Petak, 9. april 1999.

Pogled na život pod bombama

Istorijat

    Iako sam američki građanin, rođen i odrastao u San Antoniu, Teksas, studirao sam u Jugoslaviji - Srbiji i živim u noj, evo ima već trinaest godina. Prvenstveno sam došao da pomognem prijatelju pri izgradnji kuće u selu blizu Novog Sada. Odmah zatim sam se zaljubio, oženio i zasnovao porodicu ovde. Oko devet godina radim kao predavač engleskog jezika na Univerzitetu u Novom Sadu.

    Tokom boravka ovde zavoleo sam ovaj narod, i vrlo sam ponosan na svoju novu domovinu. Imam prijatelje raznih nacionalnosti koji žive ovde, u Vojvodini, i širok dijapazon prijatelja, od seljaka do univerzitetskih profesora. Život ovde je oduvek bio izazov, suočavajući se sa jezicima, ekonomskim krizama, ratovima u blizini. Ipak, vrlo je zahvalno živeti ovde. Moj život je bio miran, ispunjen ljubavlju i prijateljstvom, sve do srede, 24. marta 1999. To veče, NATO bombe počele su da padaju na moju drugu domovinu i grad koji nazivam domom. Kako se bilo ko može odlučiti da ostane ovde, usred NATO napada, među ljudima za koje zapadna štampa tvrdi da vrše "etnička čišćenja"?

    Postoje dva razloga zbog kojih sam ostao. Moja ćerka Sara je rođena ponedeljak 22. mart 1999, u pola tri ujutro u lokalnoj bolnici. Žena i ćerka su došle kući istog dana kada je počelo bombardovanje. Dobro su, ali očigledno nisu u stanju da putuju. Pogotovo što je u ratnom stanju veoma teško naći odgovarajući prevoz za njih. Pitanje je i koliko je mudro sedeti u metalnom kontejneru sa "vatrenim potpisom". Postoji takođe tehnički problem kako da prijavim ćerku, kada se ne usuđujem da izađem iz kuće. Ne možete preći granicu ukoliko vam dete nije prijavljeno. S druge strane, nisam siguran da li bih otišao i kad bi ovi uslovi bili ispunjeni. Moj, život, moj stan, moj posao, moja porodica, mnogi moji prijatelji, svi su oni tu. Ja sam lojalan stanovnik ove zemlje. Predajem, prevodim, činim sve što mogu da ovo bude lepše mesto za život, kao što bih činio isto da živim negde u Americi. Narod ove zemlje me je prihvatio raširenih ruku. Napustiti ih u času kada sam im potreban ne izgleda mi ispravno. Na kraju krajeva, moj sin Luka i moja ćerka su pola Srbi.

    Dok bombe i rakete svaki dan razaraju zemlju, zapitam se zašto se sve to dešava. Znajući da imam slobodu izražavanja u svojoj rodnoj zemlji, odlučio sam da podelim svoja razmišljanja. Razmišljanja mi idu u dva analitička pravca. Voleo bih da oba iskažem u ovom komentaru.

I - GRAĐANI SRBIJE

    Sa stanovišta ljudi sa ovih prostora, prvo što su doživeli prilikom napada uglavnom je bio šok. Svi smo bili prestrašeni onim što se odigravalo. Dugoročno prijateljstvo između Srbije i Amerike bilo je uništeno padom prve bombe. Istina je da postoji tradicionalno prijateljstvo između Srba i Rusa, ali to ne baca senku na njihove značajne veze sa Sjedinjenim državama u ovom veku. Mediji imaju načine da tu činjenicu izbegnu, ali istorijske knjige otkrivaju sve. Ljudi osećaju da ih je tradicionalni saveznik - Amerika izdao.

