Ponedeljak, 07. jun, 1999

Početak i pokušaj kraja

    Tog 24. marta, dana kada je počelo bombardovanje, obavljao sam neke poslove po gradu, kao da je sve normalno. Stigao sam kući i zatekao svoju četrnaest godina staru ćerku kako plače. Bila je sama. Supruga sa trogodišnjim sinom je bila u poseti kod svoje majke, na drugom kraju grada. Zašto si se rasplakala, upitao sam zbunjeno. Biće rata, pričalo se po školi, odgovori ona. Sumnjam, rekao sam joj umirujuće. Zaista sam tako mislio. Ustvari verovao sam u poteze čoveka, kome inače nikada ne verujem. Verovao sam da će ipak u poslednjem trenutku, iz ličnih razloga, popustiti. Baš kada sam umirio ćerku, desilo se. Izuzetno jaka eksplozija, zgrada se tresla, prozori su zvonili, ramovi oko prozora su šuškali, kao da će da iskoče. Ona je zbunjeno gledala u mene, sa rečima, eto vidiš, počelo je. Ja još uvek nisam verovao da je tako nešto moguće. Ako on nema odgovornosti prema svom narodu, ima valjda svet. Pogledao sam kroz prozor, ništa se nije videlo. Mahinalno sam išao po kući i otvarao prozore, valjda ako nas promaši projektil, da nam prozori ostanu čitavi. U glavi sam imao samo jedno. Ispao sam naivan u očima svoje ćerke. Zašto, zapitao sam se, zašto sam naivan. Zašto sam verovao u postupke čoveka kome nikada ne verujem? Zvoni mi telefon, javlja se moja majka. Pita, da li čujem sirene. Kod nje se čuju. Opet zvoni telefon. Brat me pita da li čujem sirene. Ne, kod mene se ne čuju sirene, kod mene je bila eksplozija sa detonacijom, ali sirene ne. Još uvek sam zbunjen, da li je stvarno počelo. Možda je to bila neka onako eksplozija, a ovi koji su zaduženi za sirene, su ih uključili misleći da je počelo. Ja još uvek mislim da nije, ja još uvek verujem u poteze čoveka, kome nikada ne verujem. Opet zvoni telefon. Zove me poznanik, koji stanije u blizini. On sa svog prozora vidi mesto gde je pala prva raketa. Znači, počelo je. Ja mu prenosim informaciju da se u nekim delovima grada čuju sirene. Ni on ih nije čuo. Dok smo još bili na vezi, čuo sam ga kako kaže:'Evo je'. Eksplozija i detonacija su sada bile još jače. Ovo je strašno. Poznanik je još bio na vezi i opisuje mi kako izgleda kada raketa eksplodira, vidi se sa njegovog prozora. Slušam ga i razmišljam, moja ćerka i ostala deca u školi su znala da će ovo početi, a ja sam verovao. Verovao sam čoveku, kome inače nikada ne verujem. Poznanik mi kaže da vidi požar, gori neko drveće koje nije olistalo. Da, da, kažem onako otsutno i mislim. Deca su znala, a ja sam verovao. Pa dobro, ja sam naivan, ali deca nisu. Zašto onda ovi gađaju decu. Mesto koje su gađali se nalazi u naseljenom delu Beograda. I tamo ima dece, koja znaju, a tu smo i mi naivni, koji verujemo. Mi se nalaziom na manje od jednog kilimetra od mesta koje je gađano. Još uvek nema sirena.

    I ovih dana nema sirena, priča se da je kraj blizu. On je prihvatio 'predlog dogovora'. Sirena nema, jer nema vazdušne opasnosti. Da li mu i oni (svet) veruju. Ko će platiti (stradati) kada saznaju istinu. Opet mi. Dok ovo pišem, prilazi mi ćerka i pita: "Tata, šta misliš, jel' kraj bombardovanja?" Dobro je, ona mi još uvek veruje. Njeno poverenje mi mnogo znači. Šta da joj kažem?

Gordan, 38 godina