30. april 1999.

Natov rat - bumerang protiv Zapada

    "Natov rat protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) se ne može porediti sa vijetnamskim, bombardovanjem Iraka ili bacanjem krstarećih projektila na Sudan ili Avganistan. On na mnogo temeljniji način preti suštinskim institucijama Zapada, privredi i zapadnom vođstvu. Otkako je toliko toga na kocki, zapadne vlade su odavno zaboravili od čega je sve počelo. Možda je to razlog zašto se nato sad postavlja kao igrač koji ne pregovara i zato od alata ima samo čekić. To je suprotno od državništva", kaže direktor TFF Jan Oberg. "Podržavali Nato bombardovanje ili ne, moramo biti svesni rizika i moguće cene svega toga po sam Zapad. Čini se da naši političari nisu svesni koliko bi to moglo da bude veliko. Otuda, verujem da je vreme da pokažemo nešto građanske hrabrosti i zauzmemo se za ozbiljno ograničavanje štete i po Balkan i po nas same, inače bi ovo moglo da ode bestraga," upozorava Oberg. "Kritični efekat 'bumeranga' u kojem upozorava ovaj PresInfo, kao i broj 66, ne mora da se desi, ali je dovoljno verovatan da zaslužuje ozbiljnije razmatranje - tim pre što se približava kopneni rat."

1. Kredibilitet Natoa je ozbiljno načet

    Nakon 24. marta, mora da postoje ozbiljne sumnje u identitet NATOa kao odbrambenog saveza, organizacije za mir i stabilnost.

    Umesto da vidi vojne ciljeve, zapadna publika vidi mostove, šklole, sela, medijske kuće, fabrike, vladine zgrade itd. kako se uništavaju.

    NATO je baratao rasejavanjem ovih informacija na način koji čak i ubeđene pro-Natovski orijentisane ljude i medije čini skeptičnim.

    Večito traženje dodatnih aviona, helikoptera i ljudstva ukazuje na loše planiranje, a savez nije jedinstven oko toga šta činiti posle bombardovanja.

    Alijansa je stvorila humanitarnu katastrofu koju je nameravala da spreči, ignorisala upozorenja da će NATO bombe naterati Srbe da proteraju sve Albance koje nađu.

    Evropa, ako ne i ceo međunarodni sistem, je bez sumnje manje stabilna nakon 24. marta nego pre.

2. Širenje NATOa može da zastane

    Javno ili ne, najmlađe članice NATOa će morati da postave sebi sledeća četiri pitanja:

1. Koliko nas je ova kriza uvukla u ovo živo blato dublje nego što smo ikad očekivali ili želeli da učestvujemo?
2. Koliko će nas koštati solidarnost sa NATOvim vođstvom, s obzirom na to koliko je mali naš uticaj na njega?
3. Kakvu zaštitu uopšte možemo mi da očekujemo kad vidimo da Zapad nije voljan da uvede kopnene snage ili se na drugi način žrtvuje za plemenitu stvar spasavanja ljudi i zaštite ljudskih prava? Koliko smo stvarno bezbedni u NATOu ako budemo napadnuti?
4. Kako će nam biti nadoknađeno što NATO koristi našu teritoriju, što sprovodimo sankcije i sada i embargo na naftu? Novi i mogući članovi vide ponašanje prema Makedoniji kao zastrašujući primer.

3. Američko vođstvo dovedeno u pitanje

    Retkima uspeva da shvate ciljeve, odnos sredstvo-cilj i uopšte mesto ovog rata unutar opšteg i ujednačenog koncepta američke spoljne politike i strategije. Postoji mučan osećaj da je Zapad zabrljao, da je Predsednik Klinton "obraćao pažnju na druge stvari" tj. aferu Levinski, dok se odlučivalo o NATOvom ratu, da je CIA loše procenila da će Milošević da se preda za par dana.

    Sad se u svetu otkriva da je proces u Rambujeu bio čista manipulacija usmerena na ulazak NATOa i dalju demonizaciju Jugoslavije

    Ako su SAD nameravale da podrže Kosova-projekat kosovskih Albanaca, taj se projekat sad polako i sigurno fizički uništava.

    Ako ovo ne uspe, moglo bi odlučiti i ko će biti sledeći predsednik SAD.

    Dok Predsednik Klinton upire prstom na 'izgledne' rascepe u jugoslovenskoj vladi, sam jedva dobija podršku sa Kapitol Hila. Demonstracije "Prekinite bombardovanje" širom sveta iz temelja dovode u pitanje mudrost NATO politike.

