22. april 1999.

Sofisticirani Karadžići ili Judge Dread?

ovaj komentar je inspirisan tekstom poznate hrvatske spisateljice i disidentkilje Slavenke Drakulić. Taj tekst možete videti ovde

    Sa dosta toga kod Slavenke se slažem, naročito oko upotrebe "targeta" i svesne manipulacije građanskim pokretom koja je usledila. Desilo se nešto što smo do pre mesec dana smatrali za nemoguće - Milošević praktično ima neku vrstu građanskog pokreta iza sebe. To je, između ostalog, manifestovano simboličnim zauzimanjem Trga Republike, glavnog trga u Beogradu, koji je tokom proteklih deset godina bio apsolutni simbol anti-Miloševićevskog pokreta, obzirom da su se oko tog trga koncentrisali manje-više svi protesti protiv Miloševića.

Sarajevo, ljubavi moja

    Ono sa čim ne mogu da se složim su poređenja i zaključci o Sarajevu. Karadžićevo bombardovanje jeste bilo nekontrolisano divljanje po gradu, ali bombardovanje od strane NATO-a je samo prividno "kontrolisano gađanje strateških objekata". NATO bi voleo da svi veruju u to sto Slavenka tvrdi - da nas sad upravo kažnjavaju za zlocine koje je Milošević inspirisao. Stepen destrukcije u ovoj zemlji, nažalost, svedoči o nečem sasvim drugom.

    Paralele između NATO-a i Karadžića su mnogobrojne i neizbežne: Karadžić je nametnuo vandalsku koncepciju opsade grada, a NATO sistematsku opsadu zemlje. Svako napada onoliko sofisticirano koliko mu tehnička sredstva dopuštaju. Neko puca tek onako, po stambenim blokovima. A neko puca sistematski po civilnim objektima koje je sam proglasio za vojne. Tako su odjednom svi mostovi postali smrtna opasnost za NATO (ili Kosovske Albance), bez obzira što je, na primer, u pitanju gradski most u 400 km udaljenom Novom Sadu koga gađaju u 8 uveče kad je promet živ. Ili mostovi prema Hrvatskoj odakle Vojsci Jugoslavije sigurno neće doći pomoć, a još manje će neko bežati na tru stranu. Da ne spominjemo putnički voz, kolonu izbeglica, autobusku stanicu i groblje u Pristini, toplanu na Novom Beogradu, te gradove bez ikakvih privrednih objekata tipa Ćuprija i Kuršumlija.

    Dakle, ono o cemu svedoče razmere razaranja, potpuno je ista priča kao i sarajevska: svi civili su ovde taoci i nas polako žive sahranjuju! Kad kažem svi, to i mislim. Na Kosovu postoji i dodatan faktor ludila: odnekud naoružana grupacija poznata kao OVK.

Killing me softly with this bomb

    To što nas navodno ne gađaju direktno najmanje ima veze. Oni to ne rade zato što te slike nisu popularne na televiziji kod njih, a ne zato što nas vole. Zato i gađaju objekte i zgrade - one gore u noći i to je spektakularno. Uostalom, ne moraju direktno ubijati civile, to se može uraditi i suptilnije. Možda je još gore kada ti pored milionskog grada eksplodira azotara Pančevo. Nije u pitanju samo moguće trovanje, nego i činjenica da je to glavni proizvođač veštačkog đubriva. Mi smo ovde svi već postali "slučajne žrtve" ("collateral damage" kako bi to rekao, recimo Jamie Shea) bombardovanja, jer nam razvejavaju svaki ekonomski potencijal, i veliko je pitanje koliko će dugo ova nacija moći da opstane.

    Niko ovde više i ne govori o Miloševiću, nikakvo političko pitanje ne postoji, to su problemi za srećna vremena. Niko ga ovde i ne brani, niti želi da ga brani, mi se samo nadamo da će odbrana izdržati i da će država barem nekako funkcionisati. Ja stvarno ne znam šta bi silni mirotvorci hteli od nekog kome razvaljuju zemlju komad po komad. Više nema vremena ni za šta drugo, osim za obezbeđivanje svog zivota. Malo je besramno tvrditi posle svih tih "grešaka" da civili ovde nisu žrtve. Mozda nisu bili prva tri dana, ovo sada je nešto sasvim drugo.

    Fenomen "građanske ravnodušnosti" kod Srba je besmisleno posmatrati van istorijskog konteksta. Smatram dokazanim u praksi da Milošević nikad i nije imao istinski nacionalistički politicki stav - pre je popularnost držao uspešno manipulišući pitanjem obezbeđenja socijalne sigurnosti. Srbija je zemlja sa 40% penzionera i u takvoj zemlji je pitanje socijalne sigurnosti od krucijalnog značaja. Uostalo, nedostatak građanske svesti i nije nikakav srpski specijalitet. U vremenima velikih kataklizmi, a raspad prethodne Jugoslavije je za srpski narod bio upravo kataklizma, uvek se pokazuje tendencija da se bezuslovno podrži opcija koja je trenutno na vlasti, bez velikog obzira na njenu ispravnost. Simbolika tada postaje stvarnost, a iracionalni razlozi izbacuju iz igre racionalna promišljanja na javnoj sceni. Građanska svest u formi savesti nacije o kojoj Slavenka govori uopšte ne postoji, još od XIX veka, a pogotovo ne u ratu. Srbija - kao sto i Slavenka sama primećuje - živi u ratnim uslovima već skoro deset godina.

