20. april 1999.

SRBI - INAT, BOMBE I ŽRTVE

    Posle tri nedelje bombardovanja kakvo Evropa nije videla od polovine veka, na jednom od dva fronta vide se ožiljci - i to strašni - ali, nema pukotina. To je srpska strana. Na drugom kraju, nema ožiljaka, ali su pukotine dublje od raseline Sent Andreas koja preti da razori San Francisko.

    Ameri ne brinu zbog mrtvih Srba, a nisu baš zabrinuti ni zbog troškova rata. Ono što ih muči, i što se vidi iz sve brojnijih tekstova njihovih najboljih komentatora u medijima, jeste traženje odgovora na pitanje: gde je sve Klinton pogrešio u računici da će 600 aviona "dresirati" Srbe i doneti rešenje za Kosovo?

    Dva su izvora iz kojih se Srbi natapaju energijom potrebnom da se izdrže bombe, ne pokazuje strah da se ostane priseban i normalan pri pomisli da je u pitanju rat sa planetarnim gospodarima. No, pre nego što ih imenujem, odmah da odbacim ono šta ti izvori nisu. Nije u pitanju genetika, jer mi nismo ni Stari Sloveni niti Stari Srbi, koji su bili i pametniji a i hrabriji od nas. Nije u pitanju ni uverenje kako je Sloba reinkarnacija Cara Lazara. Objektivno, on još to nije. A nije, bez obzira što se to koristi u domaćoj propagandi, ni sukob Srba u borbi protiv Novog svetskog poretka. Nisam, naime, siguran da bi i jedan jedini srpski domaćin dobrovoljno žrtvovao svog sina ne bi li time sprečio američku planetarnu dominaciju. Jeste da mi počesto patimo od manije veličine, ali bi ta manija stvarno bila prevelika.

    Suprotstavljanje, praktično celom svetu - jer od ruske, kineske ili beloruske priče nema, za sada, velike koristi - proističe iz kolektivnog srpskog osećaja nepravde koju je svet naneo ovom narodu ne tako davno. Tada je, ovaj isti svet i gotovo svi sadašnji svetski lideri, hladno i gotovo bez ikakve reakcije, gledao kataklizmu 300.000 Srba koji su se povlačili pred Hrvatima, novim "Prusima" Balkana. Nije bilo zaštite za nejač, niti za tri stotine staraca koji su ubijani (po hrvatskim izvorima) mesecima pošto je takozvana "borba" za Krajinu okončana. Ta svetska licenca, data Tuđmanu, da protera pravoslavce iz svoje Kroatanije, bez obzira na svetski stvoreni imidž srpskih "loših momaka", okrenula je srpsko javno mnjenje od Zapada. Ovo bombardovanje dovršava ostatke "rimske" civilizacije unutar ove nacije.

    To je prvi izvor mentalne snage: ogorčenje zbog neobjektivnosti sveta. Drugi izvor, jednako važan, jeste srpsko preovlađujuće ubeđenje da smo - uprkos etiketi agresora - u svim sukobima nastalim raspadom Ex-Jugoslavije, zapravo bili žrtve. Pogotovu se ta invazija odnosi na Kosovo i fakat da pola veka niko ni jednu reč, ni u svetu a ni u rukovodstvu ondašnje Velike Jugoslavije nije progovorio o etničkom čišćenju Kosova od Srba. Ta neosetljivost drugih nacija prema srpskom nacionalnom pitanju, srušila je - uz veliki prasak - zajedničku zemlju.

    Istovremeno je otvoren veliki dužnički račun između Srba i Albanaca. Ovo što se sada dešava između dve nacije jeste, bez obzira šta o tome mislili istoričari, sociolozi ili političari - provala zagnojenog tkiva, odušak višedecenijskog uzdržavanja, lažnog mira i neiskrenog paralelnog života.

    Drugi izvor srpske snage, dakle, leži u svesti o tome da je žrtva prikazana kao agresor. Govori, naravno, o periodu od 25 godina kada je, i u samoj Srbiji, postojalo uverenje da se na Kosovu više nema šta tražiti u takvoj brojčanoj nesrazmeri sa Albancima i njihovom, ponekad sofisticiranom pritisku a ponekad pritisku sa nožem, za iseljavanje. Nacija, koja je većinski ubeđena u neobjektivnost Zapada, a sa druge strane od tog Zapada proglašena "viškom" na Kosovu, nije mogla da uradi ništa drugo no da - stavljena pred ultimatum papira iz Rambujea tipa "uzmi-ili-ostavi" - izabere ulogu svesne žrtve. Šta god da zameram Miloševiću, on zaista poznaje većinsko mišljenje Srbije i bio je ubeđen u spremnost nacije da plati šta smo dužni.