4. Okrnjena zajednička spoljna i bezbednosna politika EU

    NATOv rat može da odluči i sudbinu nekolikih evropskih vlada. Navedena 'odlučnost' i 'stameno' jedinstvo u EU i NATO zvuče više kao zazivanje nego stvarnost. Grčka, Italija, Francuska, Nemačka imaju značajne unutrašnje sukobe; rascepi će rasti sa odbrojavanjem dana dok ovo traje. Javno mnjenje se mobiliše. Od 1990 Evropska Unija koristi Jugoslaviju kao zamorče za svoj koncept 'zajedničke spoljne i bezbednosne politike'. A nakon nepromišljenog i ishitrenog priznavanja Slovenije i Hrvatske, ta politika niže same bisere od promašaja u rešavanju sukoba. Kud je to krenula Evropa, ako je ovo, što ovih nedelja vidimo u bivšoj Jugoslaviji, izraz zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU?

5. Širi i dublji Atlantik

    NATOv rat je pretežno američki i britanski. Vašington učestano podseća Evropljane kako oni nisu bili dorasli problemu u sopstvenom dvorištu i kako i inače ne umeju da se pokupe. Tako su SAD 'morale' da preuzmu vođstvo u Dejtonu, u praktično svim međunarodnim misijama u regionu, u SFORu, u sakupljanju vojske za Hrvatsku, pola Bosne, Makedoniju i Albaniju, u UN u Hrvatskoj, u OEBSovoj misiji na Kosovu, u Kontakt grupi. A sad i u ratu protiv SRJ. Vašington čita Evropskoj Uniji lekciju da ova neće još dugo biti 'supersila', što će izazvati negodovanje u raznim evropskim krugovima - čemu se dodaje činjenica da SAD uništava SRJ a račun za rekonstrukciju će istaviti Evropi.

6. Ka novom hladnom ratu

    Postoji granica do koje se Rusima može pričati da želimo da uđu, da ih slušamo i savetujemo se s njima - a onda radimo šta nam se ćefne i ignorišemo njihove interese, poglede i strahove. Ovde ulazi i obećana pomoć, dok je ukupno oticanje kapitala iz Rusije prema zapadu od 1989 oko 250 milijardi dolara. Ulazi i ujedinjena Nemačka u NATOu, 'formalno' širenje NATOa, baratanje Bosnom, proces u Rambujeu i direktno 'ne' na ruske pokušaje da posreduju u kosovskoj krizi. Gorbačovljeva vizija zajedničke evropske kuće, dograđenog OEBSa, reformisanih UN i NATOa smanjenog da bi se prilagodio post-hladnoratovskoj eri je bila iz temelja čvrsta i inventivna - a 'ubio' ju je trijumfalistički, čak autistični Zapad. Štaviše, igranje na kartu sveopšte slabosti Rusije bi moglo da se osveti kad Rusija više ne bude tako slaba. Rusija, Kina i ostali se lako mogu zapitati: hoće li NATO jednom pokušati da uradi nama ono što sad radi SRJ? A onda će se čuvati i stvarati saveze; Rusija je, razumljivo, upravo sad odlučila da ojača svoj nuklearni arsenal.

7. Osećaj nepravde, čak kukavičluka Zapada

    Najmoćniji savez sveta pokušava da uništi malu zemlju. To čini visoko prefinjenom tehnologijom i iz dalekih mesta kojima SRJ ne može da se sveti. To podrazumeva relativno mali rizik - krstareći projektili nemaju pilote. Gađaju se očigledno civilni ciljevi - i ima ekonomsku i političku težinu da sakupi mnoge susedne zemlje, obećavši im pare i članstvo u privlačnim klubovima ako podrže NATO. Jugoslavija i njeni Srbi su pod ekonomskim sankcijama još od 1991, demonizovani, izolovani i poniženi načinima koje Zapad nikad nije primenio protiv Pola Pota, Južne Afrike, Sudana, Kine, Izraela, Turske, afričkih diktatora poput Bokase, Amina, Mobutua itd. Svi su oni kršili ljudska prava mnogo gore, i/ili napadali druge zemlje, što Jugoslavija nije činila. Pitanje se prosto nameće: zašto SRJ? Je li to pošteno? Da li NATO ima dobru optužnicu ovde? Hoćemo li ovako učiti svoju decu da ovako rešavaju sukobe bez nasilja, za šta je nedavno Predsednik Klinton rekao da je tako važno?

