Četvrtak, 29. april 1999.

Ne toliko nevine žrtve

    Već dugo vremena želim da napišem nešto o najvećoj srpskoj sramoti. Ne mislim na svu bedu koju nam je Milošević navukao na vrat. Ne mislim ni na sve zločine počinjene sa tri prsta u vazduhu. Mislim na mase okićene papirnatim metama, koje u očaju podižu ruke ka nebu i pitaju: "Zašto nam ovo rade?"

    Nedugo posle početka bombardovanja, na nekom od web site-ova stranih news stanica pojavio se tekst pod naslovom "Ne toliko nevine žrtve", koji se bavio objašnjavanjem razvoja situacije na Kosovu u proteklih 20 godina, sa posebnim osvrtom na agresivnu albansku separatističku politiku. Ti isti Albanci su sada predstavljeni kao nevine žrtve. Ne treba ni diskutovati o tome da je neko zaslužio da preživljava teror srpske policije na Kosovu, kao što je slučaj sa Albancima. No, osim Miloševićevih majstorija, do toga je dovela velikim delom i pomenuta albanska politika. I da li je to ikakav izgovor za akcije srpske policije i vojske u južnoj pokrajini? Ne bi se reklo.

    Srbi su generalno skloni fatalizmu i izjednačavanju pojmova herojstvo i mučeništvo. Otud i manija za papirnatim metama, kao i onima u obliku majci i bedževa. Milošević i njegova televizija mudro manipulišu tim trendom, kanališući sve negativne nacionalne crte u smeru svog cilja. Srbi jesu žrtve ovog rata, jer ginu civili, a veliko je pitanje kako će se u ovoj zemlji živeti kada kompletna ekonomija, uključujući i poljoprivredu bude uništena. Ali ono što se u Srbiji prećutkuje, ućutkuje i zaboravlja je da su Srbi takođe "ne toliko nevine žrtve".

    Ovde želim da izuzmem sve politički svesne ljude u Srbiji, one koji su tokom svih ovih godina bili svesni i Hrvatske, i Bosne, i Kosova koje nas je celo vreme čekalo iza ćoška, one koji su u Sloveniji videli u kom pravcu će se odvijati cela stvar. Govorim o onima koji nisu samo protiv Miloševića, već su i svesni razloga zbog kojih je došlo do bombardovanja Jugoslavije.

    Najveći šok su pretrpeli oni koji se nisu zanimali za politiku, bili protiv ili za Miloševića. Oni su sve ratove u kojim je Srbija učestvovala (iako Milošević nikada nije zvanično objavio nijedan od tih ratova) posmatrali kao neko zlo koje se odvija negde daleko, kao slike na televiziji. Nisu shvatali zbog čega se sve to događa, a ponajmanje su osećali da to njih na bilo koji način dotiče. Sankcije su takođe shvaćene kao velika nepravda, ne zbog toga što ih nije osetio onaj kome su prvenstveno bile i namenjene, već zbog nedostatka razloga koje nisu želeli da sagledaju. Naravno da se ne može reći da je Srbija jedini krivac u svim ratovima do sada. Međutim, uporno poricanje bilo kakve krivice od strane građana Srbije, uporno i tvrdoglavo odbijanje da se prihvati činjenica da je svaka bomba koja je pala na Sarajevo pogodila i Beograd u isto vreme, krivica je čije posledice svi sada osećamo. "Kako svet može da dopušta ovako nešto?" Lako - jer, "svet" nije briga za Jugoslaviju, baš kao što je Jugoslavija normalno živela dok su ljudi u Sarajevu bežali od snajpera i Nerona sa Pala. I zato je plačno pitanje: "Kako mogu ovo da nam rade?" patetičan vapaj nekoga ko je odbijao da vidi nešto što mu se događa ispred samog nosa proteklih osam godina.

    Ovaj komentar nije podrška akcijama NATO-a, jer učena kompletnim uništavanjem zemlje teško da može dovesti do bilo kakvog razumnog rešenja. Ovo je posvećeno Srbiji, koja od papirnate mete koja joj pokriva lice, još uvek ne može da vidi vrh svog nosa.

Cancer Woman