veče, 05. maj 1999

Još jedan moj drug odlazi

    Još jedan moj drug odlazi. Svih ovih godina (od 1991. godine) moji drugovi odlaze. Napuštaju ovu zemlju i odlaze u SAD, Kanadu, Novi Zeland, ili neku afričku zemlju. Odlaze da se nikad više ne vrate. Danas popodne sam možda poslednji put videla svog druga. Rekao mi je: "Znaš, Violeta, ja sam najmanje želeo ovaj rat. Ali on je tu i ne znam kada će da se završi. A i kad se završi, ja ne vidim perspektivu za našu generaciju. Razmišljao sam i odlučio da odem. Rizik je otići, izgubiću posao, ali ako ostanem ionako nema posla. Mislim da je veći rizik ostati, jer je sad teško, a bojim se da će posle rata biti još gore." On ima 25 godina, završio je elektrotehnički fakultet, ide na postdiplomske studije, zaposlen je, ali sve to napušta jer ne vidi budućnost u ovoj zemlji. Za tri dana on odlazi iz ove zemlje i bojim se da ga neću ponovo videti. Rekao mi je još: "Ako se nešto promeni, ako bude bilo posla i moglo da se živi u ovoj zemlji, vratiću se. Ali sada ne mogu da ostanem."

    Ja imam 27 godina, takođe sam završila elektrotehnički fakultet i idem na postdiplomske studije, takođe sam zaposlena i živim kod roditelja (jer je plata dovoljna samo za džeparac) i takođe sam veoma nezadovoljna životom kojim sam primorana da živim. Još ostajem ovde, ali stalno spuštam granicu ispod koje ne može da se živi. Poslednja tri dana struje i vode ima samo povremeno (nekoliko sati dnevno), ali nikad zajedno. Ne može ništa da se kupi, jer prodavnice ne rade, jer nema struje. Idem na posao svakog dana, ali kada ću primiti platu ne znam... Mislila sam da je takav život nepodnošljiv, ali sada ga živim jer drugačije nije moguće. Spuštam tu granicu (ispod koje se ne može) sve niže, ali jednom više neću moći dalje. I u meni je stalno prisutna misao da bi trebalo otići odavde. Još nije nadvladala želju da ostanem, ali ovo beznađe i besperspektivnost koji me okružuju joj daju sve veći podstrek. Postoji jedna nada koja me još drži ovde. To je nada da će obe strane u ovom ratu shvatiti da je moja zemlja deo Evrope i sveta. Moja jedina nada je da će rat prestati vrlo brzo (danas) i da će nas već sutra Evropa prihatiti kao deo sebe. Ako se to ne dogodi neće biti budućnosti za nas.

    P.S. Ovaj tekst je pisan rukom na papiru jedne večeri u jednom novobeogradskom bloku kada nije bilo struje (bilo je sveća). Tek kasnije je prekucan na računaru.

Violeta,
27 godina, inženjer elektrotehnike