8. Predstoji mnogo gori izbeglički problem

    Videli smo kako prvi, pretežno albanski, talas napušta Jugoslaviju. Sledeći talas će činiti stotine hiljada - ako ne i milioni - Srba, Hrvata, Mađara, Albanaca, Crnogoraca, Roma, Jugoslovena i dr. iz ostatka SRJ, koji tamo neće videti budućnost nakon NATOvog pustošenja i, moguće, kopnenog rata. Koje će ih evropske zemlje primiti, ko će obezbediti jugoslovenskoj omladini školarine i obrazovanje? Čija tržišta rada mogu da upiju stotine hiljada ljudi u narednim godinama? Teško da ima sumnje da će ovo skresati socijalna davanja i programe diljem Evrope, a da će priliv izbeglica biti jako loše primljen kod mnogih Evropljana, naročito na nižim prečkama socio'ekonomske lestvice.

9. Pogoršanje svetske privredne krize

    Jugoslaviju pre svega uništavaju SAD. Ali, pošto je ovo Evropa, EU će biti glavna za obnovu i izgradnju Balkana. Samo po sebi i za sebe, to će koštati milijarde dolara. Drugo, zemlje kao Albanija i Makedonija (BJRM) koje su primile izbeglice - i 'spasle' Evropu od njih - imaju pravo da im se pomogne. Treće, zemlje koje su korišćene kao mostobrani ili vojne baze, očekuju da budu isplaćene i štićene u narednim godinama. Četvrto, zemlje u regionu oko Jugoslavije, koje su zbog sankcija protiv Jugoslavije od 1991 izhubile milijarne dolara, i sad su prisiljene da (bar zvanično) prihvate embargo na naftu, imaju pravo na obeštećenje. Zemlje kao što su Slovenija, Hrvatska i Mađarska će izgubiti značajne prihode od turizma. NATO je ponešto obećao na svojoj nedavnoj pedesetogodišnjici u Vašingtonu. Ali, pogledajmo šta je sve Zapad obećao Rusiji od 1989 i pogledajte koliko su malo susedi SRJ dobile kao nadoknadu za tržište koje su izgubile zbog sankcija od 1991.

10. Više socijalnih nemira, mržnje i terorizma

    Uništavanje zemlje i staništa za 10 miliona ljudi će imati ozbiljne društvene posledice. Socijalni nemiri, duboka mržnja protiv svega zapadnog, terorizam usmeren protiv SAD i zapadne Evrope se ne mogu isključiti. Širom SRJ hiljade dece i mladih će mrzeti nacije Zapada koje su uništile njihove temeljne vrednosti, nade i prilike. Pamtiće, kako budu odrastali, da nismo bombardovali samo vojne objekte i demonizovali Miloševića, nego smo pretvorili multietničku zemlju u 'pariju', i nadali se da će biti dovoljno blesavi da nam poveruju kad im zapadne vođe kažu da 'nismo u sukobu sa građanima'.

11. Erozija međunarodnuh normi i prava, 'humanitarna intervencija' mrtva

    Stručnjaci će raspravljati da li ovo što se događa potpada pod međunarodne zakone i povelju UN, ili je trebalo da bude 'poseban slučaj'. Ono o čemu nema dvojbe je da je NATO prekršio sopstvenu povelju, jer Jugoslavija ne preti ni jednoj zemlji, članici NATO ili ne. Intervenišući ovde a sedeći skrštenih ruku u drugim sukobima sa mnogo ozbiljnijim narušavanjem ljudskih prava i u ratovima sa mnogo više ljudskih žrtava, Zapad poručuje ostatku sveta da su neki životi važniji od drugih. Ukratko, ideja o 'humanitarnoj intervenciji' je moralno mrtva. NATO sam krši niz ljudskih prava, čak i tzv. 'treću generaciju' prava, koja uključuje prava na mir, razvoj i zdravu sredinu. Sve je očiglednije da su građani SRJ žrtve NATO politike, namerno ili ne. Hoće li građani širom sveta osećati razbijanje iluzija ako - ili kada - ustanove da cela akcija nije vođena zbog spasavanja izbeglica i sprečavanja humanitarne krize, nego, pre, zbog moći, strateških i ekonomskih interesa, odlučnog zacrtavanja nove 'prestupne linije' ili hladnog rata, podrivanja UN i promovisanja jednog svemoćnog, nekontrolisanog NATOa u rukama tanke zapadne elite koja umišlja da govori u ime međunarodne 'zajednice' ali nema nikakav mandat? Govore nam da su samo vojni ciljevi na spisku. Ali uz sve ozbiljne civilne žrtve, moramo se zapitati: da li je NATO toliko nesposoban ili se kampanja pretvara u terorističko bombardovanje i kolektivnu kaznu? Građani na zapadu imaju pravo da veruju da se njihove vođe ne bi spustle tako nisko. I da ne bi lagale o tome."

