U Beogradu, 3. juna 1999.

Moralna intervencija

    Ovo nije trebalo da bude nikakav rat. Ovo i nije nikakav rat. Ovo je samo jedan primer očajno dobre saradnje domaće i svetske, lokalne i globalne gluposti i bezočnosti, a obe strane dogovorile su se da lažu kako je reč o stvarnom ratu oko Kosova. Ono što je jedino stvarno su ogromne mase albanskih izbeglica i razaranje Srbije, ali to je ujedno i najmanje važno, kako Miloševiću tako i NATO-u.

Milošević prihvata i podnosi razaranje Srbije jednako mirno i lako kao sto NATO podnosi izbegličku katastrofu, kojoj su važdušni napadi očigledno doprineli. Milošević je već mnogo puta uspešno prošao sve provere brutalnosti i dokazao da ga i najmasovnija stradanja, srpska ili nesrpska, ostavljaju savršeno hladnim. Znao je, morao je biti precizno obavešten o tome kako će izgledati napadi NATO avijacije i takva perspektiva mu se svidela. Shvatio je da će mu jedino to omogućiti čisćenje Kosova, potpunije nego pod bilo kojim drugim okolnostima. Kad NATO bombarduje Srbiju da bi zaštitio kosovske Albance, srpskim trupama nije neophodno mnogo objašnjavati da su svi Albanci neprijatelji i da je proterivanje najbolje i najhumanije što se s njima može učiniti. Oni za Miloševića postaju legitiman cilj, isto kao što su to za NATO mostovi u Novom Sadu, zgrada televizije, Miloševićeva rezidencija ili razne državne kancelarije, da ne pominjemo civilne žrtve.

Ako je Zapad u Bosni podbacio, ako je reagovao prekasno i preslabo, ovog puta je očigledno prebacio. Ovo je prerano i prejako, rđavo obrazloženo, razorno a neefikasno, odnosno totalno kontraproduktivno. Podsetimo se: vazdušni udari nisu počeli zbog humanitarne katastrofe koje tada nije bilo, nego zato što je Beograd odbio plan iz Rambujea i Pariza i nije hteo da pozove NATO trupe da u miru dođu na Kosovo. Taj plan je za Srbiju i Kosovo, za Srbe i Albance, možda bio optimalan, a svakako bolji od ovog što sad imaju, ali to jeste bio ultimatum. Diktat je bio suviše očigledan, sve se odvijalo navrat-nanos, računalo se na presing, umereniji Albanci su izbačeni iz igre, od predstavnika OVK traženo je da makar samo forme radi potpišu sporazum, samo da bi se Milošević izložio pretnji vojnom intervencijom. Izgledalo je kao da Amerikanci i Britanci osećaju užasan svrab i jedva čekaju da vec jednom prospu te bombe.

Početna ideja o bombardovanju kao sredstvu za primoravanje Miloševića da prihvati pregovore i ultimatum, brzo je zamenjena novim ciljem. Kad su se na makedonskoj granici pojavile kolone izbeglica bombe su postale sredstvo sprečavanja humanitarne katastrofe, a potom način da se obezbedi povratak izbeglica. Docnije je objašnjeno da je postojao srpski plan "podkovica" o proterivanju kosovskih Albanaca, ali u pocetku su i general Vesli Klark i šef verifikatorske misije general Voker izjavljivali da su iznenađeni i šokirani razmerama egzodusa. To bi značilo da nisu znali ni za kakav plan, nego im je Milošević naknadno ponudio humanitarnu katastrofu kao opravdanje.

Izbeglice su, u svakom slučaju, postale centralna tema, naravno sasvim razumljivo. Pakleni prizori iz sabirnih centara u Makedoniji preplavili su televizijske ekrane i više ni o čemu nije moglo da se misli. Valjalo je misliti pre nego što se to dogodilo, a kad je pocelo više nije bilo vazno šta je ko u početku pogrešio ili propustio da uradi. NATO intervencija je počela da se shvata kao neka vrsta kaznene ekspedicije i, za zapadnu javnost, problem je postao jedino njena neefikasnost. Srbija je dobila status i tretman nacističke Nemačke. Pitanje angažovanja kopnenih trupa postalo je najveća moralna dilema, pri čemu su moralisti za, a protivnici ističu pretežno pragmatične argumente. Portparoli NATO-a i Pentagona uglavnom nemaju nikakvih teškoća da gotovo sve što bombe pogode proglase legitimnim vojnim ciljem. Jedva da su uopšte neophodni rutinski izrazi žaljenja zbog civilnih žrtava. Građani Srbije se, naime, smatraju fanatično odanim svom fireru, a malo ko se jos seća tromesečnih zimskih demonstracija protiv te iste osobe.

