Petak 21. maj 1999.

Tačka gledišta (izvodi iz teksta), Od Gernike do Beograda

    PARIZ, prva sreda u mesecu. Odjeknule su podnevne sirene. Niko nije reagovao. Ton razgovora se nije ni malo snizio. Francuzi su nesvesni, kao pod anestezijom. Ja, kao i obično, kada sam začuo zavijanje, poželeo sam da se sakrijem pod sto. Refleks klinca rođenog 1940. godine, naglo probuđenog, koga otac uzima u naručje i žuri s njim u metro. Kad bi uzbuna prošla, ostajao bi potmuli strah da ćemo zateći kuću srušenu. Postoji zajednička crta između šefova država koji su Beogradu objavili rat: rođeni između 1945. i 1955. godine, ne znaju sta je rat. Hoze Maria Aznar, Bler, Šreder: svi imaju lice jupi generacije. Klinton upravlja zemljom koja isto nikada nije bila bombardovana. Plivamo u nerealnosti. Buđenje ce biti surovo.

    Aprila 1937. godine, Gernika je bila šok. Po prvi put, stanovništvo je bilo na meti aviona koji su leteli tako visoko da su se jedva videli. Do tada su ratove vodili vojnici protiv vojnika. Ubijanje, da, ali je postojalo osnovno pravilo da se slabi štite u ime prava. Ovo vojno viteštvo je zamenila sramota sveta u kome je vojnik jedini zaštićen, u kome civil postaje jedini talac i žrtva. Poznata je doktrina koncentričnih krugova Pentagona: unutrašnji krug je krug civila, koji će prvi biti pogođen i uništen. Zatim dolaze administrativni i politički krugovi... Poslednji krug, spoljašnji, je krug vojnika, koji treba da bude posteđen.

    Krajem marta, jedan američki pilot, koji je poleteo iz ovih sada veoma brojnih baza na severu Italije, odgovoran za to što je pretvorio probni let u luping, presekao kabl žičare i prouzrokovao smrt dvadeset osoba, je odgovarao pred licem pravde u svojoj zemlji. Oslobođen je optužbe. Ispostavilo se da životi dve desetine evropskih civila malo vrede u odnosu na život jednog američkog vojnika.

    Nekoliko dana kasnije, NATO je objavljivao rat Srbiji. Masakr civilnog stanovništva, pod nosom OUN i parlamenata uključenih zemalja, je postao legalan.

    Odakle odjednom ta mučnina kada se čuje medeni umilni glas Džejmija Šeja, te Kadum bebe "new tech" komunikacija? Reči koje on koristi, od "udara", do "kolateralne štete", njegov ton hipnotičara, podsećaju na bombastični jezik Trećeg Rajha koji je skrivao užasnu realnost pod prividnom neutralnošcu tehničkih termina.

    U svom pismu objavljenom u Le Mondu (Vaša stranica "Debate" od 13 maja) ne kaže ništa drugo do ono što sam često mogao da pročitam u italijanskoj, nemačkoj, američkoj i kanadskoj štampi - a retko u štampi moje zemlje. Ako je Francuska danas poslednja ratoborna zemlja Evrope, to je zato što je francusko mnjenje, generalno gledano, izmanipulisano čudno pristrasnom štampom. Da li se, na primer, ikada moglo pročitati u francuskoj štampi nešto o pravoj prirodi OVK, o klanovima i mafijama koji se u njoj sukobljavaju? Ne može se ništa razumeti o katastrofi koja pogađa Evropu ako ne postoji svest o tome da Amerika 1999. godine nije više ona iz 1945. Blaženo divljenje koje Francuzi i dalje osećaju prema ovoj zemlji biće bez sumnje jedna od velikih misterija sa kraja ovog veka. Tehničari koji upravljaju avionima koji se šunjaju, nišandžije Tomahavk raketa, nisu više čestiti američki momci koji su se iskrcavali u Aromansu. Ne, danas tako često argonatna i nadmena Amerika nije više ona nervozna i velikodušna Amerika koju sam upoznao u studentskim naseljima krajem šezdesetih godina. To je nacija u kojoj je analfabetizam u poslednjih dvadeset godina u porastu više nego bilo gde drugde. Zemlja najvećeg blagostanja, ali i zemlja u kojoj, kao nedavno u Los Anđelesu, izbijaju krvavi neredi čije nasilje tera bogate da se zatvaraju u tvrđave koje čuvaju privatni policajci. Svaki sto pedeseti Amerikanac je u zatvoru ili u kaznenoj ustanovi, što je srazmera bez poređenja ni u jednoj drugoj demokratiji... To je nacija u kojoj se primenjuje smrtna kazna u odnosu na zene, na maloletnike, na mentalne debile. Zatvor za jedne, rat za druge: američka demokratija takođe ima svoje načine da rešava probleme svojih etničkih manjina. Toj naciji je Evropa poverila odbranu "ljudskih prava". Postoji međutim još nešto. Podrazumeva se da nijedan Amerikanac neće morati da rizikuje svoj život da bi spasio ta ljudska prava koja treba ponovo da uspostavi. U svojoj kabini, na 5000 metara, bombarduje na slepo. Snaga nacista je takođe bila takođe u slepilu. Oni su odbijali da se spuste na nivo svojih žrtava. Nikako nije trebalo videti one koje ste ubijali - ni u Ukrajini, ni u logorima. Videti svog protivnika oči u oči, to bi značilo priznati da je i on napravljen od iste krvi i mesa kao vi.