12. Sve autoritarniji Zapad

    Pogledajte rubriku "pisma uredniku" u raznim uticajnim zapadnim dnevnicima, gledajte rasprave na televiziji, čujte šta pitaju novinari. Švrljajte Internetom, čitajte diskusione liste, sajtove i list servere i jedna stvar će postati uveliko jasna: obični ljudi širom Zapada su sve skeptičniji. Vide sve širi jaz između novosti iz NATOa i Stejt Dipartmenta, i ostalih vesti. Mnogi osećaju da bombardovanje civila naprosto nije u redu; zdrav razum govori da se ovako neće izgraditi poverenje između Albanaca i Srba - ili između bilo kojih sukobljenih strana. To je suprotno svemu što znamo o ljudskoj psihologiji. Što duže to traje, veći zamah javnog protesta je u izgledu. Građani NATO zemalja će se zapitati: ako je ovakva greška mogla da se desi na ovako važnom polju, neće li se druge prikrasti u, naprimer, globalizaciji, u manje više nasilnoj demokratizaciji, u strasti s kojom se zapadna ljudska prava koriste kao političko oruđe? Ako se NATOu ne može verovati, može li se onda verovati Svetskoj Banci, ili MMFu, ili sopstvenoj vladi, posle ovog? Možemo li verovati u bezbednost a la NATO i u dalje njegovo širenje, ako se ovako ponaša? Vladini donosioci odluka reaguju na ove izazove ili ćutanjem ili protivnapadom: mi smo u ratu, nije trenutak da dovodimo u pitanje i razdiremo sopstvene redove, aktivnost pete kolone se neće trpeti. Moramo postići ciljeve, šta košta da košta. Previše je na kocki. Ukratko, demokratija, sloboda izražavanja i otvoreno društvo, pa i sam javni diskurs se mogu potkresati na Zapadu kako ova situacija postaje sve očajnija. Mnogi ljudi iz medija već praktikuju autocenzuru. I, da ne zaboravimo da su oni, koji kažu da je Milošević novi Hitler, upravo vođe zemalja u aktvinom stremljenju ka svetskoj dominaciji (ekonomski, politički, vojno i kulturno), koje krše međunarodno pravo, koje demonizuju naciju (Srbe, ne Jevreje), i koje imaju oružje za masovno uništenje. Oni sprovode agresiju na zemlju koja nije uradila ono što su od nje tražili. Ubijaju nevine civile. Korist propagandu i zovu je informacijom. Bacanje krivice na druge koji to rade se u psihologiji zove "projekcija". NATO kao organizacija ne potpada - i odbija da potpadne - pod bilo kakvu demokratsku kontrolu. Istina je da nijedna druga organizacija, ni vlada, ni UN ni bilo koje drugo telo ne može da natera NATO da prestane ako njegovi članovi hoće da nastave. Ovo može da bude veća pretnja međunarodnom miru i svetskom poretku - kao naprosto mnogo opasnije po svet - nego bilo šta što neki (relativno) sitan autoritarni vođa, kao što je Milošević, i separatistička OVK/UČK rade u pokrajini Kosovo.

13. Još slabije UN, OEBS i NVO

    Što više NATO pokušava da preuzme (vidi tačku 15.), manje će prostora i sredstava ostati za ostale učesnike. Ostaje da se vidi šta će biti dugoročne posledice po spomenute organizacije. Ako NATO omane u ovoj misiji, ovako ili onako, one mogu u stvari ojačati. Ali tamo gde je NATO već ušao, ostali su izašli. Ovo nije dobro po svet, a naročito ne sa stanovišta srednjih i manjih nacija.