Dakle, sklopila se slika o moralnoj intervenciji, koja se istina ne odvija naročito uspešno i svakako traje mnogo duže nego sto se očekivalo, ali u načelu se ne dovodi u pitanje pretpostavka da je NATO nešto kao Božja ruka koja upravo vrši pravdu nad najozloglašenijim prestupnikom u Evropi. Ali, ako nismo hteli da lažemo za Miloševića ili u korist bilo kakvog srpskog nacionalnog interesa, nema razloga da sad lažemo zbog Klintona, Blera, NATO-a, ili u korist OVK i nekog albanskog interesa, sto u ovom slučaju znači da moramo priznati da predstava o moralnoj intervenciji nije tako jednostavna kao što bi se moglo zaključiti gledajući neke zapadne televizije.

U stvari, ova kampanja vazdušnih udara otvara nove i veoma ozbiljne moralne dileme, za koje niko nije bio pripremljen. Tvrdi se, naime, da ovog puta Zapad interveniše sasvim nesebicno, bez ikakvih posebnih interesa bilo koje države, dakle, samo u ime humanosti. Do sada je za pokretanje vojske bio neophodan državni razlog, sebičan dakako i retko kad ozbiljnije povezan s bilo kakvim moralom. I Milošević i OVK latili su se oružja iz tih tradicionalnih motiva, ratujuci oko teritorije, a Zapad se umešao iz moralnih razloga i to preventivno. Pri tom NATO ne pretenduje da podržava OVK, niko jos ne nudi Albancima ništa više od autonomije, a ne želi se ni kažnjavanje srpskog naroda, pa cak ni Milošević lično zvanično nije meta. Ako se zna da humanitarna situacija nije poboljšana nego su povlačenje verifikatorske misije i kampanja vazdušnih udara omogućili pravu katastrofu kosovskih Albanaca, onda zapadnim državnicima preostaje samo da se pozivaju na svoje dobre namere i plemenite ciljeve, koji su se, eto, pretvorili u nešto sasvim suprotno.

Naravno, morali bismo biti krajnje podozrivi kad god čujemo da se političari pozivaju na moral. Ne bih hteo da uporedjujem Miloševićev moralni profil s njegovim zapadnim kolegama, ali ni oni mi ne liče na ljude koji redovno komuniciraju sa Svevišnjim, a baš tako se, u ovom slučaju, predstavljaju. Zar nisu oni u Bosni godinama propuštali onolike prilike za moralnu akciju? Zar i u ovom trenutku na planeti nema drugih i većih napada na moralna čula? Zar kurdska nesreća nije uporediva s albanskom? Upravo dok su lideri OVK u Rambujeu promovisani u odgovorne državnike, kurdski vođa Odžalan je otet i izručen Turskoj uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi. Ali gospod Bog se redovno poziva da gostuje na CNN-u samo povodom Kosova, Miloševića i Albanaca.

Nevolja s ovom NATO avanturom je u tome što se zaista ne vide nikakvi drugi, razumni razlozi, izuzev moralnih. Ali, pošto su posledice ispale predvidljivo katastrofalne, preostaje mi da zaključim da zapadne lidere nisu ni zanimali prvenstveno lokalni razlozi i sam kosovski problem, nego njihova javnost. Diskreditovanom Klintonu je, recimo, bio potreban baš neki ovakav rat, a nadao se boljem ishodu. Pa pošto je sve krenulo naopako, zapadni lideri i mediji počeli su da brane svoju moralnu intervenciju gomilama laži, kao da ih je sve zarazio Slobodan Milošević i njegova propaganda.

