Utorak, 25. maj, 1999

Još jedan dan

6:30     Zvoni mi sat. Buđenje. Ustajem. Odlazim u kupatilo. Strepim da li ima vode. Ima. Divno.

7:30     Polazim na posao. Stižem na stanicu. Gužva! Znači ukinuli su i ovaj autobus GSP-a (mislim ovaj u 7:30). Sad će svi da se guraju u privatnom prevozu, a lepo su se do juče vozili GSP-om. Oni odu u 7:30, a nekoliko minuta kasnije polazi privatni autobus u kome nije bila gužva. E pa ovog jutra jeste. Vozim se stišnjena kao sardina u konzervi. Izlazim poluslomljena. Gledam da li je još uvek sve na meni. Jeste, pomalo izgužvano. Barem mi nijedno dugme nije otpalo.

8:00     Stižem na posao. Proveravam da li je sve u redu. Naravno, deo mreže ne radi (BTW, radim u Telekomu). Kako bi i radio kad pola grada nema struju. Prebacujemo konekcije, snalazimo se...

12:30     Zvuk sirene označava početak vazdušne opasnosti. Usred posla, što da ne. Iako je preporučljivo napustiti zgradu ne radimo to uvek. Danas ostajemo i nastavljamo konfiguraciju rutera. Zaboravljamo da je vazdušna opasnost. Samo nas pusta zgrada (van naše kancelarije) opominje na to.

14:30     Detonacije. Čujemo i avione. OK. Ipak su iznad Beograda. Setimo se da je ipak bolje da sutra nastavimo posao. Krećemo kući.

15:30     Čekam prevoz. Još uvek. Pa vazdušna opasnost je, zar ne. Zašto bi prevoz radio? Dolazi napokon autobus. Opet gužva. Dobro, izdržaću i ovaj put.

16:00     Stižem kući. Nema struje. OK, ručam ponovo suvu hranu.

16:30     Vodim psa u šetnju. Dan je sunčan i topao. Vraćam se kući znojava. Stigla je struja. Uključujem bojler, televizor, računar, šporet,...

18:30     Čekajući da se zagreje voda, primetila sam da pritisak postaje sve slabiji. Jurim u kupatilo da iskoristim vreme dok sasvim ne nestane. Tuširam se mlazićem vode (barem je topla).

20:30     Počinje da pada mrak. Uključujem svetla. Šok. Užas. Da li je moj stan postao leglo komaraca? Brojim ih. Ne, nije moguće izbrojiti ih. Ubijam jednog po jednog... Zaprašivanje bi bilo poželjno. Kažu da nije moguće da avioni polete dok traje rat. Ne mogu ni da pomislim na leto.

22:30     Veče je mirno. Spremam se da izvedem psa u šetnju, pa na spavanje. Čekam da se završi i ovaj dan.

23:30     Pokušavam da zaspim. Čuju se avioni i detonacije.

Violeta