14. Rušenje, navono postignutih, mirovnih rezultata

    Zapad se ponosi Dejtonskim procesom. Ipak, ako nastavi da bombarduje SRJ, Srbi u Bosni i Hercegovini će slabo osećati obavezu da ostanu u njoj. Ako primete da se kosovskim Albancima pomaže da NATO silom zadobiju državu, pozdraviće se i sa Dejtonskim procesom i sa Bosnom. K tome, Republika Srpska je izgubila najvažnijeg privrednog saveznika, SRJ, i društveni nemiri već prete po RS. Zapad se jako ponosio uspešnom politikom 'preventivne diplomatije' u BJRM/Makedoniji. Otkako su UN izgurane odande, i NATO ušao arogantno i na silu pretvorio Makedoniju u igrača suprotstavljenog SRJ, sa 20.000 stranih vojnika, Zapad je već destabilizovao ovu zemlju, njenu osetljivu etničku ravnotežu i njenu privredu, narušio njen suverenitet kao i njene odnose sa susedima - što je pre slučaj 'provokativne diplomatije'. Dosad bi trebalo da je kristalno jasno da SRJ neće prihvatiti NATO kao čuvara mira, nakon što ju je posetio NATO kao rušitelj.

15. Carsko preterano širenje, početak kraja snage Zapada

    Kroz istoriju, carstva su slabila i propadala zbog preterane militarizacije, preteranog širenja - tražeći više nego što su mogla da drže, ili 'razmazujući se tanko' - i zbog kombinacije samoljublja i ljudske gluposti. NATO pod vođstvom SAD sada pokušava da bude

1. nuklearno i konvencionalno naoružan za ratovanje
2. politički savez koji drži Zapad ujedinjenim i štiti zapadnu civilizaciju
3. 'svetska policija' van granica svojih članova
4. humanitarna organizacija, pomoć izbeglicama
5. partnerska struktura za moguće članove i izgradnju poverenja
6. pouzdan prijatelj Rusije i Kine
7. pregovarač
8. mirotvorac
9. uterivač mira
10. agencija za obnovu i izgradnju
11. partner za saradnju sa drugim organizacijama, kao što su OEBS,ZEU, EU itd.

    Uz to, njegovi članovi imaju globalne interese i promovišu ekonomsku (kapitalističku) globalizaciju, zapadna ljudska prava, demokratiju, civilno društvo itd. Mirno se može predskazati da sve ovo neće biti istovremeno moguće bez stvaranja novih sukoba između članova i sukoba sa nekih 170 zemalja u svetu koje nisu članovi. Uz to, nema načina da NATO daje garancije novim formalnim članovima i istovremeno uspostavlja raznorazne 'protektorate' po Balkanu i nastavi svoju politiku glede npr. Iraka i Severne Koreje i ispuni svoja obećanja Jugoistočnoj Aziji i Japanu i kontroliše buduće hitne situacije i vodi politiku u nizu sukoba nižeg intenziteta gdegod se sutra budu pojavili.

16. Ipak, industrija oružja može da procveta

    Postoje bar dve uticajne industrijske grupe koje mogu da vide kako se njihovi interesi zadovoljavaju. Prvo, to su oni koji rade u vojno-industrijsko-naučnim kompleksima na Zapadu, i njihovi trgovci oružjem. Drugo, tu su transnacionalne korporacije i ostali kojima je do širenja kapitalizma do svih krajeva sveta. Interesi prvih su očigledni. Nove članice NATOa prihvataju zapadne vojne standarde, operativnost itd. Modernizuju se kupujući najprefinjenije (i najskuplje) oružje od vodećih zapadnih nacija. Rat je prilika da se isproba oružje i taktički i strateški koncepti, te da se stekne praktično, a ne simulisano, iskustvo. To je prilika da se 'uživo' uvežba međunarodna saradnja i sa novajlijama. Da se uvežbava i disciplinuje. A za svo utrošeno oružje i municiju, mora se proizvesti i prodati zamena. Nadalje, i novim nezavisnim državama će potom trebati 'nacionalna odbrana'.