    Ipak, Srbi su se kroz istoriju borili protiv velikih sila. Otomani, Austro-Ugari i Nemci. Sada je Nemcima dozvoljeno da učestvuju u napadima protiv Srba. Mađari su dozvolili NATO da koristi njihov vazdušni prostor, kao i Hrvati. Napadi su kretali iz NATO baza u Italiji. Gledajući iz ugla Drugog svetskog rata, ništa od ovoga ne treba da čudi. Takođe ne iznenađuje da, sada kada je NATO izvršio invaziju na suverenu državu po prvi put u svojoj pedesetogodišnjoj istoriji (ovdašnji cinici kažu da je to bilo samo pitanje vremena), među ljudima ne vlada panika. I ranije su se sretali sa "glavnim bajom u kraju", dobili malo batina, izvojevali nekoliko pobeda, i preživeli. Misle da će i ovo preživeti.

    U prošlosti napadači su uvek bili susedi. Trenutni napadi pokazuju da je svet zaista postao "globalno selo", u najpesimističnijem smislu te fraze. Predsednik Klinton kaže da imamo vitalne interese na Balkanu, i napada Jugoslaviju lako kao da je to prvi komšija. Ovoga puta razlika je u tome što je relativno malo žrtava (da li je žrtava ikada malo?). Napredna NATO tehnologija omogućava precizne udare na vojne i ne-tako-vojne ciljeve. (Dizanje u vazduh stare fabrike sapuna i onesposobljavanje za rad fabrike kablova u samom Novom Sadu predstavljaju dovoljno problematična pitanja). Poznati srpski pisac, Svetislav Basara, pisao je kako tako napredna tehnologija nije napravljena za humane svrhe. On tvrdi da ljudske žrtve treba izbegavati jer mrtav neprijatelj je mrtav potrošač za globalno tržište. Zapadnjački blještavi proizvodi ne mogu se prodavati leševima. Iako je cinično, ima nečeg istinitog u svemu ovome. Ipak , Jugosloveni misle da je uzrok napada to što nisu potpisali sporazum koji je pokušala da im proda Amerika, onaj koji će omogućiti "globalni" način života, a takođe dovesti NATO snage na njihonu suverenu teritoriju. U ovim snagama će sigurno biti i američke trupe, bez obzira na to što Bela kuća trenutno tvrdi da nije voljna da uključi kopnene snage u ovaj paket. Kad čitate dokument koji su u Parisu potpisali Kosovski Albanci, ovo postaje očigledno. On sadrži Aneks B u kojem se kaže da bi NATO imao pravo da se slobodno kreće po teritoriji Jugoslavije. Ranije, potpisivanje takvog dokumenta bi se nazivalo "kapitulacija", a teritorijalno gledano "aneksija".

    Mišljenja šta bi trebalo uraditi sa Kosovom bila su podeljena otkako ja živim ovde. Neki kažu da su Albanci dobrodošli ovde. Drugi kažu da bi oni trebalo da se više ponašaju kao normalni građani. Oko 100 000 Albanaca živi u Beogradu. U nedelju su neki od njih održali protest protiv bombardovanja, što je bilo toplo pozdravljeno od Srba. Neki kažu da bi Kosovo trebalo odvojiti od Srbije i dati ga Albaniji. Drugi tvrde da bi Kosovo trebalo očistiti od Albanaca i ponovo naseliti Srbima. Nema konsenzusa. Kad se prvi Tomahavk sručio na Srbiju u sredu uveče, sve podele su nestale. Kosovo će biti tretirano kao što ovdašnja Vlada smatra da bi trebalo, sa srčanom podrškom celokupne populacije. NATO se zalete tamo gde se čak ni budale ne bi usudile. Time što je objavio rat Srbima, NATO je pokrenuo trenutni humanitarni problem. Uvek je bilo problema na Kosovu, ali NATO napadi jasno snose krivicu za činjenicu da se desetine hiljada ljudi kreću ka granicama ove noći. Štagod da su ljudi ranije mislili o Miloševićevom režimu (a mišljenja se uvek razlikuju kad su političari u pitanju), sada ga svi podržavaju kao svog vrhovnog vođu. Kao što bi ljudi uradili u bilo kojoj drugoj zemlji.

