Subota, 24. april 1999.

Ode RTS...

    Verovatno nikada necu nauciti razliku izmedju zvuka rakete i aviona koji nadlecu, kako da odredim na kojoj visini lete i sl. A, da budem iskrena, i nemam neku zelju. Dakle, nemam pojma sta je nadletelo nasu kucu i neposredno posle toga tresnulo u zgradu RTS. Prozori se jesu zadrmali i detonacija je bila glasna, ali sam nekako ocekivala da ce sve biti mnogo strasnije.

    Pola sata posle detonacije su na Studiu B javili da je RTS pogodjen. I pustili snimke s lica mesta.

    Moram priznati da mi je u prvom trenutku bilo drago. BILO DRAGO?! Da, ali samo u prvom trenutku. Sama zgrada bila je simbol svih lazi koje su nam servirane poslednjih 10 godina i simbol vlasti SM. Jeste to zgrada u MOM gradu, blizu MOG parka ali mi je uvek bila nekako gadna. Mozda zbog par likova koje sam mogla da gledam u pola osam i jos par iza kamera koji su vukli konce. I onog jednog koji vuce sve konce.

    A onda su se na ekranu pojavile slike ljudi zatrpanih u rusevinama. Neki zivi. Neki ne. Bez reakcije. Nije me zaboleo stomak kao toliko puta do sada pred prizorom mrtvih i ranjenih. Nije me bilo strah. Nije mi bilo zao.

    Sutradan, u guzvi ispred zgrade videla sam uplakanu devojcicu kako razgovara s jednim od clanova spasilacke ekipe. On joj je rekao nesto kao: "pa ne znam, znas jos uvek se otkopavaju ranjeni", izbegavsi da kaze "i mrtve".

    Zrtve koje su prethodne noci bile samo pikseli na ekranu, postale su ljudi od krvi i mesa. Nekome bitni.

    Zgrozena sam. Svojom otupeloscu. Mogu da disem normalno. Mogu da spavam normalno. A slike, i na TV i sa Interneta, su samo slike. "Skup piksela" sto rece neko. Kao da nista vise ne moze da me dotakne. Ili sam zaboravila sta znaci "normalno". Programa RTS nije bilo samo te noci. Vec sutradan su se pojavile iste gadne face, prosipajuci iste gadne fraze, sejuci lazi kao toliko puta do sada. Sejuci lazi kao i oni s druge strane bare. Oni koji vuku konce su nepovredjeni. Netaknuti. Onaj koji sve vuce konce sedi u nekom jebenom bunkeru i baca kockice. Igra Riziko.

    A ona devojcica je te noci mozda izgubila nekog bitnog. Nekog samo njoj bitnog.

Ana
21 godina, student