Nikad nismo videli Zapad u tako bednom izdanju i to je ono sto je moralo najviše užasnuti ono malo liberalnih i trezvenih ljudi u Srbiji koji znaju da za nju nema drugog puta osim ka Evropi i Zapadu. A posle ovakvog iskustva najteže pitanje nije više kako nego zašto težiti Zapadu? Ko ce u toj razorenoj zemlji moći da se nosi s takvim strašnim pitanjem? Ko će moći da ponudi bilo kakav smislen odgovor? Ovakvom intervencijom NATO je već uspeo da u velikoj meri rehabilituje samog Miloševića, što nije mali podvig, a što je još gore, on ima izgleda da iz svega izađe neporažen.

Sve je u ovoj kampanji ispalo pogrešno. I razumevanje kosovskog problema, i postavljeni ciljevi, i procena situacije, i primenjena sredstva. Vazdušni udari pokazali su se ne samo nedovoljni, nego sami po sebi otvaraju moralne probleme. Pre svega, kakav je to ratni moral kad jedna strana ne preuzima prakticno nikakav rizik za ljudske žrtve? Ko ce poverovati u iskrenu potresenost zapadnih lidera izbegličkom nesrecom, ako se akcija bombardovanja odvija pod sasvim rasističkom pretpostavkom da jedan americki život vredi više od milion albanskih ili srpskih? Krstareće rakete koje se ispaljuju iz ogromne daljine direktan su izraz gadljivosti prema nevoljama ljudi na zemlji, a očekuje se da one uspostave neki moralni poredak.

Osim toga, ta ogromna tehnička nadmoć, te bombe koje padaju iz svemira, oslobađaju drugu stranu obaveze da poštuje bilo kakve obzire. Milošević i onako nije tome sklon, ali ako njegova vojska na Kosovu zaista koristi Albance kao ljudski štit u ovim okolnostima to više ne izgleda kao težak zločin. Ko može da očekuje od vojske da prosto pristane da bude meta NATO projektila i ne pokuša da se zaštiti na bilo koji način?

Najzad, NATO nedopustivo često izražava žaljenje zbog civilnih žrtava. U ovakvom savršeno neravnopravnom ratu tehnike protiv ljudstva, ciljevi bi morali biti zaista vojni, a preciznost apsolutna. Svaka civilna žrtva danas u Srbiji deluje mnogo nevinije nego da je u pitanju klasični rat sa žrtvama na obe strane. A povrh svega, malo ko će poverovati da NATO zaista tako često greši i da nije u pitanju strategija izazivanja nesigurnosti i panike među stanovništvom.

U ovoj moralnoj intervenciji NATO je, zapravo, vec moralno poražen. Taj poraz se vec implicitno i zvanično priznaje, jer se sad govori pre svega o kredibilnosti NATO-a kao osnovnom razlogu za nastavljanje bombardovanja. Kaže se da NATO ne sme biti poražen. Najveća vojna alijansa u istoriji prvi put je ušla u rat i to protiv jedne iscrpljene, po svemu zaostale, iznutra razjedene zemlje i sad se stiglo dotle da NATO ne sme biti poražen. To je kao da se kaže: da, sve smo zabrljali, nije trebalo da se u ovo upuštamo, ali kad smo već dovde stigli moramo nešto postići. Ne sme se dopustiti da neko kao Milošević ispadne pobednik.

Priznajem da se i sam uzasavam od pomisli na tu mogućnost, ali vidim da je NATO sasvim zaslužio da bude poražen. Ako Milošević na bilo koji način ispadne pobednik, što mi izgleda sasvim verovatno, pitaćemo se kako živeti u takvoj Srbiji. A ako NATO, koji predstavlja vodeće zemlje sveta, posle svega nekako ipak proglasi pobedu, pitaćemo se u kakvom to svetu živimo. Dobrog ishoda teško može biti. Sve izgleda upropašćeno i teško popravljivo odakle god da se posmatra. Iz Prištine, kao i iz Tirane, Skoplja, Podgorice, Beograda, a ne možemo da budemo srećni ni zbog toga što je rat ispao rđav i po Evropu i Ameriku, mada su to formalno naši neprijatelji. Svi mi koji smo ovim ratom pogođeni možemo da biramo samo da li smo više nesrećni lokalno ili globalno.

A posleratna obnova? Pa, ajde da to najpre dočekamo.

Stojan Cerović
novinar Vremena
ovaj članak je napisan za časopis Reč