14. april 1999.

"Odrubite im glave!" uzviknula je Kraljica
ili
Dovođenje Jugoslavije na Prosjački Štap.

Pismo iz Jugoslavije

    Imam tu sreću ili nesreću da živim u Beogradu, Jugoslaviji i da posmatram rezultate NATO humanitarnog bombardovanja. Duboko sam uverena da je sada najveća nesreća biti kosovski Albanac (baš i kao poslednjih godina) i da na svojoj koži osećam čari NATO zaštite.

    Od početka pregovora u Rambujeu nikako sebi nisam mogla sebi da objasnim zašto je glavna briga zapadnih posrednika da albanski i srpski pregovarački tim drže razdvojene. Pošto se od njih očekivalo da sklope i potpišu neki sporazum kao i da ga sprovedu u delo, bilo bi prirodno da se posrednici potrude da se odnosi dve strane poboljšaju, ako ne i da dostignu prijateljski nivo.

    A onda se dogodio Pariz, gde je g-đa Olbrajt javno izjavila da se kosovski Albanci moraju primorati da potpišu kako bi NATO mogao da bombarduje Srbe. Pošto nisam sledbenik g. Miloševića ni simaptizer, u početku sam sumnjala u tvrdnje jugoslovenske delegacije da se ponuđenim dogovorm teško narušava suverenost Jugoslavije i da problem nije adekvatno rešen.

    Kada je g. Hašim Tači potpisao pitala sam se kako će bombe razlikovati ko je Albanac a ko Srbin, Turčin, Rom ili neko drugi.

    Sada, nakon tri nedelje bombardovanja vidim da se humanitarna kriza izuzetno pogoršala kao i da je g. Milošević jači nego ikad. Oblast Kosovo se bombarduje svakodnevno i intenzivno. Kosovski Srbi, Turci i Romi beže u unutrašnjost Srbije, dok su Albanci, bežeći pred neviđenim strahotama, rastureni po Kosovu i proteruju se iz zemlje.

    Istovremeno NATO uništava bez izuzetka, fabrike, kuće, škole. sela, mostove, srednjevekovne manastire, toplane. Privreda je već bila na samrti zahvaljujući sankcijama i nesposobnim rukovodiocima. Sada NATO udari našu preduvnu zemlju pretvaraju u zemlju prosjaka. Naredne zime kada slike promrzlih i umirućih staraca i dece budu preplavile zapadne medije, svi će govoriti o humantarnoj katastrofi. Juče su u Briselu, uhranjeni i doterani zapadni političari (uključujući i gemeralnog sekretara UN) sastali i raspravljali o problemu. Primetila sam da su veoma zabrinuti i da uz svu svoju brigu za humanitarnu katastrofu, ne misle na nas, obične smrtnike, niti na našu svakodnevicu, niti na našu budućnost. Njihova glavna briga je kredibilitet NATO.

    Kao što je to divno sročeno u "Alisi iz zemlje čuda": "Prvo kazna, potom presuda." Samo, nama nije data prilika da uzviknemo "O, moje drage šapice i moje drago krzno!" Svaka šansa za demokratiju u Jugoslaviji je uništena. Ako i preživim, možda ći dočekato da vidim Miloševića kako potpisuje sporazum sa onom doteranom gospodom iz Brisela.

Gordana,
Beograd, Jugoslavija