30. maj 1999.

Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu i optužnica protiv Miloševića

Kada je danas Luiz Arbur, glavni tužilac međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, saopštila ime jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića kao jednog od optuženih za ratne zločine na Kosovu, dogodilo se ono što je svaki demokratski orijentisan građanin Srbije odavno želeo. Odgovornost je personalizovana i najzad je otpočeo proces kažnjavanja pravih krivaca, a ne celog naroda kako je godinama do sada bio slučaj. Ipak, to je možda jedina pozitivna premisa u odluci koja će u ovom trenutku i okolnostima sasvim izvesno otvoriti nove dimenzije stradanja upravo za obične ljude u Jugoslaviji.

Kao prvo, važno je reći da je ideja međunarodnog tribunala koji bi se bavio kažnjavanjem krivaca za ratne zločine izuzetno humana ideja. Na ovaj način, različiti svetski diktatori ne bi više svoja zlodela mogli da sakrivaju iza suverenosti sopstvenih država. No, nevolja sa implementacijom u praksi je što bi sud, koji se bavi tako delikatnim stvarima kao što je prenebregavnje suvereniteta nezavisnih država, morao da bude apsolutno nepristrasan. Samo je tanka linija između humane ideje sprečavanja i kažnjavanja za zločine i političke instrumentalizacije suda u sporovima između moćnih i malih država. Upravo samo apsolutna nezavisnost suda sprečava da ta linija ne bude pređena i da plemenita ideja uspostavljanja odgovornosti za zločine ne bude kompromitovana i svedena na politički instrument neo-kolonijalizma zemalja koje su sud osnovale i koje ga finasijski izdržavaju, prema onim drugima. Pa, da li konkretno međunarodni sud u Hagu zadovoljava ovako definisani conditio sine qua non apsolutne nezavisnosti?

Kratak, tragičan i tužan odgovor je - NE. Međunarodni sud u Hagu za sada je uspeo da obavi samo pola posla. To i nije tako loš skor, sve dok se ne pogleda kako je ta polovina raspoređena. Na žalost, pomenuta polovina gotovo u potpunosti je lokalizovana samo na jednu stranu u sukobu. A svako ko je sa ovih prostora, uz dodatni uslov da nije podlegao nacionalističkoj propagandi sopstvene strane, posvedočiće da su zverstva činjena od svih prema svima. Ova istina, doduše, nije toliko popularna kod medijskih kuća popun CNN-a ili SKY-a. Mnogo je lakše prikazati stvar u tradicionalnom crno-belom stilu, tako jednostavnom i razumljivom ciljnoj grupi prosečnih gledalaca.

Šta je suština? Naravno da je Milošević odgovoran za situaciju ne samo na Kosovu, već i uopšte na prostorima bivše SFRJ. Naravno da odgovornost treba personalizovati i da on zbog svojih zločina mora da ode u zatvor. Ali, naravno da po istim kriterijumima i tačno za ista zverstva (organizovano ubistvo civila zarad slamanja morala i sprovođenje masovne odmazde prema celom narodu Jugoslavije) moraju da odgovaraju komandne strukture NATO pakta i političari koji su ta zverstva naredili. Ima li razlike između raketiranja Zagreba sa daljine, zbog koga je pred haškim tribunalom podignuta optužnica protiv Milana Martića, bivšeg predsednika srpske enklave u Hrvatskoj i granatiranja Niša kasetnim bombama učinjenim od strane NATO-a? Ima. Jedina razlika je u tome što u raketiranju Zagreba nije poginuo niko, dok je u Nišu ubijeno preko 20 ljudi. Da li je dovoljan razlog za nepodizanje optužnice protiv generala NATO-a to što su oni sami izjavili da je napad na Niš bio greška (sic!)? Prihvati li se taj argument kao valjana odbrana, više ni jedan masovni ubica neće moći da bude osuđen. Dovoljno je da izjavi da je ciljao nešto drugo i da je po sredi bila greška, pa neći ni stići na sud.

Potpuno je razumljivo da je veoma teško optužiti, suditi i osuditi onoga ko ti daje platu. Upravo u takvom položaju se nalaze tužioci i sudije međunarodnog tribunala u Hagu. Ipak, ta razumljiva činjenica ima teške posledice po kredibilitet ovog suda. On, jednostavno rečeno, više ne postoji. Upravo zbog toga većina naroda Jugoslavije ovaj sud doživljava kao veliku nepravdu i u tome suštinski ne greši. Jer, kako drugačije nazvati situaciju u kojoj zakoni važe samo za siromašne, dok su bogati i moćni iznad njih? Situacija neodoljivo podseća na nekadašnje sudove u dominionima velikih imperijalnih sila. Zakon je važio za domoroce, dok je građanima imperije bilo sve dozvoljeno.

Na žalost, nepravda ovakvog koncepta dvostrukih aršina nije ni jedina ni najgora posledica konkretne optužnice protiv Miloševića u Hagu. Dovoljno je pogledati trenutak u kome je optužnica objavljena i biće sasvim jasno kako je tužilaštvo međunarodnog tribunala pristalo da trampi kredibilitet celokupnog suda za političku uslugu određenim centrima moći, za koje se ne može reći da predstavljaju međunarodnu zajednicu ali koji imaju uticaj na komandnu strukturu NATO-a. Njima, baš kao i Miloševiću, ovaj rat savršeno odgovara. Optužnica je pročitana u trenutku kada se političko rešenje krize već naziralo, bukvalno u danu kada su međunarodni posrednici trebali da dođu u Beograd na finalni dogovor. Nekome je očigledno stalo da kreira situaciju u kojoj Miloševeć neće prihvatiti bilo koji kompromis, jer je sastavni deo sporazuma i priznavanje jurisdikcije međunarodnog suda u Hagu. Oduvek neodgovorni Milošević sada je stimulisan da se bori do kraja. Da ide do potpunog sloma, ne bi li sebe zaštitio od suđenja. Cenu će naravno platiti obični građani, koji će ginuti i gubiti udove u totalnom ratu. Često pitanje sa Zapada - zašto se narod ne pobuni protiv ovoga - odslikava svu naivnost i suštinsko nerazumevanje situacije u kojoj se običan građanin nalazi. Pobuniti se protiv diktatora, koji raspolaže svim sredstvima prinude slepo odane policije, u uslovima proglašenog ratnog stanja, predstavlja sigurnu kartu u jednom smeru - ka nebu.

Šta reći na kraju? Tužno je kako amoralni ljudi kompromituju duboko moralne ideje, poput međunardonog suda koji bi se bavio zločinima u svetu. Tužno je kako se ove univerzalne ideje kaljaju provlačenjem kroz blato dnevnopolitičkih interesa interesnih krugova koji prosperiraju od svakog rata i ubijanja nedužnih i nejakih. Tužno je i što mediji u svetu generalno toliko finasijski zavise od ovih krugova da se konceptu istinitog i kompleksnog izveštavanja urednici ovih junk-medija (nazovimo ih tako) već otvoreno podsmevaju. Ipak, sve to nije dovoljno da odgovorni za zločine budu amnestirani. Na kojoj god strani bili, kojih god krugova bili štićenici. Vreme je da političari sa vizijom, u celom svetu, pobede političare manekene, koji neodgovorno povlađuju javnom mnjenju ubijajući i uništavajući u ime navodnih velikih ciljeva, u isto vreme gazeći sve norme humanosti.

Za nas u Jugoslaviji je verovatno već kasno. Mi smo svi već otpisani i unapred nam je izjavljeno saučešće. Ipak, za svet još ima vremena.

Severian