Nedelja, 25. april 1999.

Bez senki

    Večeras su detonacije zatresle prozore i roletne. Potom je protivvazdušna odbrana obojila noćno nebo takođe zatresavši prozore. Ležao sam na krevetu sa svojim sinom i čitao mu priču za laku noć. Čitao sam "Petra Pana". Pogledao me je kada su se začule eksplozije, i videvši moje lice bez straha i strepnje, vratio se knjizi i upitao me kako to da je Petar tako lako izgubio svoju senku. "Tata, nama trebaju naše senke, jel' da? Kad ne bi imali senke ne bi nas bilo. Petar je baš blesav što je svoju izgubio!" uzviknuo je moj sin. Završili smo priču i sada već mirno spava.

    U svom ovom ludilu koje se dešava možda je najgori i najteži psihološki aspekt događaja. Neznanje. Nekad nas sirene upozore na opasnost. Ponekad se čini da detonacije dolaze ni od kuda, sa aviona bez senki. Sećam se starih ratnih filmova i šištavog zvuka bombi. Neko mi je kasnije rekao da su tako napravljene da bi vas zaplašile, da biste znali da dolaze. Na neki čudan način, ovo je još gore. Peglate, kuvate, čitate priču i odjednom se čuje detonacija. Da budem iskren, noćas sam čuo avione kako nailaze i nagonski sam se namestio pored Luke tako da, ako se prozori razbiju, mogu da ga zaštitim svojim telom. Mogao sam da vidim sopstvenu senku na zidu. Moja reakcija je bila neka čudna kombinacija prkosa protiv ovog idiotizma, poverenja u preciznost i profesionalnost pilota alijanse i znanja da će nam u skloništu biti hladno i da ćemo samo biti još više uznemireni. Povrh svega, moja ćerka Sara ne može da provede petnaest sati dnevno u skloništu, a moja žena i ja smo se složili da ćemo se držati svi zajedno, kao porodica, pa šta bude.

    Noćas su digli u vazduh deo rafinerije na obodu Novog Sada. Svi derivati su odavno uklonjeni. Preostali gasovi su napravili ogromnu eksploziju. Brzina i preciznost napada su bilio razarajući. Impresivni. Ipak, postavlja se pitanje: do kada?

    Ustvari, postoje dve stvari koje treba naglasiti. Prva je šta NATO dobija napadima. Do danas su digli u vazduh brojne fabrike, toplane, mostove, prazne zgrade raznih ministarstava i vojne centre. Tri cilja ove operacije su jasna. Ono što je za preispitivanje je izbor meta. Usputna šteta (collateral damage) je zastrašujuća. Mrtvi civili. Oštećene ili porušene škole. Bolnice su onesposobljene za rad. Da li je svrha uništiti volju ljudi da uzvrate? Sigurno ne. Svaki dan, Jamie Shea, portparol NATO, ponovlja jednu rečenicu: "Mi nismo ni sa kim u ratu. Mi nismo u sukobu sa narodom Jugoslavije."

    NATO je sebi zadao nemoguć zadatak. Oni JESU u ratu s narodom Jugoslavije. NATO im je oduzeo obrazovni sistem, (škole ne rade dok ne prestane bombardovanje), njihova radna mesta (gore pomenute fabrike), zdravstvenu zaštitu (oštećene bolnice, a ne smemo ni zaboraviti da je most koji je porušen u subotu bio glavni put do kardiovaskularne klinike u Sremskoj Kamenici), mogućnost kretanja (železnica, mostovi, putevi itd.). A ovo se sve čini u ime "spasavanja života" i "sprečavanja humanitarne katastrofe".

    Dok sam se trudio da nekako isplaniram veče sebi i svojoj porodici setio sam se Orvela. Setio sam se parola. "Rat je mir". "Neznanje je moć". "Sloboda je ropstvo". Pitam se da li je Orvel, na nekom drugom mestu, jednostavno promašio datum. 1984 je postala 1999.

    Logika mog deteta je zapanjujuća. Ljudi bez senki ne postoje. Tako jednostavno. Avioni bez senki (=elektronskih potpisa) očigledno postoje. A možda i ne? Ispostavlja se da su njihovi napadi bez smisla. Njihova uništavanja takođe. Jer ne postoji jasan cilj, jasan plan za budućnost. Oni samo uništavaju besmislene ciljeve i ubijaju nevine ljude. Da li je iko proverio broj žrtava Vojske Jugoslavije nakon tri nedelje bombardovanja? Da li je veći ili manji od broja civilnih žrtava?

    Zaista je mali deo Miloševićeve "ratne mašinerije" (izraz Tonija Blera) uništen. Životi običnih ljudi će morati da se sakupe. NATO misija je, po sopstvenoj definiciji, neuspeh.

    Poslednje reči "Petra Pana" me noćas proganjaju. "Kada Margaret poraste, ona će imati ćerku, koja će onda biti Petrova mama; i to će se tako vrteti ukrug dokle god su deca srećna, nevina i okrutna."

    I pitam se: ko je noćas okrutan?

Randall A. Major
Novi Sad, Jugoslavija