredno zdravlje" u zemljama naslednicama Jugoslavije. Hrvatska i Makedonija su postupile po MMFovim smernicama. Obe su se saglasile sa paketima zajmova - da otplate svoje delove saveznog duga - što zahteva konsolidaciju procesa započetog bankrot programom Ante Markovića. Već poznata šema zatvaranja pogona, izazvanih padova banaka i osiromašenja i dalje drži korak.

     A svetski kapital aplaudira. Uprkos očigledne krize u sistemu socijalne zaštite i desetkovanju privrede, makedonski ministar finansija Ljube Trpevski sa ponosom objavljuje štampi da su "Svetska banka i MMF stavljaju Makedoniju među najuspešnije zemlje po pitanju tekućih tranzicionih reformi".

     Poglavar misije MMFa u Makedoniji, Pol Tomsen, se slaže. "Rezultati programa stabilizacije su impresivni", kaže, i posebno naglašava "efikasnu politiku plata" koju je prihvatila skopska vlada. Ipak, dodaju njegovi pregovarači, biće potrebno još rezanja budžeta.

     Ali zapadna intervencija najviše se uvlači u nacionalnu suverenost Bosne. Neokolonijalna administracija nametnuta Dejtonskim sporazumom, podržana NATOvom vatrenom moći, jemči da će se o budućnosti Bosne odlučivati u Vašingtonu, Bonu i Briselu - ne i u Sarajevu.

Rekonstrukcija na kolonijalni način

     Ako se Bosna ikad uzdigne iz ratnog pepela i neokolonijalizma, opsežna obnova će biti suštinsko pitanje. Sudeći po nedavnoj balkanskoj istoriji, zapadna pomoć će pre odvući Bosnu u Treći svet, nego što će je izdići do njenih evropskih suseda.

     Bosanska vlada procenjuje da bi obnova koštala 47 milijardi dolara. Zapadni donatori su obećali 3 milijarde u vidu kredita za obnovu, od čega je dosad odobreno samo 518 miliona. Deo ovog novca je već odvojen za finansiranje civilnih troškova IFORa a deo da se isplate međunarodni poverioci.

     Svežim zajmovima će se vraćati stari dugovi. Nizozemska centralna banka je velikodušno omogućila "premošćavanje" od 37 miliona da bi Bosna isplatila zaostatak prem MMFu, bez čega joj MMF ne bi dao sveže pare. Surov je i apsurdan paradoks što toliko željeni zajam iz novostvorenog "hitnog prozora" MMFa za "post-konfliktne zemlje" neće biti upotrebljen za posleratnu izgradnju. Umesto toga, otići će na isplatu duga Nizozemskoj centralnoj banci, koja je u stvari uletela sa početnim parama da bi se uopšte dobio zajam od MMFa. Dugovi se gomilaju, i malo novog novca ide na obnovu bosanske ratom razrušene privrede.

     Dok se obnova žrtvuje na oltaru vraćanja dugova, zapadne vlade i korporacije pokazuju veće interesovanje da dobiju pristup strateškim nalazištima. Sa otkrićem energetskih rezervi u regionu, deoba Bosne između Federacije i Republike Srpske prema Dejtonskom sporazumu dobija strateški značaj. Dokumenti u rukama Hrvatske i bosanskih Srba ukazuju da se naišlo na nalazišta uglja i nafte na istočnoj padini Dinarskog grebena, koji je hrvatska vojska uz američku pomoć preotela od krajiških Srba u poslednjim ofanzivama pre Dejtonskog sporazuma. Bosanski zvaničnici javljaju da je Amoko iz Čikaga već među nekolicinom stranih firmi koje su počele da istražuju po Bosni.

     "Značajna" naftna polja takođe leže u srpskom delu Hrvatske, uz Savu naspram Tuzle, gde je štab američke vojne zone. Nafta se istraživala za vreme rata, ali su Svetska banka i multinacionalke koje su to radile držale lokalne vlade u mraku, da se kao ne bi pokrenule da osvoje potencijalno vredan region.

     Dok im je pažnja okrenuta vraćanju dugova i potencijalnim nalazištima energenata, zapadne vlade su pokazale slabo zanimanje za ispravljanje zločina zavedenih u rubriku etničkog čišćenja. 70.000 NATO vojnika namenjeno "nametanju mira" će, sledstveno tome, posvetiti svoje napore upravljanju podelom Bosne prema zapadnim ekonomskim interesima, pre nego li uspostavljanju pređašnjeg stanja.

