Ponedeljak, 31. maj 1999.

A ja sam samo jedna mama

Da mi je neko pre dvadesetak godina rekao da će danas svet izgledati ovako verujem da bih dobro razmislila da li da imam decu. Svakodnevne sirene i osluškivanje aviona, eksplozije bombi, strah i stres učvršćuju moje uverenje da ovaj i ovakav svet nije za decu, i ne samo za decu.

Verujem da će razni zvuci potpuno neprimetni u normalnom životu još dugo nakon prestanka ovog ludila (ukoliko to dočekamo) u našim životima izazivati onu dobro poznatu jezu i grčenje u stomaku u očekivanju nove eksplozije. Plaši me ovaj rat, plaši me možda još više sve ono što me sa decom čeka posle ovog rata, plaši me mrak, naročito mrak u glavama onih koji ga vode i mrak u srcima onih što će preživeti.

Dvadeset i neku godinu borim se sama da svojoj deci pružim najviše što mogu i možda neskromno ponosna sam na njih. Uvek sam verovala da sve mogu da prevaziđem, da je svaki problem rešiv, da je suza najveći teret, a osmeh najveća nagrada, i užasno sam besna što sam bespomoćna da promenim bilo šta ili utičem bilo kako da zaustavim ovaj jad.

Trudila sam se da ih naučim da se u životu treba boriti za svako poboljšanje i da u toj borbi treba istrajati. Vodila sam ih na sve proteste danima, po svakakvom vremenu verujući da će i naše prisustvo doprineti boljem životu.

Martovski protesti 91 godine, kada su mi ćerke bile u sedmom odnosno prvom razredu osnovne škole bili su prvi susret sa stvarnošću u njihovim životima, kada su širom otvorenih očiju pratile sva zbivanja ma koliko im bilo nejasno šta se to u stvari dogadja, pogotovo kada su se susrele sa tenkovima na ulicama svoga grada. Leto 92 dočekale su sa protestima protiv rata za koji su svi tvrdili da ga naša zemlja ne vodi, pa smo preko već poznate inflacije, embarga i plate od 3 DM ili nekoliko stotina milijardi dinara (kada je hleb koštao oko 5.000.000.000 din.) došli do 1996 i 1997 kada je ceo narod išao u širom sveta poznate protestne šetnje ne bi li se konačno nešto promenilo u našim životima i pošlo nekom makar blagom uzlaznom linijom. Na te proteste kao i na studentske one su vodile mene.

Učila sam ih da kroz to druženje sa drugima sagledaju svet u kome žive, hrabrila kada se nade iznevere i dočekala, posle svega, da nam bombe padaju na glavu. Teško je priznati poraz, možda je najteže objasniti i sebi i njima koliki je moj strah.

Ja sam svoje želje donekle ispunila, imam decu koju sam želela, gledala sam njihovo odrastanje, učestvovala u njihovim životima i sa zebnjom razmišljam o njihovoj budućnosti. Možda sam preveliki pesimista ali me plaši da sutra neću moći da im pomognem, da ih nahranim, da im obzbedim zdravu hranu, vodu i vazduh, zdravo okruženje u kome će i one imati zadovoljstvo da dočekaju svoju decu.

Došlo je ružno vreme, vreme u kome razmišljam gde da pošaljem decu, kako da ih sklonim i sačuvam, mada boli pomisao da moramo da se raziđemo. Pokušavam da ih nagovorim i ubedim da će za njih biti bolje da odu odavde, da ću ja ostati i biti im utočište kada god požele da se vrate, a takav razgovor svako ko je roditelj zna da nije lako voditi. Kroz sve ove godine borbe za bolje sutra verovala sam da ima nade da će one to dočekati ovde i sa mnom. Danas više te nade nema, a ako se neko bolje sutra ipak pojavi znam da će se vratiti jer je najvažnija adresa naših života upisana u našim srcima.

Mira,
50 godina, arhitekta