    Takođe vrlo frustrira činjenica da se Rusija, Kina, Grčka i Indija tako očigledno ignorišu. Vesti u Britaniji i Americi stalno prikazuju vlade i NATO vođe koje govore kao imaju podršku internacionalne zajednice. Jasno je da su redefinisali pojam "internacionalne zajednice". Za NATO vođe to su svi koji se slažu sa njima. Svako ko se ne slaže biva marginalizovan. Može se pretpostaviti da desetine hiljada ljudi koji protestuju na ulicama širom sveta nisu deo "internacionalne zajednice". Zapostavljanje opozicije nije jedna od svetlih tačaka demokratije, i sigurno nije u skladu sa onim što mi Amerikanci smatramo "američkim načinom".

    Pozicija međunarodne pravde je postala nejasna za nas koji živimo ovde. Pre svega, dva puta pre NATO je udario na Srbe. Jednom u Hrvatskoj i jednom u Bosni. Ovaj najnoviji talas bombardovanja dokazuje da NATO ima nešto lično protiv Srba. Niko ne može da logično odgovori zašto su Srbi ti koje NATO i zapadni mediji uvek satanizuju. Analogija će pomoći da se razjasni situacija: kada su Srbi napali Vukovar i on ostao u ruševinama, bili su označeni kao "ratni kriminalci". S druge strane, slike sada stižu iz Prištine (glavnog grada Kosova). NATO bombarderi su prouzrokovali nepopravljivu štetu gradu, ostavljajući ga da izgleda vrlo slično Vukovaru. Kako će NATO vođe biti etiketrane zbog toga? Đavo u meni sumnja da će biti nazvani drugačije do herojima. Ogroman duh i neverovatan smisao za humor koji vlada među Jugoslovenima je zadivljujuća pojava. Istina, mnogo je zaplašenih, koji se skrivaju od eksplozija koje kao da dolaze niodkuda. Oni shvataju da je NATO mogao da uništi 600 ciljeva za dva dana, ali da zahtevi psihološkog rata diktiraju da se to izvodi duži period. Nemogućnost saznanja kad i gde će bombe pasti treba da stvore osećaj nesigurnosti i nezadovoljstva. Ovakva taktika nefunkcijoniše, i većina stanovništva ovde je odlučila da ignoriše baš taj element igre. Svaki dan održavaju se koncerti na Beogradskom glavnom trgu, ljudi nastavljaju svoje živote i poslove sa dodatnom pažnjom, ali život se okrenuo prkosu onome što smatraju detinjastom taktikom ratnih tehničara iz Brisela. Jedan od najbistrijih komentara koje sam čuo ovih dana je komentar jedne moje mlade prijateljice. "Mogu mi oduzeti život", rekla je, "ali mi ne mogu oduzeti dostojanstvo". Njeno dostojanstvo je za nju važnije nego strah od krstarećih raketa. To daje razlog za razmišljanje.

II - GRAĐANIN SJEDINJENIH DRŽAVA

    Ne radi se o podeljenoj lojalnosti, nedostatku patriotizma ili šizofreniji. Oduvek sam voleo svoju zemlju, a volim je i danas. I dalje mislim da je to najbolje mesto na svetu. Kao bivši patriota, u poziciji sam da objektivno sagledam mnoge lepote Sjedinjenih država, te je možda moja ljubav prema rodnoj zemlji jača nego kod mnogih ljudi koji u njoj žive. Štaviše, ja sam predstavnik svoje zemlje jer, iako sam samo običan građanin, posao me dovodi u kontakt sa hiljadama ljudi. Za mnoge od njih ja sam jedini Amerikanac kog su ikad upoznali, ili će upoznati, i njihov utisak o SAD često zavisi od utiska o meni.

