3. april 1999.

Oslobođeni nacionalizam

    Mi, Mađari, ušli smo u NATO pakt 12. marta. Manje od dve nedelje kasnije, kao clanovi NATO-a obezbedili smo vojnim avionima za Jugoslaviju besplatni vazdušni prilaz i sad moramo da se identifikujemo s ratom protiv susedne zemlje. Da odmah razjasnim svoj stav: ja sam bio za to da Mađarska pristupi NATO-u, i drago mi je što će nas braniti od spoljašnjih neprijatelja, mada, koliko znam, moju zemlju niko nije nameravao da napada.

    Pre dve godine stotine hiljada ljudi protestvovalo je protiv Miloševica na beogradskom Trgu Republike, zahtevajuci zakonsku, pluralisticku demokratiju. Ja sam tom prilikom pozvan da se obratim studentima.bio sam okružen inteligentnim, oduševljenim licima i duhovitim transparentima. Danas na tom istom trgu, možda isti ljudi, protestvuju protiv agresije NATO-a.

    Akcije NATO-a u Jugoslaviji odražavaju ne samo nadmenost moci nego i fundamentalno nerazumevanje Balkana. Evropska Unija je zasigurno dete prosvecenosti, ali iskustvo ukazuje da kao reakcija na takve tendencije mora da se pojavi anti-integrališuci, cak dezintegrališuci romantizam.

    Na Balkanu je ovaj romantizam u akciji kao ideologija homogene nacije-države. Nakon oslobođenja Istocne Evrope od sovjetske dominacije 1989, u zoni između Poljske i Bugarske se nije desila oružana borba na osnovi nacionalizma i etnicizma, makar jednim delom zato što su demokratski pokreti izabrali da slede stazu nenasilnog samooslobođenja.

    Jugoslovenske republike su sebe smatrale homogenim nacijama, mada to ocito nisu bile. Taj proces je imao za posledicu nasilni prekid mnogih istinskih veza, ali zapadno javno mnjenje je smatralo da je postavljanje novih granica tamo daleko na Balkanu (kao i patnja iz njih proizašla) stupanj u razvoju demokratije. Ocito, podela Belgije kao posledica Flamansko-Valonskog konflikta bi se svakako trebala izbeci, ipak, Zapad je bio srecan da vidi Jugoslaviju pocepanu u delove.

    Zapad je smatrao bivšu Jugoslaviju veštackom tvorevinom, uprkos cinjenici da je u njoj dugi niz godina dvadeset i jedna nacija živela zajedno bez etnickog građanskog rata, da je Jugoslavija bila u stanju da bez spoljne pomoci zaštiti svoj suverenitet od Sovjetskog Saveza, kao što se oduprla i Hitlerovoj Nemackoj. Zapad je zaboravio na milion žrtava rata, na pogubljenja s obe strane kao i na kulturno nasleđe te uspomene. Zaboravio je da raspad federalne države i njenog ogranicavajuceg okvira može da ucini etnicizam glavnim nacelom orijentacije za pojedinca. U zemlji s mešanom populacijom to nacelo pretvara u neprijatelje nekadašnje susede koji su živeli zajedno u miru.

    Kako je separatizam postao legitiman, priznat, cak garantovan od strane međunarodne zajednice, sveže nezavisne republike su pocele svim silama da rade na etnickoj homogenizaciji nacionalne svesti, kujuci je krvnim vezama i jacajuci religijom. U isto vreme su poceli da osecaju da su pripadnici drugih etnickih grupa u novoj naciji strana tela. 'Etnicko cišcenje' je poteklo iz ovog zanosa samo-homogenizacije.

    Zapad priznaje, brani i održava oružanom silom Bosnu, sacinjenu od tri republike, tri nacionalnosti. Tvorevina ništa manje veštacka nego što je to bila Jugoslavija. Zapad je priznao etnicki nacionalizam i omogucio mu pobedu, otvarajuci put za nasilna iseljenja. Dajuci prioritet nacionalnom samoopredeljenju i odbijanju principa federacije nasleđenog od komunizma, Zapad je ucinio individualna ljudska prava i zakonitu, demokratsku autonomiju manjina, podložnim nacionalistickoj histeriji.

    Odluke su imale izuzetno ozbiljne posledice. U odsustvu ugovora o odvajanju, naoružano nasilje rešava probleme. Sudeci po broju mrtvih, najjaca jugoslovenska nacija, srpska, bila je najnasilnija, dok je druge prate u srazmeri sa populacijom. Po ovoj osnovi, predsednici Jugoslavije, Hrvatske i Bosne se svi mogu smatrati ratnim kriminalcima.

    Zapadu je bilo draže da vidi jednu vrstu nasilja kao goru od drugih i da krivicu za svoje greške - loše proracunatu politiku u devedesetim godinama - prebaci na Miloševica, trenutno glavnog negativca. Stvorena je negativna mitologija, ne samo o njemu nego o celom srpskom narodu, a od skora i celoj Jugoslaviji.

    Kad je Miloševiceva moc bila u usponu, ukinuo je autonomiju najrazvijenijoj oblasti unutar Srbije, Vojvodini kao i najnerazvijenijoj, vecisnki albanskom Kosovu. Oba cina predstavljala su ozbiljno kršenje demokratije. U Vojvodini ljudi pokušavaju da politickim sredstvima povrate politicku autonomiju. Na Kosovu, nakon što je mirni otpor postigao mnoge uspehe ali nije rešio problem, radikalno krilo albanskih nacionalista se okrenulo gerilskom ratovanju i oznacilo potpuno otcepljenje kao svoj cilj. Zapadni politicari su ovoj albanskoj gerilskoj organizaciji dali legitimitet.

    Crnu Goru, koja se okranula od Miloševica sada bombarduju nazad ka njemu. Uvređena jugoslovenska nacija je prizvana nacionalistickom vodi. Zapadni politicari misle da rade protiv, ali rade za njega: Zapad je ušao u zamku. On nece ništa osetiti, i kao demokratski izabran vođa, ucvrstice svoj položaj.

    Izleda da lideri NATO-a razumeju psihologiju bombardera ali ne i bombardovanih. Njihove vode vide samo druge vode - ne mrtve i ranjene.

Đerđ Konrad
eminentni mađarski esejist i književnik

    Đerđ konrad je eminentni madarski esejist i romanopisac. Njegov roman Kameni Casovnik ce biti objavljen u izdanju Harcourt Brace Jovanovic u prolece 2000. Opširniji podaci se mogu naci na www.thenation.com.