17. --- i tako, kapitalizam cum globalizacija

    Valja zapamtiti da je suštinski problem, ili protivrečnost, kapitalizma višak kapaciteta, hiperprodukcija, višak kapitala naspram ukupne potrošačke osnove. Sposobnost sistema da ištancuje više dobara i usluga nego što se traži - i što svetsko stanovništvo može da plati - povremeno ispada iz takta. Zato, kapital mora da se uništava da bi se suspregla njegova težnja da izbacuje dobra po neisplativo niskim cenama. Ratovi i vojna proizvodnja su prilika za takvu 'bačenu' proizvodnju. Vojno tržište je monopsonističko, ima samo jednog kupca - vladu. Ovo je van normalnog tržišta i služi upijanju viška kapaciteta. Rat je uništenje već proizvedenih dobara - i povećava tražnju kad dođe do obnove. Ova potražnja diže opšti nivo cena i preslikava se na civilna tržišta svuda - to jest, ako je rat 'dovoljno velik'. Pomislite samo na ogromna sredstva, dobra i usluge, koji će biti potrebni za ponovnu izgradnju SRJ i možda i druge zemlje, nakon meseci ili godina sistematskog uništavanja. Tako, ratovi mogu da pomognu da se periodično uravnoteži i izbaždari svetski kapitalizam - što ne znači da je to sad ključni razlog za NATOvu agresiju. Ovaj rat je naišao u sred najozbiljnije svetske ekonomske krize od tridesetih naovamo. Čak i rasprodajom dobara po smešno niskim cenama u, recimo, Japanu, svetski potrošači se ne odlučuju na kupovinu, a svetski ulagači kasne. Nesigurnost i strah. Iako i rat stvara strah, veći rat sa ciklusima uništenja i obnove bi dobro došao sa te tačke gledišta, a izgradnja mira služi privođenju uništenog regiona globalizaciji i dodeljuje mu ulogu u globalnoj ekonomskoj podeli rada. Uz to, kad se neki kraj opustoši - sam i/ili spoljašnjom silom - može da ga preuzme MMF i vodeće zapadne zemlje; uvođenje tržišta, privatizacija itd. mogu da budu postavljeni kao 'uslovi' za dobijanje zajmova, pripuštanje k finansijskim institucijama, i, eventualno, EU. Tako, da bi vas obnovili, treba prvo da vas unište. Mislite da je ovo malo nategnuto? To je, verovatno, samo zbog toga što ovakve činioce nikad ne spominju u medijima, od kojih neke kontrolišu transnacionalne vojne i civilne korporacije. Konkretno, zapitajte se zašto u ustavu Bosne piše da će ona biti tržišna ekonomija i zašto je u Diktatu iz Rambujea isto predviđeno za Kosovo.

    Dr Oberg kaže, "Pogledajte prvih 15 tačaka. Ne mora da ispadne toliko pogrešno. Ali, čini mi se da se približavamo opasnoj igri 'začikavanja' između Sjedinjenih Država i NATO s jedne, i Jugoslavije i njenog vođstva sa druge strane. Kao dva vozača koji se zaukavaju jedan na drugog sredinom uzanog puta, nadajući se da će onaj drugi u poslednjem trenutku vrdnuti upravljačem da izbegne smrtni sudar. Pre početka su se podnapili viskija, i jedan od njih (NATO) je već objavio svoj izazov, bacivši upravljač kroz prozor...

    Sa svakom bombom koja padne na civilni ili vojni objekat, gorepomenute posledice postaju izvesnije, izraženije i skuplje. Prvo i pre svega, naravno, moramo se zabrinuti za cenu u životima u regionu. Ali moj osećaj je da je kriza toliko ozbiljna da će se kao bumerang sve jače vraćati samom Zapadu. Ovo se u našim medijima i raspravama ne naglašava.

    Ne vidim zašto bi građani u zemljama NATO to dozvolili. Vlade NATO zemalja, a ne vojska, su napravili ovu ozbiljnu bombašku brljotinu na Balkanu. Da to prikriju - što je ljudski pokušati - oni će pokušavati da drsko preuveličavaju probleme i 'zlu prirodu' jugoslovenskog vođstva. Tako lakše poriču (i samim sebi) da su zarad spasavanja obraza NATOa i sopstvenih vodećih funkcija, morali da temeljne činioce Zapadne civilizacije izlože riziku. I tako, na klizavoj smo padini: rat sam po sebi postaje važniji od onog zbog čega je počet.

    Direktor TFFa zaključuje: "Mislim da je najbolji način da ograničimo štetu po Balkan i same sebe, da apelujemo na zdrav razum i istinsku ljudskost među građanima, da aktivno demonstriramo solidarnost sa svima koji pate na celom Balkanu - tako što ćemo, naprimer, otići tamo - i da ubedimo naše vođe da za početak prekinu bombardovanje na nekoliko dana i tako otvore prostor za politiku i vreme za razmišljanje."

Dr. Jan Oberg
Direktor, predvodnik TFF tima
za rešavanje sukoba za Balkan i Gruziju

(c) TFF 1999
Transnational Foundation for Peace and Future Research
Vegagatan 25, S - 224 57 Lund, Sweden
Phone +46-46-145909 (0900-1100)
Fax +46-46-144512
Email: tff@transnational.org