    Poštedeti američke živote je postala opsesija ove nove rase gospodara. Ova nova nacija, koja je uverena da personifikuje na zemlji bogatstvo, moć i lepotu, ima jedan najveći san: besmrtnost. Amerikanac ne treba da umre i shodno tome ne može da umre. Odatle...taj kult uvek mladog tela koje ne sme da ostari, ta fobija od navika koje bi mogle da izazovu bolest ili smrt, kao što su cigarete ili alkohol.

    Infantilni san o besmrtnosti i svemoći je i plašt za zemlju koja se loše oseća u svom telu ispod lažnog sjaja nepodnošljive higijene. Ljudska prava? Da li se ikada radilo o odbrani ljudskih prava? Ako bi trebalo započinjati rat svuda gde su ugrožena prava čoveka, čitava planeta bi bila zapaljena, od Koreje do Turske, od Afrike do Kine. Koja je to vojska ikada mobilisana za odbranu ljudskih prava? Vojnici Godine II nisu ginuli u Valmiju u odbranu prava koja su prethodno upravo bili proklamovali, već da brane ugrožene granice nacije. Francuska je bila otelotvorenje ljudskih prava: radilo se, dakle, pre svega o odbrani Francuske. U Francuskoj kao zemlji sa sigurnom teritorijom bi se mogli sami od sebe nametnuti principi koje je ona postavila.

    Onaj ko je izgubio osećaj za odbranu granica i vrednosti koje one brane je izgubio razum. Onog dana kada je Evropa, u ime supra-suvereniteta, odustala od granica zemalja koje je sačinjavaju, i istim potezom zamenila politički aspekt "humanitarnim", krenula je stranputicom i utonula u bezumlje.

    Rat u srcu Evrope, koji vodi strana sila i koji je pokrenut u ime supranacionalne Evrope: kraj veka nam je doneo taj krvavi apsurd koji bi umeli da razotkriju samo Sviftova ironija ili Volterov humor. Ko će poverovati da su na prelazu između dva milenijuma neke nacije postale zastarele, kao sto ce biti neki računari posle 1999. godine? Postavimo to pitanje gradonačelniku Barselone Paskvalu Margalu, koji ne samo da je ponosan na kulturni identitet svog grada i na činjenicu da se danas "govori katalonski u Perpinjanu, Monpeljeu, Narboni, Valensiji, na Balearima, na Sardiniji...", ali koji je katalonski nametnuo kao jezik Kataloniji. Postavimo pitanje Baskijcima, kod kojih se otkrivaju arsenali koji bi mogli da posluže sutra.

    Flamancima...Korzikancima...Ircima. Izbor je veliki. Kojom privilegijom OVK, koju Amerika naoružava ispod ruke i kojoj se natoizovana Evropa dodvorava na svojim ekranima, ima vise draži u našim očima nego tajne vojske i terorističke bande koje svuda u Evropi rade na rasturanju starih nacija? Kad se mali uzajamno sukobljavaju, veliki se proždiru. Početak XX veka je video rušenje carstava, početak XXI ce videti pad nacija... Proglašavati supranacionalnu Evropu, maštati o njoj i o njenoj moći kada u stvarnosti više niste sposobni da održite bedem nacije koje je sačinjavaju i koje garantuju jedinstvo i jednakost iznutra i slobodu spolja pred uvek postojećim opasnostima, to znači bežati napred. Zatvoreni između Turske i Albanije, Grci tačno znaju koja je cena žrtvovanja principa evropske nacije velikim "humanitarnim" principima koji loše skrivaju mutne političke vizije. Ako nam rat na Balkanu izgleda tako strašan, to je zato što je on laboratorija onoga što će sutra biti balkanizacija čitave Evrope.

Žan Kler
direktor Muzeja Pikaso,
istoričar umetnosti i književnik