Sreda, 28. april 1999.

O kasetnim bombama - stvari koje ne vidite na TV-u

    Pretpostavljam da znate sve o tome šta se dešava u mojoj zemlji, to je na skoro svim TV vestima. Većina medija ne saopštava istinu, ili bar ne potpunu istinu. Ali sigurna sam da ste već upoznati sa tim. Nadam se da razumete šta se dešava ovde.

    Celu noć i veći deo dana, moja porodica i ja provodimo u podrumu naše kuće. Koristimo pauze između dva bombardovanja da se istuširamo i da malo odspavamo. Najstrašnija stvar je kada te sirene probude i kada čuješ avione tačno iznad tvoje glave. Detonacije potresaju kuću iz temelja. Svi mi pokušavamo da ne paničimo, ali isto se dešava svake noći. Moj četrnaestogodišnji brat ne može da zaspe, a da ne uzme neke sedative. Ne možete ni da zamislite kako smo moji roditelji i ja zabrinuti zbog toga. I još, mi smo srećni - živimo u "sigurnijem" delu grada.

    Kasetne bombe koje NATO koristi su verovatno najopasnije od svih. One su savršene za ubijanje civila, većinom dece. Svaka bomba sadrži veliki broj manjih koje imaju odloženu eksploziju. Vojnici ih prepoznaju i ne diraju ih dok stručnjaci ne stignu. Ali deca ne znaju šta je to i često se igraju blizu njih. Do sada je već bilo nekoliko mrtvih zbog toga. Jedna od žrtava je i trogodišnja devojčica iz Beograda koja je izašla iz skloništa - morala je da ode u kupatilo. Ubijena je, delićem ovakve bombe, koja je prošla kroz prozor kupatila. Umrla je na rukama svog oca na putu do bolnice. Nekoliko dana kasnije, pet dečaka je poginulo na Kosovu i još dvojica su povređeni od odložene eksplozije još jedne ovakve bombe. Imali su od 5 do 14 godina. Svi su bili Albanci.

    Ove bombe su zabranjene međunarodnim vojnim konvencijama. Šaljem vam ovo pismo u nadi da možete da doprinesete u prekidanju ovog ludila. Ovaj rat nije nikome ništa dobro doneo, a mislim da nijedan rat ne donosi ništa dobro.

    Molim vas da uradite sve što vam vaša savest nalaže. Hvala u ime svih koji pate.

    S poštovanjem,

Nada Surbanovski
student biologije