    I da se podsetimo još i činjenica u vezi Albanaca - ja naravno ne mislim da moja moralna obaveza prema sugrađanima prestaje kada počne rat. Ona tada postaje još veća. Tek tako je ova drama dostigla ogromne dimenzije. Ali nemojmo padati na NATO-vski mentalni trik: svi znamo da nije bilo nijednog izbeglice sa Kosova pre 24.3. Zašto se onda lažemo?

Sofisticirani Karadžići

    Prosto je neverovatno da se evidentno kriminalan čin agresije 19 zemalja na jednu, pravda nebulozama tipa "vaš predsednik je mali Hitler" ili "pa vi mrzite Albance, zar ne?", u zemljama koje su stvorile građansku tradiciju o koju se grejao ceo svet.

    Ono zbog čega neki na Zapadu likuju nije činjenica da se Srbi sad kažnjavaju za nekakve zločine, već zato što se sada konačno Zapad ponaša prema Srbima, kao što su Srbi ponašali prema stanovnicima Sarajeva. To su sofisticirani Karadžići, srećni kao mala deca sto su na njegovom nivou.

    Navodni sporazum o Kosovu imao je ultimativnu stavku za uvođenje stranih trupa u zemlju, na neograničeno vreme i bez autorizacije UN. Tu i tad je NATO progovorio jezikom Karadžića - daj ili ću da uzmem. Sve posle je samo nastavak iste misli, a ako malo unazad pročitate Klintonove ratne govore, biće vam upadljivo koliko se u osnovnim poentama ne razlikuju od ratnih Karadžićevih govora ("neuspeh nije opcija" ili čuveno "za nas nema alternative"). Čak i po stepenu latentnog rasizma. Sve je to ista muzika.

    Konačno, pre nego što dođemo u priliku da obezbedimo nezavisno istraživanje svega što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije, moramo se složiti da ovde zločinci ipak imaju i ime i prezime i lice i da se mogu pronaći. Bez obzira na stranu sa koje dolaze, postoje svedoci, a rekonstrukcije komandnog lanca su relativno jednostavne. To je pre svega posledica činjenice da u celokupno ratovanje u bivšoj Jugoslaviji nije bio uključen prevelik broj ljudi i vojnih i paravojnih jedinica. Upravo suprotno od onoga što nam govore, može se reći da postoje preduslovi da se ratni zločinci ovde gone i osuđuju.

    A sada pogledajmo drugu stranu medalje. Kolika je verovatnoća da će iko na Zapadu odgovarati za ratne zločine koje bi NATO mogao da učini, ili je već učinio? Kakva god i kolika god bila krivica Jugoslavije, odnosno njenog vodstva, NATO se odmetnuo od principa međunarodnog prava, i vrlo je jasno da neće odgovarati ni po jednom od zakona koje je prekršio.

    Sila je sredstvo koje je po međunarodnom pravu apsolutno zabranjeno u komunikaciji među državama. Zapad je u "mirovne pregovore" koji su prethodili NATO akciji ušao upravo sa pozicije sile. Pravni sistem svake zemlje poznaje termin "iznude" - ako te siledžija prinudi silom da potpišeš nešto što ne želiš, to nema nikakvu pravnu važnost. Sile pobednice su posle drugog svetskog rata imale posebno zasedanje pravnih eksperata koji su "Minhenski sporazum" izmedju Nemačke i Čehoslovacke proglasili nevažećim. I to upravo zato što je pretnja upotrebom sile naterala vladu Čehoslovacke da se odrekne Sudetske oblasti. Moglo bi se špekulisati i da je Nemačka napravila u dlaku istu kampanju kao i SAD danas, koristeći pitanje manjine, ali nije poenta u tome. U oba slučaja radilo se o pretnji silom, čak ne u samoj upotrebi sile. Upravo iz tog razloga bilo je jasno da se pomenuti ugovor ne može smatrati pravno održivim. Način na koji se prenebegla ova paralela sa "dogovorom" iz Rambujea, govori samo o tome koliko se Zapad, a pre svega Sjedinjene Države, osećaju iznad situacije. I iznad zakona.

    Izvinite, ali Karadžic nije mislio da je iznad zakona - možda da je van njegovog domašaja, ali ne iznad zakona. Klinton se ponaša kao da je zakon on sam, a to je mogao da bude samo Judge Dread, i niko više.

DA