5. april 1999.

Slobin najveći saveznik - strah

Disidenti u Srbiji su povili glave, ne zbog bombi NATO-a. Oni strahuju od trenutka kada se završe vazdušni napadi, i kada počnu odmazde u Srbiji.

    Sve do one večeri kada je NATO započeo svoju ofanzivu protiv Jugoslavije, nikada cela zemlja nije stajala iza predsednika. Ali, ovo više nije tako. Sada izgleda da čitavu Srbiju predstavlja jedan čovek: Slobodan Milošević

    Ovo ne znači da je Milošević uspeo da ubedi sve Srbe da je njegov put jedini pravi put. Preko noći on je pridobio najvećeg saveznika: strah. On je sveprisutan, i ućutkao je svaki opozicioni glas.

    Milošević je uvek morao da potroši jednaku količinu vremena i energije na unutrašnjeg neprijatelja, odnosno na domaću opoziciju, kao i na spoljašnjeg neprijatelja, bez obzira da li su to narodi bivše Jugoslavije ili Zapad. Sve dok je Srbija bila pošteđena direktne umešanosti u ratu, unutrašnja bitka je najvećim svojim delom bila civilizovana. Disidenti su obeleženi da su izdajnici, petokolonaši, strani plaćenici, i slično, i samo su retko bili fizički ugroženi.

    Sada su, međutim, disidenti bolno svesni da cena za dizanje glasa protiv režima može biti mnogo veća. Čak ih može koštati i života.

    Kad su pale prve bombe, moj komšija je izašao na terasu, pogledao u nebo, i počeo da psuje. Proklinjao je NATO za ono što smatra nepravednim bombardovanjem koje nema nikakvu pravnu osnovu. Takodje je proklinjao svog predsednika, za koga nikada nije glasao, i retorički pitao: "Slobo, gde si sada? Kladim se da si na najbezbednijem mestu, za razliku od nas."

    Njegov glas koji je odražavao frustraciju je odzvanjao kroz ceo blok. Prošla je druga noć bombardovanja, treća, i četvrta, ali se komšija više nije čuo kako ispoljava svoj dvostruki bes. On je nastavio da gleda nebo sa terase, ali je zaključio da je pametnije da čuva svoje mišljenje za sebe.

    Moj komšija je čovek koji se bavi svojom profesijom. Već dugo vremena kritikuje Milosevica, ali nije posebno politicki aktivan. Svoje protivljenje rezimu je jedini put javno izrazio u zimu 1996./97. godine kada je ucestvovao u svakodnevnim protestnim setnjama, kada je sve u Beogradu stalo tokom skoro citava tri meseca. Obicno ima naviku da cuti. To nije slucaj sa aktivistima koji se bore za ljudska prava i opozicionim politicarima koji su se obracali masama tokom protesta. Ali i oni cute.

    Iako bi trebalo da je logicno da je moguce suprotstaviti se akciji NATO-a i srpskom rezimu u isto vreme, u stvarnosti nema izbora. Vazdusni napadi su prakticno unistili ono opozicije sto je postojalo, cak efektnije od represije tokom citave prosle decenije. Posto su disidenti ucutkani, Milosevic se zaista pomalja kao vrhovni i ...vodja Srbije.

    Sta ce se dogoditi sa bivsom opozicijom Srbije? Stavovi nekih sa kojima sam razgovarao su me vise sokirali od samih vazdusnih napada. Cak i oni koji su tvrdili da bi Milosevica trebalo bombardovati zbog patnje koju je prouzrokovao ne samo Hrvatima, Bosancima, Albancima, vec cak i samim Srbima, su, makar u javnosti, stali iza rezima. Stavise, njihovi novi stavovi postaju sve trvdji sa svakim danom bombardovanja.

    Mnogi beogradski analiticari su upozoravali na "dan posle" na Kosovu. Poput proroka su predvideli da ce doci do odmazde protiv Albanaca u pokrajini u slucaju da bude vazdusnih napada. Zloslutno je sto sada te iste osobe govore o "danu posle" u Srbiji. Oni se plase trenutka kada ce stati akcija bombardovanja NATO-a, i da ce se rezim okrenuti protiv ostataka srpske opozicije. Jedan dobar prijatelj mi je rekao: "Sve je jos dobro dok traju vazdusni napadi NATO-a. Neka nam bude Bog u pomoci kada prestanu."

    Sto se mene tice, ja nikada nisam bio politicki aktivan. Ali, sam uvek sebe smatrao disidentom - protivio sam se vecinskom politickom misljenju i javno se zalagao protiv rezima. Od srede uvece kada su zapoceli vazdusni napadi, kada su pocele da zavijaju sirene, i kada mi se stan tresao od prvih eksplozija u daljini, prikljucio sam se onima koji sve odobravaju. Umesto da se raspravljam, poceo sam da slusam. Cak i kada cujem nesto sto mi je u potpunosti neprihvatljivo, ne kazem nista. Samo klimam glavom kao da odobravam ono sto cujem. Radim ono sto nikada nisam mislio da cu raditi.

    Posto je uvedena cenzura, i nema vise mogucnosti da se cuje drugacije misljenje, pitam se koliko nas ima koji mislimo isto. Obradovao sam se kada smo jedne veceri u drustvu starih prijatelja, skupili hrabrost i kritikovali Milosevica i njegov rezim. Tuzno je sto su nikakvi izgledi da se ovaj bes prelije u javnu sferu. I zaista, kada smo se razilazili, upitao sam se da li je bilo mudro sto sam bio toliko iskren.

Novinar iz Beograda

Autor je novinar i pisac iz Beograda, koji je nedavno napustio zemlju.
Ime se ne objavljuje kako bi se njegova porodica zastitila od odmazde.