    Iako nisam političar niti pravnik (ja sam samo skromni predavač engleskog), situacija u kojoj se nalazim zahteva od mene da postavim pitanje šta može biti opravdanje za vazdušne napade. Član jedan Statuta NATO jasno naglašava da članicama organizacije nije dozvoljeno da svoju vojnu moć koriste protiv bilo koje suverene države, osim ukoliko ih ta država napada. Jugoslavija nije napala nikog. Ipak, od srede, NATO je napadao veliki broj različitih meta po celoj Jugoslaviji. Logično, organizacija koja narušava svoje osnovne principe mora prestati da postoji kao takva, ili mora preformulisati principe na kojima je zasnovana. Možda se odžao tajni sastanak na kome je NATO iznenada podneo amandmane na svoj Statut, koji im dozvoljavaju da napadnu kad žele, da unište zemlje koje su, na primer, odbile njihovu ponudu za učlanjenje. Ili bi možda trebalo da se ponovo osnuju pod novim imenom. NATO je prestao da postoji kao legalni entitet 24. marta u 19:55.

    Zatim, u donošenju odluke da bombarduju Jugoslaviju bez posebne rezolucije Ujedinjenih nacija, NATO je ostavio po strani UN kao totalno marginalnu instituciju. NATO članice su znale da bi,ako stave pred Savet bezbednosti rezoluciju o bombardovanju Jugoslavije, Kina i Rusija stavile veto. Njihov izgovor za vazdušne napade je neprihvatanje prethodnih rezolucija (kako oni kažu) od strane Jugoslavije. Ovo znači da će NATO sada imati odrešene ruke da napadne bilo koju zemlju koja ne prihvati neku rezoluciju. Večeras, šeste noći bombardovanja, UN i dalje ne preduzimaju nikakve akcije za ponovno uspostavljanje svoje nadležnosti. Ruski predstavnici u UN su pokušali da proguraju nekoliko rezolucija kojima bio zaustavili bombardovanje, na koje su SAD stavile veto. Kvaka 22. Jedini zaključak koji mogu izvesti kao prosečan građanin je da UN moraju reagovati na sve što se dešava ili izgubiti svoj kredibilitet kao politički faktor u svetu. To će uništiti pedeset godina teškog rada i ogromnih troškova, a sigurno neće učiniti svet boljim.

    Dalje, kao Amerikanci skloni smo da svaku razmenu posmatramo sa aspekta odnosa cena - dobitak. SAD, sa oko 250 miliona stanovnika, najmoćnija zemlja koja je ikad postojala, već je potrošila milijarde dolara poreskih obveznika dižući u vazduh vojne ciljeve u Jugoslaviji, zemlji sa oko 8 miliona stanovnika. Novac od poreskih obveznika je takođe uzrok civilnih žrtvi i razaranja škola, bolnica i privatnih kuća, tačno u srcu Evrope. Sve ovo je neverovatno nelogično. Da li nam predsednik Klinton i Medlin Olbrajt govore kako je naša ogromna ekonomska i diplomatska moć ne mogu biti upotrebljene da ubede saveznike da ostanu na našoj strani? Problem, izgleda, ipak leži u činjenici da je, u nekoj strateškoj sobi, napravljen plan da se kotroliše Balkan na odgovarajući način. Sa Srbima kao najvećom etničkom grupom na Balkanu, jasno je da njihova zemlja mora biti razbijena, oni moraju biti izolovani da ne bi više predstavljali regionalnu silu u Evropi. U Parizu, Srbima je predstavljen fait accompi. "Pristanite na NATO prisustvo, ili ćemo vam uništiti vojsku i ubijati civile". Ako se osvrnemo na događaje koji su se odigrali u predhodnoj deceniji, ova ideja je u najmanju ruku vredna razmatranja. U uslovima kupovne moći, dolari dobijeni od poreza mogli bi biti bolje potrošeni na intenzivno proučavanje problema, detaljnu analizu istorije i osobina umešanih naroda, i pažljivo planiran proces pregovora.