    Račun je strašan. Ne znam šta još u Srbiji nije srušio general Klark? Ali, na računu NATO snaga nema nijednog profita. Sloba neće da potpiše Rambuje; nema ni drugih Srba koji bi to učinili, pogotovu sad. Na Kosovu je manjak, kažu, od 500.000 Albanaca. Srpsko javno mnjenje, zašto to skrivati, uzima taj podatak kao dovoljan za isplatu računa rušenja. Vojska Jugoslavije je vratila samopouzdanje, generali koji su dve decenije tražili vrhovnog komandanta sada su ga našli i ne kriju sreću zbog toga.

    Upornost Srba, koja istorijski ide do "šta-košta-da-košta", čini se nelogičnom celom svetu.

    Suštinski, svet je u pravu; Srbi će se, posle svega naći, sa srušenom zemljom, u svetu gde će opet vladati dolar, marka, Klinton i NATO. Još uvek mi je teško da zamislim rublju kao svetsku valutu broj jedan. Ali, gledano sa srpske računice, niko ovde ne spori da svet nije jači, ili da nije u stanju da zaravna Šumadiju. Reč je o drugoj vrsti takmičenja: svet ne može da nanese toliko zla naciji koja je većinski uverena da trpi zlo zbog ispravne stvari i zato se miri sa ulogom žrtve.

    Klark je noćas tražio još 300 aviona. Sa 600 koliko već ima, to je skoro hiljadu borbenih aparata. Kad ih upotrebi i kad iscrpi listu ciljeva, videće da je na početku: ovde nema nikoga da potpiše Rambuje. Neki zato što znaju šta znači, drugi zbog straha a treći od sramote. Tek, nema nikoga. Izbor generala Klarka zato će biti veoma sužen: totalni rat sa kopnenim trupama sa rizikom, i ako uđe u Beograd, hoće li ovde ikoga naći da potpiše bilo kakav papir? Upad sa trupama na Kosovo, uz rizik stvaranja protektorata sa kojim ni sami Amerikanci ne bi znali šta da rade? Naoružavanje OVK i slanje nazad na Kosovo? Kao što se videlo, oni nemaju nikakvih šansi u sudaru sa regularnom armijom. Da rizikuju regionalni rat ili svetski - nisam siguran u njihovu spremnost na to. Šta onda ostaje? Ako Klinton ovo nije podigao na nivo ličnog rata sa Slobom; ako NATO nije srpsku izdržljivost na bombe primio kao ličnu uvredu i nasrtaj na njihov integritet; ako pola miliona Albanaca, po stranim izvorima, u izbeglištvu izabere Srbiju kao definitivnu domovinu; ako Rusi na Kosovo manje gledaju kao na stvar pogodnu za unutrašnje političke dvoboje Jeljcina i Dume; svet mora da iscepa papir iz Rambujea i da sedne za sto sa Srbima da se pravi novi dogovor.

    Onda neka sve bude u igri; od podele Kosova do vraćanja u sistem Srbije. Bombardovanje bez kraja neće dresirati Srbe. Pošto ovo nije Drugi svetski rat, Ameri ne mogu ni da insistiraju na nečemu što liči na bezuslovnu predaju. Tome Srbi nisu skloni. Niti Vašington može da očekuje da se u Beogradu može napraviti protektorat nad deset miliona ljudi, pored tri njihova protektorata na Balkanu: Makedonije, Albanije i Bosne. Znajući razmere američkog neznanja o Balkanu, Slobi, Srbima i Albancima, očekujem strašnih deset dana za Srbiju. Neko će preteći, što su govorili starci. Ali, ta cena koju smo naterani da platimo - ne bi li priznali da je NATO veliki, da ima hiljadu aviona, te da Kosovo treba da postane strani protektorat, dok kroz tri godine ne izglasa nezavisnost, ta cena, predstavlja vatru na koju je Srbija dobrovoljno prilegla. Volio bih da nismo došli u situaciju da ispitujemo šta su nam krajnje granice trpljenja i žrtvovanja. Ali, ni ja nemam izbora!

    Slavko

    Na Vaskrs je ubijen Slavko Ćuruvija. Ovaj Ličanin je prvi osnovao privatne novine u višepartijskoj Srbiji; prvi je vlasnik kojem su novine zabranjene; prvi je urednik koji je osuđen na zatvor; prvi je novinar koji je ubijen u Srbiji. To jeste spomenik! Bio je veći Srbin od onih koji su ga ubili. Srbi mogu da ubiju svakog drugog dana sem na Vaskrs.

Aleksandar TIJANIĆ