     Dok lokalne vođe i zapadni interesi dele plen privrede bivše Jugoslavije, ušančili su socioetničke podele u samu šemu. Ovo trajno rasparčavanje Jugoslavije po etničkim šavovima služi da bi se otklonila opasnost od ujedinjenog otpora Jugoslovena svih etničkih korena protiv rekolonizacije njihove otadžbine.

     Šta tu ima novo? Kako je neko jetko primetio, sve vođe zemalja naslednica sutesno sarađivali sa Zapadom: "sve sadašnje vođe bivših jugoslovenskih republika su funkcioneri Komunističke partije i svi su se utrkivali da izađu u susret zahtevima Svetske banke i MMFa, da se što bolje pokažu zarad unvesticionih zajmova i značajne dobiti od svojih položaja."

Završne primedbe

     Makroekonomsko prestrukturisanje je uz podršku zapada pomoglo uništenju Jugoslavije. Od početka rata 1991. svetski mediji brižljivo previđaju ili poriču njegovu središnju ulogu. Umesto toga, pridružuju se horu koji opeva slobodno tržište kao osnovu za obnovu ratom raznete privrede. Društveni i politički uticaj ekonomskog prestrukturisanja u Jugoslaviji je pažljivo izbrisan iz našeg kolektivnog poimanja. Stvaraoci mnjenja umesto toga dogmatski podmeću postojeće kulturne, etničke i verske podele kao jedini uzrok krize. U stvari, ona je posledica mnogo dubljeg procesa ekonomskih i političkih lomova.

     Ova lažna svest ne samo što prikriva istinu, nego nas i sprečava da precizno sagledamo istorijske pojave.

     Napokon, izvrće stvarne izvore društvenih sukoba. Kad se primeni na bivšu Jugoslaviju, zamračuje istorijske osnove južnoslovenskog jedinstva, solidarnosti i identiteta. Ova lažna svest se širi svetom, gde je jedini mogući svet onaj sa napuštenim fabrikama, besposlenim radnicima, i ugušenim socijalnim programima, i "gorki ekonomski lekovi" su jedini recept.

     Na Balkanu se radi o životima miliona ljudi. Makroekonomske reforme su tamo uništile uslove za život a pravo na rad je postalo vic. Osnovne potrebe kao što su hrana i slonište su van dosega mnogih. Srozana je kultura i nacionalni identitet. U ime svetskog kapitala, granice su nanovo iscrtane, zakoni nanovo napisani, industrije uništene, finansijski i bankarski sistemi razmontirani, socijalni programi ukinuti. Nikakve alternative svetskom kapitalu, bio to tržišni socijalizam ili "nacionalni" kapitalizam, neće smeti da postoje.

     Ono što se desilo u Jugoslaviji - a sad se nastavlja u slabim zemljama naslednicama - treba da odjekne dalje od Balkana. Jugoslavija je ogledalo za slično ekonomsko prestrukturisanje ne samo u svetu u razvoju, već i u SAD, Kanadi i Zapadnoj Evropi.

     Jugoslovenske reforme su surovi odraz uništavajućeg ekonomskog modela dovedenog do krajnosti.

* * *

     Michel Chossudovsky je profesor ekonomije na Univerzitetu u Otavi i autor "Globalizacije siromaštva, uticaj reformi MMFa i Svetske banke", Third World Network, Penang and Zed Books, London, 1997.

     Njegovi noviji članci se mogu naći na:

http://wwwdb.ix.de/tp/english/special/eco/6373/1.html
http://www.transnational.org/features/chossu_worldbank.html
http://www.transnational.org/features/g7solution.html
http://www.twnside.org.sg/souths/twn/title/scam-cn.htm
http://www.interlog.com/~cjazz/chossd.htm
http://www.heise.de/tp/english/special/eco/
http://heise.xlink.de/tp/english/special/eco/6099/1.html#anchor1

Michel Chossudovsky

Odsek za ekonomiju univerziteta u Otavi
Department of Economics, University of Ottawa
Otava, K1N6N5
Glas: 1-613-562-5800, lok. 1415
Faks: 1-514-425-6224
E-Mail: chossudovsky@sprint.ca