    Ne verujem da je predsednik Klinton ikad bio na Kosovu. Ne verujem da je ikad video lepotu 800 godina starog manastira Gračanice, koji je takođe bio oštećen prilikom vazdušnih napada. Nikad nije video džamije, sinagoge, katedrale i patrijaršije. Sumnjam da je ikad seo i razgovarao sa Albancima sa Kosova, ili Srbima sa Kosova, da bi saznao šta oni stvarnpo žele. Ubeđen sam da je mogao da dođe u Jugoslaviju, sedne sa stranama u sukobu i ubedi ih da postoji mirno rešenje. Tvrdim da, kao predstavnik najmoćnije nacije na svetu, on je odgovoran da tako i učini, ako je jedan od vitalnih interesa SAD da obezbedi mir u Evropi i celom svetu kao što tvrdi. Radije, bez jasnog razumevanja mentaliteta ljudi koji ovde žive, nakon analize gomila statistike vojnih podataka, umesto moralnog i duhovnog stanja naroda Jugoslavije, odlučio se na nasilnu akciju. Samim tim stavio je živote amerčkog ratnog osoblja u smrtnu opasnost , uz veoma mala ili nikakva odobrenja američkog naroda. Čineći to, narušio je principe predsedničkog mandata, principe na kojima su osnovane NATO i UN, i konačno, bio je neveran američkoj naciji. Ja nisam ljut na njega. Osećam se zavedeno i iznevereno od pojedinaca iz administracije i samog predsednika. Sa takvim akcijama i politikom, predsedniška administracija je učinila svet nesigurnim mestom, čak opasnim, mestom za građane SAD. Jasno je da ovo nije u interesu prosečnog američkog građanina.

    Da budemo jasni: Ne pokušavam da opravdam jugosovenske vlasti ili njihove postupke. To je njihova stvar, i njihovi eksperti moraju raditi na jasnijoj slici njihove vizije sopstvene države. Obe strane bi trebalo da sednu i rade na odgovarajućem rešanju, to je očigledno. Ono što ja pričam je da narod Jugoslavije, naročito Srbi nisu genocidna čudovišta kao što ih opisuju klintonova administracija i zapadni mediji. Molim vas, saslušajte reči onoga koj je živeo i dalje živi među njima, čak i kada su u ratu sa mojom zemljom. To su otvoreni i brižljivi, iako tvrdoglavi, ljudi. Imaju kriminalce i imaju svece. Oni su neprocenjiv deo ogromnog kulturnog nasleđa Evrope i zaslužuju poštovanje, podršku i ohrabrenje dok se bore da postanu vitalni deo prosperirajuće Evrope. Ne zaslužuju da budu zasuti besom Klintonove administracije i njihove zavisnosti od trenutne vojne snage.

III - BUDUĆNOST

    Situacija ovde je beskonačno komplikovana, i bili bi joj potrebni tomovi da objasni sve kompleksnosti Gordžijevog čvora zvanog Balkan. Izgleda da je Klinton napravio istu grešku kao i njegov politički predak, Aleksandar Veliki. U nemogućnosti da odveže čvor, jednostavno je uzeo mač i presekao ga na dva dela. A znamo kakva je konačna sudbina Aleksandra i njegovog carstva, kao i svih imperija koje su uzdizale moć iznad prava. Možda još uvek nije kasno.

    Na zvuke sirena koje označavaju vazdušni napad, večeras okupaću svoju malu ćerku i staviti je da spava. Nastaviću da učim svog petogodišnjeg sina da čita i broji.I nastaviću da učim svoju decu da žive po principima na kojima su Amerika i cela zapadna civilizacija bile zasnovane. Činiću ovo jer verujem da veličina naše kulture nije u njenoj materijalnoj dobrobiti ili vojnoj moći. Veličina je u njenoj posvećenosti principima, pravdi i moralu.

    Večeras zapalite sveću i šapućite molitvu za nas. Mi ćemo učiniti isto za vas. Mir na zemlji, svo dobro ljudima.

Randal A. Major
Novi Sad, Jugoslavija