Nedelja, 18. april 1999.

Izbor između demokratije i države

    Danas je mojoj majci rođendan. To je nekada bio veoma radostan dan u našoj porodici. Ovaj rođendan je provela plačući. Moj otac je dobio “poziv” i sutra treba da ide na Kosovo, u vojsku. Ja ću najverovatnije ići u Kruševac (grad u centralnoj Srbiji) gde žive moji roditelji, da mi majka ne bude sama. Ali pitanje je koliko ću ostati tamo, koliko ovde, jer se kriza zaoštrava i čini se da ćemo imati veliki i krvav rat, i da ćemo svi morati da učestvujemo u njemu.

    Moj otac je bivši komunistički vođa koji nije želeo da sledi Miloševića, i koji je već deset godina van političke scene. Ali, zahvaljujući dubokom poštovanju koje i dalje uživa kod običnih ljudi, moja je porodica mnogo propatila od ovog režima u poslednjoj deceniji. Ipak, ovog puta, ni on, ni ja, niti bilo ko od nas, nema izbora. Čak i kada bi neko pokušao da se suprotstavi srpskoj zvaničnoj politici to ne bi bilo moguće. I pored toga, i pored ogromnog nezadovoljstva Miloševićevim režimom, skoro 100% stanovništva sada smatra da je prvi i primarni cilj odbraniti zemlju. Pokušaću da objasnim zašto je tako.

    Veoma je interesantno posmatrati kako se menjaju i proširuju zvanični ciljevi NATO. Od početnog cilja “sprečavanja humanitarne katastrofe” i “zaštite ljudskih prava kosovskih Albanaca”, preko “primoravanja Miloševića da potpiše parisku verziju sporazuma iz Rambujea” stigli smo do “uništenja Miloševićeve vojske, što bi trebalo da ga spreči da povede neki rat u budućnosti”. Posle poniženja stotine hiljada Albanaca i pogotovo posle ubijanja njih 70, očigledno je da se oni tretiraju samo kao sredstvo za postizanje NATO cilja u regionu. U međuvremenu se, užasnom medijskom kampanjom, Srbi demonizuju i to na rasnim osnovama (pre nekoliko dana je jedan od novinara BBC pitao srpskog princa Aleksandra “Da li se stidite što ste Srbin?”). Sve ovo stalno okreće javno mnjenje ka prihvatanju slanja kopnenih trupa. Iako zapadni zvaničnici stalno negiraju tu mogućnost, sve informacije i analize ukazuju na upravo suprotno: pripreme za intervenciju su počele. Ali, postaje veoma jasno da se ova intervencija neće ograničiti samo na Kosovo. Generali NATO su svesni da bi to imalo tragične posledice po njihove vojnike. Jedna od mogućnosti je slanje velikog broja OVK snaga na Kosovo, za kojima bi bile poslate i NATO trupe. Ali, mnogo je verovatniji scenario invazije iz Mađarske, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kao i iz Albanije i Makedonije. Pripreme su sve intenzivnije. Kao objašnjenje i opravdanje dobićemo tvrdnje da oni žele da demokratizuju našu zemlju i da nam pomognu da se otarasimo Mološevića. A šta ustvari rade?

    1) Crna Gora. Od početka agresije kružile su razne dezinformacije i glasine sa zapadnih medija, o “namerama Miloševića da neustavno smeni Đukanovića, što bi se moglo sprečiti jedino otcepljenjem Crne Gore”. Možemo čak reći da je crnogorski predsednik ohrabren da to učini, pošto su NATO snage i SFOR trupe (???) skoro fizički odvojile Crnu Goru od Srbije, uništavajući mostove i prugu.

    2) Vojvodina. Dunav deli Vojvodinu na dva dela: manji (Srem) koji je bliži centralnoj Srbiji, i veći (Bačka i Banat) koji je bliži Mađarskoj i Rumuniji. Gotovo svi mostovi na Dunavu su uništeni, i veoma je interesantno i indikativno da su NATO avioni bacali letke sa pozivom na otpor Miloševiću samo iznad Vojvodine.

    3) Kosovo. Nema potrebe objašnjavati stvarne ciljeve NATO posle pregovora u Parizu: otcepljenje Kosova iz Jugoslavije nakon tri godine. Kada pogledate mapu videćete da će se po ovom planu Srbija svesti samo na užu Srbiju i Srem. A čak će i taj deo imati status sličan republici Srpskoj u Bosni, što znači protektorat, što je ustvari okupacija. (ne bi se baš reklo da su Srbi u Republici Srpskoj presrećni svojim položajem). Ovako većina ovdašnjih ljudi vidi situaciju (iako ovakav scenario nećete videti na državnoj televiziji). Amerikanci nisu uspeli da nas uvere u svoje dobre namere. Čak naprotiv. Da su hteli demokratizaciju Srbije, pomogli bi opoziciju, a mogli su da nađu način da primoraju Albance da se uključe u naš društveni i politički život, i da se političkim sredstvima izbore za autonomiju i da nam pomognu da demokratizujemo Jugoslaviju. Ali oni to nisu želeli. baš ako što albanske vođe to nisu htele, i baš kao što ni Milošević nije hteo. Svima je bio potreban otvoreni sukob radi ostvarivanja ličnih ciljeva.

    Sve to znači da mi ne verujemo Amerikancima/NATO kada govore da žele da nam pomognu da se “otarasimo našeg nedemokratskog diktatora” i da demokratizujemo našu zemlju. Mi mislimo da oni žele da unište i rasture našu zemlju. U ovom trenutku Srbi razmišljaju o nečemu što je opšte poznato u političkoj teoriji: ako imate državu možda i možete da je demokratizujete; ako je izgubite, gubite sopstveni identitet, što znači da gubite slobodu. A šta znači demokratija ako su je uspostavili neki ljudi u koje nemate poverenja, i koji nemaju legitimitet za tako nešto (govorimo o NATO, regionalnom, samozvanom žandaru, ne o Ujedinjenim nacijama), ako nemate slobodu? I ne zaboravite da su se Srbi izborili za svoju državu i slobodu u 19. veku, i zadržali je u ovom veku uz veliki broj žrtava. I daće sve pre nego što je predaju bombašima-humanitarcima i osiromašeni-uranijum-demokratama.

    Iako sam od početka ovog rata izgubio veru u Razum, vest koja je danas stigla (o tome da Francuska stavlja veto na gađanje elektrana jer bi to ugrozilo veliki broj građana (čak i Makedonce...)) mi je ulila malo nade da se ovaj katastrofalni scenario može izbeći, i da će Evropa naći snave i razuma da zaustavi američka čudovišta. Nadam se da će ljudi shvatiti da se ovako kriza samo produbljuje i da će uskoro doći do tačke odakle niko neće moći da je kontroliše. I i dalje se nadam da će se ljudi vratiti kućama: Albanvi, vojnici NATO, Srbi i moj otac.

    P.S. Ekološki aspekt ove krize izgleda ne interesuje te demokrate. Ali nas interesuje. I Evropu bi trebalo da zanima, jer amonijak i otrovne materije koje se širi regionom zahvaljujući intervenciji NATO u Pančevu prošle noći, ne mogu biti zaustavljene na državnim granicama.

Miša